У одбрани промаја, у средини трка пужева

Иако сам био један од ретких који се обрадовао због одласка Роберта Просинечког са места тренера, сада сам, логично, разочаран појединим дешавањима. Да се разумемо, нисам ја мислио да је лоше било оно што је Роби замислио, али није умео да се прилагоди ситуацији и извуче максимум из екипе на други начин. Другим речима, тврдоглавост у вези са саставом и формацијом коштала нас је титуле, мада је ту било још битних фактора. И управо због тога сам био задовољан доласком Салета Јанковића, јер је он тренер који је на тактичком плану много испред Робија. Наравно, проблем је што је имао већ селектирану екипу у коју су на брзину упали Мудрински, Пантић и Милијаш, са епитетима правих појачања и очекивањима да одмах дају максималан допринос на терену. И за то скидам капу Салету јер су сва три играча од старта показала свој квалитет с обзиром на то да нису прошли припреме са остатком екипе. Али да ли је то довољно?

Нисам од оних који чекају први кикс да упуте критику играчу или тренеру, а и управи, што да не, али неке ствари не штимају већ неко време и то што смо пре овога успевали да добијемо преокретима не значи да је све било бајно. Мада, руку на срце, управо је то печат тренера јер је усадио победички менталитет екипи и дао им самопоуздање да верују у победу и када губе. Али како да не забрине велики број примљених голова? Довољно је рећи да је само једна екипа из горњег дела табеле примила више голова од наших 15 (Слобода са 18). Постало је приметно да нам противници прете (и пред долазак на Маракану) да ће доћи да играју нападачки знајући да је наша игра у дефанзиви много лошија него претходних сезона. Па се зато дешава да нам најслабија екипа у лиги (БСК) да чак два гола на Маракани, Јагодина 2, Раднички Ниш 2, Рад 2, Спартак 3(!), па чак и Смедерево иако је играло бункер – 1. Што је много, много је!

Оно што највише брине је управо разлог примања голова, јер је 80% тих голова „пало“ на сличан начин. Веома ретко је наш тим примао голове из прекида, али је зато из игре свака лопта између два штопера или бека и штопера била потенцијална шанса за гол. У томе је предњачио, наравно, ове сезоне веома лош Никола Максимовић, који ни сам не зна којим заслугама се налази на списку А репрезентативаца(?!). Наравно да је и мени драго да имамо што више играча који ће играти за национални тим, али је питање какав је то тим када знамо чији играчи једино могу да играју у репрезентацији и на шта је спао Синиша Михајловић тј. какве потезе и изјаве је имао у скорије време. Ал’ ајде, нећу сада да пишем о Шћепакадабри и осталим суперхеројима Рамаданијеве дружине. Имамо ми својих проблема.

Један од њих и јесте игра Николе Максимовића који из утакмице у утакмицу прави страшне киксеве и лошом кретњом помаже противнику да изађе сам испред голмана. Кикс у Бордоу након кога је досуђен пенал, код оба гола БСК-а кривац  заједно са Пантићем, против Спартака код два гола имао је излет чак и преко половине терена и беспотребно стварао рупу у последњој линији. Ја и поред свега не мислим да је Макса лош играч, али је очигледно да је он у својој глави помешао неке ствари и на тренеру је да га врати на прави пут, јер ово није ни приближно онај добар Максимовић из прошле полусезоне. Да ли су његове игре овакве зато што је постао превише надмен после позива Михајловића или због прича о трансферу у иностранство, потпуно је небитно. Клуб не сме да трпи због лоше форме пар играча, а ако се овако настави, изгубићемо титулу због лоше одбране.

И није то једини проблем који постоји код Јанковићеве Звезде, јер одбрана може чак и да прими гол, али остатак тима мора да постигне гол више, а успут и да игра одбрану јер стварно није флоскула да одбрана једне екипе почиње од нападача. Онда се, логично, поставља питање која је улога Милоша Димитријевића на терену? Он нити игра одбрану, нити је користан у нападу! Што би неки рекли, он је Гума Богдановић играч – алиби играч који пасом најближем до себе покушава да одаје утисак искусног и сталоженог играча, а својим квалитетом не одскаче од обичног ЈСЛ везног фудбалера. У ситуацији када прими лопту, обавезно је мора оверити два, три пута, јер он за игру на један додир не зна. А да не причамо о томе што стално прави неке силуете при пријему лопте, као да је плоча на грамофону. Ево, ово је његова друга сезона у клубу а ја од њега нисам ниједном видео да је при првом контакту дао себи фор и освојио део терена или одиграо из прве пас у простор за саиграча. Уз то, средину терена нам чине два најспорија играча у тиму – Чава и Милијаш, с тим што Ненад стварно има неки учинак за сада и на сваком мечу направи пар одличних потеза (не причам само о головима и асистенцијама). Наравно, нису сви имали резултата, али од његовог доласка број „паметних“ лопти је порастао више пута. Једноставно је немогуће упарити два оваква играча, јер уз „потез играча“ као што је Милијаш, мора да постоји један који је права радилица и зврк у маневарском простору. Можда ми таквог играча баш и немамо, али хајде да га створимо! Пре ћу да гледам малог Савићевића него Чаву како се окреће око своје осе.

За крај да додам да игра нашег тима уопште није толико лоша јер у просеку стварамо много више шанси од доласка Јанковића. Чак и на утакмицама које су резултатски биле неубедљиве, ми смо своје шансе имали, али лопта није хтела у гол, баш као против Јагодине на Маракани. Уз то игра је конкретнија и мање досадна него код Робијеве „Барса“ тактике, али се неки сегменти морају поправити, а то је искључиво Салетова одговорност. Некако и даље верујем да уз пар промена овај тим може да пружи много више, али је за то потребно уклопити све коцкице, а када имате неке делове слагалице који се не уклапају, цела слагалица пропада.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.