Od derbija, nisam pošteno seo i odmorio se. Sada, kada su se emocije slegle, da napišem još reč, dve.
Ako zanemarim da mi je otiš’o termo-prekidač na golfiću, i da mi ja auto prokuvao kod “Arene“, bio je to divan dan za derbi. Utakmica, na koju sam stigao trčeći uz Ljutice Bogdana, k’o bez glave, bila je, po merilima savremenog sveta, a i što bi rekli mi Srbi, svetska. To je taj atribut. Superlativ za jedno fudbalsko popodne, u jednom gradu na Balkanu.
Put me na Severnoj tribini odveo skroz ka istoku, pošto ni na jednom drugom mestu nije moglo da se nađe slobodno mesto. Iza poslednjeg reda stolica na Severnoj tribini, nalazilo se bar još dva reda ljudi koji su svi uredno dobili svoja zaduženja u koreografiji, tj. zastavice. Dok sam uzimao svoju, ugledah bolnički krevet i široko raširen šal. Tu je i jasno konstatovana dijagnoza, ali na sreću bez leka. Počinje pesma, i koreografija se kompletira podzanjem crvenih i belih zastavica.
Neočekivano sam se našao u situaciji da to gledam sa strane, do istoka, i izgledalo je više nego impresivno. Moja omiljena pesma, odlično otpevana. Neverovatna buka. Ne vidi se, ali osećaš kako nešto izbija iz tribine, i verujte, nije fraza. Pomislio sam: “E, ako ih sad ne dobijemo, više nikad nećemo“. Pomislio sam. Sa ostatkom “ekipe“ sam razišao još kod “Arene“. Poslao sam ih da bar oni stignu na derbi na vreme, dok ja rešim problem koji se dimio iz hladnjaka. Tako sam proveo prvo poluvreme sam, sa ostalih 40 hiljada ljudi. U još jednoj originalnoj koreografiji, pogled mi zastade na devojci koja je došla sa malom ćerkicom. Dete, od ne više od 4 godine je mirno spavalo, opruženo na 2 stolice, našeg Severa. Lepo, plavo dete, u majici sa Zvezdinim grbom, mirno spava, a u pozadini ide “Od rođenja mog“. Imao sam pri ruci telefon, ali sam ipak odustao od slikanja jako dirljivog trenutka. Naša budućnost, sa nama na tribini, bezbedna među 12 hiljada “huligana“, “kriminalaca“ i svih ostalih epiteta koje smo dobili svih ovih godina od “raznih“.
Situaciju na terenu su već dovoljno prokomentarisali moji drugari kroz svoje analize, pa se na tome ne bih previše zadržavao i pričao već ispričano. Ono što ne mogu da propustim da ponovim je isto ono što sam napisao ono veče kada se derbi završio. Videlo se jedinstvo, pas, ideja, želja, inat, drskost. Dok je trajalo drugo poluvreme, dok su komšije trpele stravičan pritisak, konačno sam izgovorio, ono što su svi mislili: “Ako ih sada ne dobijemo……ne znam kada ćemo“. Ubrzo zatim, postigli smo gol. Svi vi koji ste bili, znate kako je bilo u tom trenutku na stadionu. Sve ono što nam je bilo na duši, sve što se skupljalo i taložilo, tužno i nesrećno, oslobodilo se. Eksplodiralo i otišlo. Više ga nema.
Poštovani čitaoci, mnogo toga ne znam. Ne znam da vam pričam o zemljotresu u Japanu, o geopolitičkoj situaciji u Libiji, kretanju kursa evra. Čak ne znam ni da promenim termo-prekidač na mom “golfiću“, ali nešto drugo znam.
Znam da Zvezda igra totalno drugačije od drugih. Pesma koja je nastala kao sprdnja sa igrom našeg kluba u jednom periodu, sada je postala sve ono suprotno. Tečno i lepo u našoj igri. Znam da je mali Mićko odigrao malo, ali uradio mnogo. Znam da su Vešović i Lazović bili drski, brzi, pokretljivi, korisni za igru. Znam da mi je žao što Ćosić nije naš igrač. Znam da je naš Vilota, kapiten. Genijalac. Gospodin umereni. Inteligencija. I opet, kapiten. Vođa. I neka ne zamere svi koje nisam pomenuo. Hoću, želim da kažem nešto, što verovatno niko skoro nije pričao, niti pomišljao na to. Možda moja rečenica neće promeniti ništa, a možda će nekoga da podstakne na razmišljanje. U ovom, i svakom drugom trenutku, ne može niko da me ubedi da Vilota i Mićko, imaju cenu. Još jednom bih vas zamolio da ne zamerite, ne želim nikoga da zanemarim, ali ova dvojica ce nameću, po mom ukusu, kao vanserijski igrači.
Za mene, ova dva igrača, nemaju cenu. Vilotić, koga sam već dovoljno nahvalio, koji igra rutinski, kao iskusan defanzivac. Mićko, koji ima….. petlju. Igra srcem, ali razmišlja. Posle svega ovoga, za mene su ova dva igrača, budućnost, i po mom mišljenju, ne smeju da se prodaju ni po koju cenu. Pod pretpostavkom da Gasprom daje novac i još neka dodatna sredstva, treba obezbediti tim momcima egzistenciju. Pomoći i jednom i drugom da odrastaju uz veći novac, a istovremeno ne dozvoliti im da se izgube u pohlepi, kockanju i splavovima, ali ponavljam, obezbediti im egzistenciju. I šta onda dobijamo? Dobijamo to, da naša deca sazrevaju u našoj kući, u svojoj zemlji, sa svojim porodicama. Pa jednog dana, kad Mančester ili Barselona požele da kupuju, neka slobodno dođu na Marakanu, po Vilotu, Mićka, koji su već uveliko iskusni igrači, i žele malo da promene. Besparica je učinila svoje, i teško je s nekim se porediti, ali ako mnogi veliki igrači mogu da provedu ceo život u jednom klubu, to mogu i naši. Samo treba stvoriti povoljnu klimu za to. Zašto bi kupovali tamo nekog Salatu, kada sve to imamo u svojo kući!!!???
Sledi nam utakmica protiv Čukaričkog. Protiv poslednje ekipe na tabeli je uvek najteže, jer svi već vide pobedu, pa se tada i dešavaju kiksevi. Međutim, u ovoj polusezoni ništa nije kao što je bilo, pa verujem i da se nećemo obrukati protiv Čukaričkog, već da će Robi to da reši, isto kao i do sada, uspešno.
Vidimo se na stadionu! Zvezda je život, sve drugo su sitnice!
22 comments