Bogdan Tirnanić o Zvezdi

Istorijski gledano, Crvena zvezda je fenomen jer je bila druga; postojala je jedna vrsta sapuna, jedan trolejbus (marka „ansaldo“), jedan jedini način kupovine cica (na tačkice), jedan strogi ujka iz daleka, i – dva fudbalska kluba na Topčiderskom brdu. Lako je razumljivo zašto je te daleke 1946. godine klub beogradskih studenata privukao sve one kojima je iznad svega bilo do mogućnosti izbora. Među takvima našlo se i mnogo finog sveta, bivših trgovaca brašnom i bankarskih službenika, malih Mikica iz propalih rentijerskih porodica, bledunjavih senjačkih gospođica kojima je trošno igralište sa drvenim tribinama u Ljutice Bogdana, nekada vlasništvo Jugoslavije, odjednom postalo simbol predratne elegancije, trag šarma prohujalih vremena, onoga što je bilo pre nego što je podignut kameni, sivi stadion Partizana (koji, istini za volju, nikada nije bio njegov). Ako ne možeš da slaviš krsnu slavu, navijaj za Crvenu zvezdu.

No, Crvena zvezda teško da bi postala fenomen kakav jeste da u vreme svog nastanka nije privukla svu beogradsku mangupariju kojoj je iznad svega bilo do teranja kontre. Tako je i ovaj veliki klub stekao oreol velike zajebancije svega i svačega kao glavne oznake beogradskog duha. Probisveti iz Savamale, Marinkove bare, sa Čubure i Neimara, oni sa Bulbudera i Dorćolci, za koje je tramvajska karta bila misaona imenica, ringišpili domovi kulture, a ’leb i mas’ osnovna ishrana, doneli su na Topčidersko brdo svoje prkosno nepriznavanje svakog autoriteta, svega što je iznad mere čovekove i što se postavlja kao direktna brana individualnosti, raznolikosti. Dušanovačke devojčice udavale su se, međutim, tih godina isključivo za navijače Crvene zvezde jer su oni bili glavni u kraju: nosili su uske pantalone zvane frula i, nehajno naslonjeni na banderu, pljuvali u dalj, sladeći se ukradenim voćem sa Kalenić pijace.

Njihova Crvena zvezda bila je predodređena da izraste u pokret oko koga će se, suprotno tajnom društvu „Crvena zvezda“ iz velikih kafana, okupljati svi ljudi slobodnog duha. Beograd je preko Crvene zvezde ponudio svima neke od svojih najboljih osobina: svoju nonšalanciju, svoj urođeni prkos, svoju duhovitost koja će sve dati na kalambur, za vic čija se poenta može meriti i godinama. Od svih fudbalskih afera koje su zabeležene u poslednjih nekoliko decenija, a takvih ima na kilograme, jedino su one vezane za Crvenu zvezdu i – posebno – doktora O, koji je odrastao u dvorištu kafane Šumadija, u Nebojšinoj ulici na dnu Neimara, imale nekog šarma, ludosti: prodati autobus za Bearu, kidnapovati Ostojića – toga se trebalo setiti. A setiti se pravog štosa bilo je oduvek glavni cilj velikih Zvezdinih igrača poput Šekularca.

I kao što Beograd nije regionalni grad, već gomila zgrada na vetrometini svetova, tako je i Crvena zvezda klub ličnog opredeljenja, pripadnosti jednom stanju duha koje je, baš zato što je beogradsko, univerzalno. Došljaci se još čestito ne popnu uz Balkansku, a već navijaju za Crvenu zvezdu. Zato je Crvena zvezda strah i trepet na svim terenima, čak i onda kada je sastavljena od jedanaest levih smetala ili kada u njoj igraju poglavito učenici u fudbalskoj privredi, smer dunster.Kada je ona protivnik, vi se ne borite protiv određene škole fudbala, već imate okršaj sa ovde pomenutim stanjem duha, duha koji ne miruje i koji će vas, date li mu povoda, smestiti na pravo mesto uz pravu meru izvlačenja ušiju.

Klub možete nekako i pobediti, ali izgledi svih partikularizma, nacionalizma, lokalnih zaslepljenosti, svih mračnih vladanja dušom, pa i onoga što je katkada mračno u samoj Crvenoj zvezdi, jedva da su vredni pomena kada se zna da za Zvezdu navijaju ljudi koji, na povike „cigani, cigani“, sledeće nedelje istaknu kilometarsku parolu: Cigani pozdravljaju svog šampiona.