МЦЗ интервју – Живан Љуковчан: „Звезда је моја кућа!“

У Звездиној дугој и богатој историји било је много великих чувара мреже. Ловрић, Беара, Петровић, Стојановић и још многи други. Али један од њих је имао посебан животни пут, могло би се рећи нестваран. Од трчања за крпењачом на прашњавој калдрми малог сремачког села, преко Новог Сада стигао је међу стативе фудбалског гиганта из Љутице Богдана. Тамо је попут многих пре и после њега оставрио дечачке снове и заувек остао урезан у историју клуба, а црвено-беле боје остале су у његовом срцу. Данас, када је прошло доста година од кадa је одложио рукавице и остале голманске реквизите, помаже младим голманима да  досањају своје снове до краја и претворе их у реалност.

За сајт Моја Црвена звезда – Живан Љуковчан!

Где и када сте почели да тренирате фудбал?

У свом родном месту, у Крчедину. Имао сам 16 година. Бранио сам само на једној озбиљнијој утакмици јер је мој брат био први голман у локалном клубу. Игром случаја ја сам га заменио. Била је ту нека утакмица у селу, брат није могао да брани па ми је један старији чеовек рекао „Хајде ти иди на гол, највиши си међу децом“. Тако је и било, ја сам бранио добро и видели су ме људи из РФК Нови Сад. Одмах су ме позвали тамо, отац се у почетку није слагао са тим али на крају је попустио.

Како се уопште постаје голман?

После много година играчког и тренерског искуства могу да кажем да би неко био голман мора да се роди за то. Ја сам у почетку био играч, као и сви остали клинци који су јурцали по улицама за лоптом.

Ваш долазак у Црвену звезду.

Седам година сам провео у Новом Саду, брзо сам постао први голман и скренуо на себе пажњу многих клубова. Скоро годину дана сам знао да ме прати Звезда, а најзад 1977. године сам отишао у Београд. Остварио ми се дечачки сан. Дошао сам у велики клуб, стао раме уз раме са тадашњим првотимцима, а данашњим легендама Звезде.

Какава је била тадашња генерација нашег клуба?

Само ћу рећи Џајић, Филиповић, Богићевић, Стојановић, Пижон… Седам или осам репрезентативаца. За мене је било нестварно да сам део таквог колектива. Нисам одмах био први голман, али сам се радом и залагањем временом наметнуо. Касније ми је тренер Гојко Зец рекао да ме је у почетку чувао, јер сам био јако млад, плашио се да бих изгорео у превеликој жељи.

Када сте дошли на Маракану, стандардни чувар мреже био је Александар Стојановић Дика. Да ли је постојало ривалство?

Дика је био сјајан голман. Имали смо здраво ривалство. Уважавали смо један другог. Када сам дошао био сам свестан да ћу морати много да радим да бих се наметнуо али био сам срећан што сам уопште део клуба какав је Црвена звезда.

Да ли је тачна она прича да је у Звезди постојало тзв. „џентлменско мењање на голу“?

Од тога су људи правили разне приче. Јасно је било да је свако плаћао своју грешку и да је грешка једног значила шанса за другог. Браниш ако заслужиш и свестан си да ако погрешиш  губиш место.

Трофеји освојени у црвено-белом дресу.

Освојио сам три титуле првака државе и један Куп маршала Тита. Некад помислим да сам могао много више, али тако је како је. Велика је част уопште бити у плејади играча као што су Шекуларац, Митић, Џајић, Пижон, касније браћа Ђуровски, Дуле Савић и многи други. Део сам историје Звезде и презадовољан сам постигнутим.

Како сте доживљавали сусрете са вечитим ривалом?

То је нешто посебно. Очекивања су велика, живи се за те утакмице. Ја сам бранио на 12-13 вечитих дербија. Само једном сам изгубио, 6. децембра 1980. Датум сам запамтио јер увек памтиш оно што ти се једном деси. Али када се све сабере, моја генерација је била много успешнија од Партизана у том периоду.

Да ли је било дружења међу играчима вечитих ривала?

Наравно. Увек је било дружења. Везивала нас је иста ствар, љубав према фудбалу. Могу слободно рећи да смо се ми више дружили него ови данашњи фудбалери.

Најлепши тренутак у Звезди.

Тешко питање. Сваки тренутак у Звезди је леп и посебан на неки начин. Освајање титуле, купа… Сама чињеница да си део нечега великог и славног.

Са Звездом сте играли и доста европских утакмица?

Одиграо сам двадесетак утакмица у Европи. То је било другачије време, други систем такмичења. Звезда је увек била амбициозна и остваривала је солидне резултате. Ја сам задовољан својом улогом на европској сцени. Када смо губили, губили смо од бољих.

На утакици са Борусијом Менхенгладбах ви сте били резервни голман. Како сте доживели све то што се дешавало на терену?

Прво смо несрећно играли 1-1 у Београду, а тамо смо покрадени, изгубили смо 1-0. Сећам се да Дуле Савић није отпутовао са нама на реванш, у последњем тренутку је склоњен са списка јер то јутро када смо требали да кренемо појавио се без кравате. Данас то звучи смешно али тако је било. Још увек чувам сребрну медаљу коју сам добио после утакмице, лепа успомена иако сам увек био сурови професионалац и трудио сам се да у потпуности искључим емоције.

Сигурно памтите паклену атмосферу Маракане.

То мора да се осети, да се доживи. У моје време је било много више гледалаца на утакмицама него данас. Сада на Маракани једном или двапут годишње буде 50 хиљада људи, а онда је на свакој утакмици било 40-50 хиљада навијача, тада је капацитет стадиона био 100 хиљада. На три утакмице на којима сам бранио било је преко 90 хиљада гледалаца. Када смо играли са Атлетиком из Мадрида, са Базелом и једном са Партизаном. Сасвим другачији начин навијања. Пре није било бакљи, петарди… Ја Звездине навијаче волим највише на свету. Тешко је описати осећај када се из хиљаде грла ори „Песме пева Маракана за Живана Љуковчана.“ Једноставно то је нешто што се не заборавља.

Ваше име се спомиње и у једној песми коју су Звездаши отпевали много година после вашег играња у Звезди – „Клинци иза гола имају слободан дан, све лопте хвата Живан Љуковчан…“

То је нешто што много значи сваком играчу. Доказ да сте оставили неки траг. Да вас памте они који воле Звезду. Неколико година након завршетка каријере дошао ми је један господин и поклонио неку свеску. Био сам у чуду. Рекао ми је да је то чувао за мене. Када сам је отворио, нисам могао да верујем шта видим. Моје слике из новина, све утакмице на којима сам бранио, наступи за реперезентацију…

Можете ли да упоредите Звезду из времена када сте ви били активан играч и Звезду сада?

Тешко је то поредити. Друго је време, другачији живот, другачија финансијска ситуација… Све то утиче. Звезда увек остаје Звезда, никад неће изгубити име, традицију. Али сви остали параметри у њој и око ње су другачији.

Ваш први одлазак из Црвене звезде.

Отишао сам 1982., а у јануару 1981. године сам сломио руку и дуго био ван терена. То је доста утицало на моју каријеру. Када сам се опоравио отишао сам у Зајечар, да докажем да сам и даље у доброј форми. После сам отишао у Пелистер, па у подгоричку Будућност.

Касније се опет враћате у Звезду.

После Будућности сам се вратио у Београд, 1984. године. Тада сам у потпуности испунио и своја очекивања и очекивања других људи. Освајао сам разна ласкава признања, био репрезентативац, а 1986. сам био голман репрезентације света. Веома успешан период за моју каријеру.

Други одлазак из вољеног клуба.

После две године, тј. 1986. сам отишао у турски Фенербахче. Тамо сам добро одиграо и за те две године се материјално обезбедио, стекао лепо искуство.

Каријеру сте завршили у ОФК Београду?

Када сам се вратио из Истанбула било је прича да ћу се опет наћи у Звезди, али имао сам већ 36 година, нисам желео да играм само на искуство, јер није исто када браниш са 36 година и када имаш 25. Тако да сам  каријеру завршио у ОФК Београду.

Да ли може да се пореди фудбал који се играо пре 20-30 година и овај који се игра сада, модерни фудбал како га зову?

Тешко да то може да се пореди. Мислим да је фудбал пре био много квалитетнији. Данас је то више бизнис. И сам фудбал и све што је у вези са њим.

Били сте тренер у Звезди, а сада сте скаут.

Био сам тренер у омладинској школи, тренирао сам све узрасте. Изашло је много добрих голмана, као што су нпр. Кљајић или Марко Дмитровић који је велики таленат и веома вредан момак, жао ми је што није продужио уговор и што одлази. Последњих шест месеци сам скаут, посао ми је да тражим таленте.

Какви су утисци о „новом“ радном месту?

2006. сам добио позив од Звезде који нисам могао да одбијем, као што сам рекао радио сам у омладинској школи. Пре шест месеци сам постао скаут. Било ми је чудно. Ја волим терен, тренинге… Тренерку сам заменио оделом и краватом али човек се временом на све навикне. Волео бих да опет будем тренер и постоје неке индиције али видећемо. Најважнији је интерес клуба.

Кога бисте издвојили из садашње Звездине екипе?

Мене занима колектив, победа. Немам ништа против да се неко посебно истакне али немам свог фаворита. Звезда ће побеђивати само ако игра колектив. Нема истакнутог вођу као што су били Шеки, Митић, Џаја… Потребано је заједништво. Од голмана до левог крила и оних седам на клупи.

У чему је разлика између голмана из периода када сте ви градили каријеру и ових сада?

Раније је било више квалитетних голмана, а где је већа конкуренција принуђен си да више радиш. Променило се време, тада до 28. године није било одлазака у иностранство, данас то није тако. Млади све чешће одлазе. У Србији има талентованих голмана али се неретко са њима ради на погрешан начин. Сваки клуб треба значајнију улогу да посвети тренерима голмана.

Звезда је велики део вашег живота.

Пола радног века сам у Звезди. То је моја друга кућа, ма прва кућа, много ми је дала. Она је велики део мене, а ја сам срећан што сам део ње. Сада живим за неке друге ствари, за породицу, моје унуке, али Звезда је увек ту.

Порука за читаоце сајта Моја Црвена звезда и  све Звездаше.

Волите Звезду и даље, доћи ће она на место које јој припада. Ја верујем, убеђен сам у то. Биће тешко, требаће много труда и времена, али заједно ћемо успети.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.