Потомак римских гладијатора живи на Маракани

Гладијаторске борбе у римском царству су укинуте са јачањем хришћанства, на темељу закона цара Константина Великог из 325. године, али су се и даље спорадично одржавале до 450. године.

Тешко да нападач Црвене звезде Огњен Мудрински зна свој родослов миленијум и по уназад, али по игри и борби на терену, јасно је да у њему има гладијаторске крви.

Играо се 93. минут утакмице у Ужицу када су, у борби за лопту која је падала на петерац, копља односно у овом случају главе укрстили робусни центарфор и дефанзивац домаћих. Један скок, један ударац као некада у римској империји одлучивали су о томе ко борилиште напушта са штитом, а ко на штиту. Ту битну улогу не игра ни знање, ни висина, ни снага, већ срце. У овом случају велико Огњеново срце.

– Знао сам да се у тим тренуцима решава сусрет. Било је он или ја. Знао сам такође да мој дуел решава победника и био сам спреман до неба да скочим ако треба и да унесем и лопту и противничког играча у гол. Освојили смо много важна три бода на тешком сусрету. Посрећило ми се да моји голови одлуче, али заиста не желим да све заслуге припадну мени. Тријумф у Ужицу је победа наше велике жеље и читавог тима. Свака друга анализа и моје величање би били погрешни – скромно је изјавио Мудрински, Звездин гладијатор.

Кроз историју љубимци Звездиних навијача су углавном били „потомци“ гладијатора. Сетимо се само односа Звездаша према Илији Најдоском. У фудбалу не побеђује увек бољи, ни уигранији, ни искуснији тим, али врло често утакмице добијају момци са већим срцем.

Епилог гладијаторске борбе у Арени градског стадиона у Ужицу, на најбољи начин је то потврдио.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.