Од настанка клуба, од прве утакмице, првог шампионата, црвено-бели дрес носило је на стотине фудбалера, на клупи је промењено небројано много тренера. Неки су приказали мање, неки више, али само они најбољи писали су историју Црвене звезде. Само због оних најбољих, наши очеви су уживали гледајући утакмице, смишљали им песме и нас учили да волимо прави клуб. Због њих смо и ми, који данас бодримо наш клуб, а који нисмо имали прилике да их гледамо, још више поносни на то што смо Звездаши. Само они најбољи могу се назвати Звездиним легендама. Због тога, заслужују да се њихово име са поносом помиње, да се о њима са поштовањем говори, да никада не падну у заборав. Због свега што су урадили за наш клуб, заслужују да им и на овим страницама буде посвећена наша пажња. Биће прича о Звездиним звездама, мајсторима, голгетерима, који су обележили историју нашег клуба и који су свима добро познати, али и о онима који су на терену имали друге задатке, који нису остали толико упамћени по свом знању са лоптом, али су једноставно због свега што су дали клубу и свог учинка заслужили да буду сматрани легендама клуба. Биће приче о обнављању некадашњег клуба средином 20. века, који ће од 1945. године званично носити име Црвена звезда. Такође, читаћете и о првим трофејима и начинима који су освојени, незаборавним утакмицама које су игране у великој лиги СФРЈ, Европским такмичењима, актерима истих. Ово је прича о њима. Ово су стране посвећене легендама Црвене звезде.
Ево приче о једном о најбољих голмана Црвене звезде и ових простора уопште, Владимиру Беари.
Владимир Беара је рођен 2. новембра 1928. године у Зелову код Сплита.
За Хајдук је играо од 1947-1955. године. Дрес Црвене звезде носио је од 1955-1960. године. Две године, од 1960-1962, наступао је за Алеманију из Ахена. Годину дана је потом играо за Викторију из Келна. У дресу Црвене звезде, бранио је на 174 утакмице и примио само 81 погодак. Освојио је 4 пехара шампиона Југославије и 2 национална купа. Наступајући за репрезентацију Југославије, од 1950-1959. године, одиграо је 60 утакмица.
Владимир Беара
Владимир Беара је, по многим оценама и анкетама, најбољи наш голман свих времена. После утакмице у Лондону, када је репрезентација Југославија прва прекинула низ непобедивости Енглеза на Острву, извештачи су му дали надимак Велики Владимир. Звали су га још и Црни Пантер. Изазивао је дивљење својим парадама. Од 60 игара у националном дресу, 41 пут је оцењен десетком!
-Емисија „Време спорта и разоноде“ Првог програма Радио-Београда увек почиње гласом Радивоја Марковића и подсећа нас на утакмицу Југославија – Парагвајј, која је у оквиру Светског првенства у Шведској одиграна 15.6.1958. године, у граду Ескилсуни. Резултат је био 3-3. Помињемо утакмицу, јер тај гол о коме причамо сте Ви примили. Молимо вас да се сетите те утакмице и тог гола.
-Сећам се утакмице и свих голова које сам примио, али морам да кажем да сам на том Светском првенству био повређен. Имао сам искидан средњи лигамент, па сам морао да примам ињекције да бих могао да играм. Тако да сам направио неке грешке које не бих начинио да сам био здрав и због тога сам примио те голове.
-Када смо већ започели репрезентативним сусретима, да и наставимо. За репрезентацију Југославије сте одиграли 60 утакмица. Први меч је био 8.10.1950. године против Аустрије у Бечу. Резултат је био 7-2 за Аустријанце. У ствари, на тој утакмици сте заменили славног Мркушића. Сећате ли се колико сте голова примили?
-Како да не. Примио сам један гол. Играо сам последње 23 минуте. Одбранио сам неке ударце, али сам био неприпремљен за тај сусрет. Није Мркушић баш крив за те голове. Цела екипа је играла доста слабо. Ја сам учинио оно што сам могао и мислим да се свима допала моја игра и зато сам остао у репрезентацији.
-Много је репрезентативних сусрета од тих 60, колико сте одиграли, којих би се ваљало сетити у овом разговору. Ипак, ми ћемо издвојити оне најчувеније и најатрактивније. Разговарајући са Бобеком, Митићем, Огњановим и другима из другима, из олимпијског тима – нико није могао да заобиђе Тампере 1952. године и две утакмице против Совјетског Савеза. Да Вас питамо, како сте на првом сусрету против Руса примили пет голова и како сте у финалу одбранили једанаестерац који је извео славни Пушкаш?
-То су биле утакмице не само спортске, већ и политичке. Поготово против Руса. Били смо изванредно припремљени, знали смо шта нас очекује, тако да смо на ту утакмицу дошли, како ми Далматинци волимо то да кажемо, „добро напумпани“ да треба да победимо. Водили смо са 5-1, али како се ближио крај, тако је нека нервоза улазила у нас. Наши везни и навални играчи су се све чешће повлачили у свој шеснаестерац. Прича се о тим чувеним корнерима. Тачно. Све је ишло из корнера. Бобров, који је иначе био и хокејаш, био је повређен. Имао је менискус. Држао се ту на око 20 метара и свака лопта набачена из корнера са леве или десне стране, дошла би до њега. Он би шутирао… Па погоди неког играча, њиховог или нашег, лопта промени правац и уђе у гол. Тако да је чак нисам ни видео. Тако смо примили пет голова. То нас је сасвим деморалисало, јер смо имали сигурну победу. Нама се то никада не би десило, поготово у оно време какви смо били, да на једној утакмици примимо пет голова, да није било тог оптерећења.
-На другој утакмице сте лако победили са 3-1.
-На другој утакмици је тренер Тони Погачник рекао: „У шеснаестерцу нећу да видим ниједног играча наше одбране и свако нека ради сво ј посао онако како је научио.“
-А сада неколико речи о оном једанаестерцу у финалу.
-Пушкаш је био светска величина. Тукао је левом ногом. Све сам знао. И нисам пуно размишљао ни да ће бити пенал, ни да ће он шутирати. Али, кад се већ то десило… Таквим играчима не можете да одбраните када он удари лопту. Када лопта крене већ је касно. Ја морам њега психолошки да пратим, да га гледам у очи, куда иде његов поглед и где ће отприлике да шутира. Ја сам га пратио и он је једног тренутка погледао у моју леву страну, јер је то и његова страна у коју ће левом ногом да шутира. Само мало раније, пар десетинки секунде, кренуо сам у ту страну, а затим одмах отишао у супротну. И натерао сам га да уместо оне своје стране у коју шутира нормално, значи у моју леву, да преокрене и шутира у десну. То ми је одговарало. Бацио сам се и ухватио лопту. После тога су играчи почели да га грде, свашта да му говоре.
-На жалост, изгубили сте утакмицу са 2-0.
-Да, изгубили смо. То су по мом мишљењу биле две најјаче селекције у то време, по игри како је текла, имали смо и ми довољно шанси, али смо имали и пеха. Рецимо од 10. До 20. Минута, претежно ми имамо лопту, онда они дођу до ње и буде обрнуто. Кажу да је то била најбоља утакмица одиграна на олимпијском турниру.
-22. 11. 1950. године репрезентација Југославије играла је 2-2 у Лондону против Енглеске. У историји енглеског фудбала неко је први пут играо нерешено. Тај неко је била је била југословенска селекција на челу са Владимиром Беаром. Тада сте добили надимак Владимир Велики. Те ваше одбране овековечене су и једном познатом фотографијом.
-На тој утакмици уопште нисам био психички оптерећен. Бранио сам најпре против Аустријанаца, о чему смо већ говорили. Потом, против Данаца у Београду. Али, била је једна полемика у штампи, да ли ме треба ставити на гол или не, пошто је то важна утакмица. Да ли сам премлад за такав сусрет. Тако да ме нису ни припремали за игру у Лондону, јер су мислили да ће бранити Мркушић. И у задњи час, на састанку пре изласка на терен, руководство је одлучило да ја браним. Нисам имао времена да имам трему. Изашао сам на игралиште као пред сваку утакмицу коју сам играо за Хајдук. Пита ме пред почетак баш неко од играча: „Ти си млад, како ћеш?“ Ја кажем: „Он пуца ја браним… Па и он је човек као и ја. Оно што му дође, он ће пуцати према голу, а ја што будем могао да браним, ја ћу бранити.“ Тако је и било. Они су играли изванредно добро, али да смо имали мало више среће, да је био неко уместо Тоше Живановића, сигурно би победили на тој утакмици. Тоша је додуше, дао гол, али је имао толико шанси, да их је могао дати још неколико. То је била сензација, да Југославија туче Енглезе у Лондону.
-Да, то је био њихов први неуспех на Острву. Ко је за нас дао голове?
-Један је дао Тоша Живановић, а други је био аутогол.
-Да ли се сећате како сте примили та два гола?
-Примио сам један од Лофхауа, који је играо центарфора. Набачена лопта са десне стране. Он је утрчао унутра, ја сам изашао, мало сам је дотакао руком, али је била толико снажна да се забила у деведесет, у ћошак. Други сам примио тако што је игра била пребачена са леве на десну страну шеснаестерца. Био је волеј из трка, лопта ми је завршила изнад главе. И та је ушла у самих деведесет.
-Када смо већ код Енглеза, да ту и останемо. Наиме, на Вемблију сте 1953. године наступили у репрезентацији света против Енглеза, резултат је био 4-4. И ту је велики Владимир био велики. Ко је све играо?
-У првом полувремену је бранио Земан, затим је играо Шпанац Наваро, па Оцвирак левог бека, затим Чајковски, Посипак, Бониперти, Кубара, Нордал, Вукас и Зебец. Феноменално су играли, али пошто је Земан примип два гола, а могао их је одбранити, селектор Науш је хтео да ме стави на гол још током првог полувремена. Међутим, било је договорено да се замена може извршити само ако је играч повређен. Земан је стога показивао на терену да је повредио ногу и да не може да игра. Судија Грифит, ипак није дозволио замену, па су се тек у полувремену договорили да ја уђем. Тако је и било. Ми смо дали још два гола, које је судија поништио, а били су регуларни. Енглеска штампа га је нападала да то није фер-плеј, али све у свему, било је добро. Ја сам био задовољан игром, атмосфером, са свим.
-Било је то на жалост једини пут да толико наших играча учествује у једној селекцији ФИФЕ.
-Да.
-На којој репрезентативној утакмици сте најбоље бранили?
-Колико се сећам, од ових 60 утакмица, ја сам 41 пут био оцењен десетком. Према томе, ја сам доста утакмица добро бранио, али најдража ми је она против Чехословачке 18. маја 1957. године у Братислави. Изгубили смо са 1-0. Имали смо, како се то каже, шарен тим. Чеси су рачунали да нас туку високим резултатом. А нису. Тај гол сам примио из волеја. Да сам се боље сконцентрисао не бих ни њега примио. Мислио сам да ћу избити лопту, али сам криво поставио руку, тако да је она, мада једва, она је ипак ушла у гол.
-Кажите нешто и о последњој репрезентативној утакмици коју сте играли. Рећи ћемо и основне податке: сусрет против Мађара, резултат 4-2 за њих. Стадион ЈНА у Београду. Дан, месец и година: 11.10.1959. На голу вас је заменио Шошкић.
-Да. Већ су припремили Шошкића за замену. Ја сам осећао сваког тренутка. И пред ту утакмицу су ми говорили: „Па знаш, мораш се доказивати.“ „Зар се нисам доказао у 60 утакмицако сам и шта сам, него баш не морам да се доказујем на овој последњој утакмици. – кажем ја.“ Тако сам ушао у утакмицу тотално депримиран, видевши да је све припремљено да Шошкић заигра у репрезентацији. Играо сам стога доста несмотрено. Јер када сам раније ишао на утакмице увек сам се концентрисао, припремао и психички, и физички. Овога пута уопште нисам био припремљен, зато сам се и повредио. Ишао сам на два центаршута и примио два гола. Пошто сам први пут био капитен, сам сам затражио измену.
-Пошто смо завршили ову репрезентативну причу да разговор наставимо од Вашег почетка.
-Подаци кажу да се рођени у Зелову код Сплита, да сте од 1947. до 1955. играли у Хајдуку. Од 1955. до 1960. у Црвеној звезди. Од 1960. две сезоне у Савезној Републици Немачкој. Да сте били Скојевац, учесник НОБ-а. Подаци даље говоре да сте први меч за Хајдук одиграли против Морнара. Ви се свакако сећате првих фудбалских корака и ове утакмице коју смо поменули.
-Да, сећам се. Терени нису били као сада. Били су тврди, била је шљака, неравнине. Тренинзи су били тортуре. Нити је било коленица, нити надлактица. Бацали смо се ја и моје колеге. А та утакмица ми је била значајна јер сам први пут „омирисао“ што се каже како је бранити за прву момчад Хајдука. То је била пријатељска утакмица. Онда су Морнар и Наша крила били армијски тимови у Првој лиги. Рекли су: „Није важно ако изгубимо, није велика срамота.“ У Морнару су тада играли све познати играчи тог времена: Хирман, Жигман… Ма било је доста њих. Сви су желели да туку Хајдук. Ја сам морао да се докажем да бих остао у тиму, јер сам почињао. Ако примим неке дивље голове више нећу бити у тиму. Имао сам изванредних акција. Они су просто насртали на мене да ме некако са лоптом угурају у гол, рачунајући на то да сам доста неискусан. Нису имали среће, победили смо, мислим са 2-0.
-Вас је открио Лео Ламешић?
-Да, Лео Ламешић!
-Колико сте утакмица одиграли за Хајдук?
-308.
-Свакако можете издвојити најдражи сусрет?
-Сваку утакмицу сам волео, свакој се веселио, свака ми је била драга, посебно кад се победи. А мислим да смо доста побеђивали и нисам се често жалостио и туговао.
-Много је прича испричано на који сте начин из Хајдука прешли у Црвену звезду, чак и анегдота. Кажу да је један високи функционер када је цео спор дошао и до највиших државних органа рекао: „Па, зар је важно где ће Беара играти у тенис у Сплиту или Београду.“ Тада је избио прави фудбалски рат између два клуба и два града. Реците нам сада како је прошло толико времена, због чега сте прешли из Сплита у Београд?
-То је рекао Кардељ. И то је тачно. Он их је са тим фино, што би се рекло у рукавицама одбио, рекавши да није битно где игра тенис, тамо или овамо.
-А врло је добро знао да играте фудбал?
-Како не би знао када је долазио на утакмице и гледао. Али је то био његов начин да све одмах рашчисти, да нема дискусије о томе. Зашто сам прешао? Писало се свашта. Било је ту доста измишљотина, прича. Права истина је ту у мени. Не бих сада желео да о томе говорим, јер је то једна рана која се стално обнавља. Јер, ко год пише о Хајдуку или о мени увек пита: „Зашто си прешао?“ Ја ћу једног дана све о томе да напишем. То ће бити истина, болна, али ће бити права.
-Играјући за Хајдук и Црвену звезду освојили сте седам државних првенстава и 3 купа. Шта вам је од тога најдраже?
-Најдраже ми је прво освојено првенство са Хајдуком. У првом финалу Купа када сам играо за „Биле“, нисмо имали среће, изгубили смо од БСК-а са 2-0. Први куп сам освојио са Црвеном звездом. Био ми је веома драг. Са Хајдуком сам 1950. Године освојио првенство без изгубљене утакмице. Па 1952. и 1955. године. Два првенства смо изгубили за зеленим столом. Једно кад је Хајдук гостовао у Аргентини. Председник Перон нас је задржао као своје госте и зато смо добили одобрење баш од Кардеља. Кад смо дошли морала је да игра друга екипа. Јуниори. Изгубили су две утакмице и тако смо изгубили првенство за два бода. Други пут смо остали без титуле када смо Вукас и ја ишли да играмо за репрезентацију против Израела. Дошли смо у Дубровник и покварио се такси. Нисмо могли даље ни са чим. Звали смо Титоград телефоном, јер су тамо биле припреме. Кажемо: „Не знамо како ћемо доћи.“ Они кажу: „Вратите се.“ И казне нас месец дана неиграња. Тако изгубимо и то првенство. Да је све то било нормално ја не бих освојио седам, већ девет првенстава државе.
Интервенција Владимира Беаре
-Прву утакмицу у Звездином дресу ван Београда одиграли сте у Мостару против Вележа. Дошли су многи навијачи Хајдука и сместили се иза вашег гола. Није вам било баш пријатно.
-Да. Било је доста публике на њиховом старом игралишту. Добацивали су све и свашта, бацали ситне паре. То ми је давало неку додатну мотивацију да све жешће и жешће браним и тако, пошто је Вележ те године тукао и Партизана, и Хајдука и Динама, кандидате за првака, Звезда је дошла у Мостар и победила са 1-0. То никада нису могли да забораве.
-Сећате ли се првог сусрета у Звездином дресу против Хајдука. Како сте се осећали?
-Па, није било угодно. Ипак сам дуго година био у Хајдуку, тамо поникао. Али, ја сам волео свој посао. Био сам залљубљен у фудбал, волео сам да играм и да будем увек најбољи. Без обзира да ли играм за Хајдук, Звезду, репрезентацију, континент или неки актив, где су ме понекад звали да браним. Ја сам свуда бранио с толиком жаром и вољом да није било никакве разлике.
-Да ли су Вам понекад другови, саиграчи из Хајдука пребацивали током утакмица што сте прешли у Звезду?
-Ми смо били тако одгојени да ми нико од играча никада ништа није говорио.
-Остали сте пријатељи до краја?
-Увек смо били пријатељи и остаћемо пријатељи до краја.
-Опроштајну утакмицу за Звезду сте одиграли 1960. године. Против кога?
-Против Слободе у Тузли. Победили смо са 4-1. То је била последња утакмица у првенству 1960/61. Тада смо постали прваци државе. То је моје последње освојено првенство.
-Спортску каријеру сте завршили у Свезној Републици Немачкој. Играјући на тринаестој утакмици за Алеманију из Ахена, доживели сте тежак прелом ноге, После дугог лечења и опоравка сте 13. фебруара опет доживели прелом ноге. Тај број тринаест је за Вас био заиста баксузан. Колико сте утакмица одиграли у Немачкој?
-Нисам много. Нисам имао среће, јер сам као што рекосте, брзо сломио ногу. Од тих првих тринаест и оних каснијих девет, нисмо изгубили ниједну утакмицу. Био сам у то време најбоље оцењени играч у СР Немачкој, по оценама извештача. Не верујем да је противник хтео да ми сломи ногу, али да је хтео да ме повреди, то верујем. Друга повреда је уследила зато што нисам био довољно залечен, па је нога пукла сама од себе. Нико ме није такао. Приликом истрчавања, зауставио сам се на терену, било је мало снега и нога је пукла.
-Да ли Вам је то била последња утакмица?
-Није. После извесног времена и рехабилитације сам играо годину дана за Викторију из Келна. За то време сам завшио и тренерску школу.
-Док сте били у зениту славе, тражио вас је и Реал из Мадрида, али нисте отишли.
-Нисам отишао јер је у то време изашао пропис по коме је забрањен одлазак у иностранство. Тако сам још три године играо у Звезди. Тако да ми је та шанса пропала. А није био сам Реал актуелан. Имао сам понуде Роме, Валенсије, Арсенала и Боке Јуниорс.
-Сјајне понуде. Све време играња за Хајдук и Звезду, били сте запослени као квалификовани електричар. То је реткост код наших фудбалера.
-У оно време није била реткост, већ нешто сасвим нормално. Сада је реткост.
-Који сте примљени гол најтеже поднели?
-Сваки примљени гол сам тешко подносио. Увек сам анализирао: зашто, како. Малтене, сваки погодак би ме дотукао. Али зато сам на тим примљеним головима касније учио, исправљао грешке.
-Рекосмо колико сте одиграли мечева у белом дресу Хајдука. У ствари, никада нисте били у белом, већ у црном дресу, са белим каишем. Зашто?
-Ја сам доста патио од болова у леђима. Када смо били у Јужној Америци видео сам да сви играчи носе неки бели појас, па сам питао шта је то. Рекли су ми да су то ластекс гаћице које су мало више подигнуте да би се заштитила леђа. То ми је добро дошло, па сам купи два-три пара. Онда бих завукао црни дрес испод њих, тако да се показао тај бели појас око струка. Па је то изгледало као бели каиш.
-Заустављали сте ударце славних играча тог времена. Који су вам нападачи били најопаснији?
-Они који нису ништа знали. То ми је најгоре било. Не зна он где ће, а не знам ни ја. А они велики… То сам већ знао. Јер они пуцају по правилима фудбалске игре, зна се где ће ићи лопта.
-По многима, најбољи сте голман у Југославији свих времена, један од најбољих у Европи и свету. По Вама, ко је најбољи голман којег сте гледали?
-Мени је био идол Монсидер. Он је побегао из Југославије па сам га кратко гледао. Био је лепо обучен, лепо се бацао. Он ми је напросто импоновао као голман. Имао је такву лакоћу и мекоћу одраза, да сам хтео да га копирам. То је био најбољи голман ког сам гледао. Не знам Глазера, био сам пуно млађи. Од светских голмана… Причало се о Земану, о Горшичу, о Јашину. Кад год сам их посматрао, примили су по три, четири гола, тако да у њима нисам видео неке величине.
-По завршетку активног играња фудбала, код чувеног Сепа Хербергера, који Вам је био и тренер, завршили сте у Келну Вишу тренерску школу. Тренирали сте многе клубове у земљи и иностранству. Тренирали сте и репрезентацију Камеруна.
-Рано сам сломио ногу. Нисам имао среће. Нисам имао среће ни у избору клубова, јер нисам био у ситуацији да их бирам. Пре сам узимао оно што ми се нудило. Да сам могао да узмем неки већи клуб, имао бих и више успеха, јер знам колико вредим и колико волим фудбал. У малим клубовима је јако тешко радити. Мора се све водити, од почетка до краја. И то сам. У великима, други раде за вас.
-После толико година проведених у спорту, који вам је трофеј најдражи?
-Имам пуну витрину трофеја. Мада се у оно време нису делили као данас. Ипак, најдража ми је она златна лопта, коју смо добили нас једанаест, што смо играли на Олимпијади у Хелсинкију.
-Шта сада радите?
-Живим у Сплиту, пензионер сам. Одмарам се и размишљам. Ништа више.
-Размишљате о оној књизи коју треба да напишете?
-Да, биће то дебела књига, која некоме неће бити по вољи. Неко је прочитати за час. То ће бити права истина о ономе што се у моје време догађало и шта један спорт значи једном спортисти. Шта му је дао, а шта одузео!
Разговор са Владимиром Беаром је преузет из књиге Светислава Вуковића „Асови YУ фудбала“, у издању Научне књиге, Београд, 1990. године.