Култура одласка на стадион

„Заљубио сам се у фудбал као што сам се касније заљубљивао у жене: изненада, необјашњиво, несмотрено, не мислећи о болу или раскиду који би та љубав могла да донесе…“ – Реченица из књиге „Стадионска грозница“ којом је најприкладније започети овај мали фудбалски времеплов.

У пролеће 1899. у „Хајд парку“ на Топчидерском брду изграђен је први фудбалски стадион, а на њему је 23. маја исте године одиграна и прва утакмица између две екипе чланова друштва за игру лоптом. У годинама ентузијазма, до детаља тачна правила за игру нико није знао. Проблеми су нестали кад је 1905. Анастас Ср. Христодуло објавио књижицу „Лоптање ногом“, превод фудбалских правила са немачког језика.

Врло брзо након тога клубови су оснивани један за другим, Бачка, Шумадија, БАСК, Српски мач, Соко… За ривалство БСК-а и Југославије чули сте сви и кроз филм и серију „Монтевидео – Бог те видео“, али у самом тексту бавићу се културом одласка на стадион и посетом на стадионима кроз један мали времеплов.

Ми Срби смо од самог почетка знали играти тај фудбал, игру у коју су се генерације изнова заљубљивале, радовале и патиле уз своје клубове. Фудбалски свет се први пут упознао са југословенским мајсторима лопте далеке 1930. године на Светском првенству у Уругвају.

Југословенски фудбалери допутовали су у Монтевидео бродом, после 18 дана пловидбе, и једини тренинг им је било трчкарање око палубе. Исцрпљени од пута и без правих припрема Југословени су у првој утакмици начинили сензацију победивши екипу Бразила 2:1. У том сусрету први гол за репрезентацију Југославије на светским првенствима постигао је 18-годишњи Александар Тирнанић. Без обзира на пораз у полуфиналу остало је, међутим, живо сећање на екипу Југославије, која је била најбоље пласирана европска репрезентација на првенству у Уругвају. То првенство и већ постојећи ривалитет између БСК-а и Југославије донели су још веће интересовање публике за овај спорт. Први дерби након Уругваја игран је 7.септембра 1930. пред тада рекордних 10.000 гледалаца, а десет година раније играли су дерби за пехар Чика Даче, пред свега 1.000 гледалаца што говори о развоју и популаризацији кроз године.  Прва ноћна утакмица у Србији и Југославији одиграна је у Београду 22. јуна 1932. године између првака Париза „Расинга“ и првака Београда „Југославије“. Игралиште су осветљавале 84 сијалице од по 1000 вати. За утакмицу је владало велико интересовање тако да се на стадиону окупио рекордан број гледалаца – 12.000. Сусрет је завршен победом „Југославије“ 3:0. Играло се и по зими, тако је организован Божићни сусрет између два највећа ривала 9.јануара 1941. пред око 4.000 гледалаца.

У последњем сусрету пред Други светски рат на дербију, у марту 1941. је било 10.000 гледалаца иако та утакмица ништа није одлучивала. Ако сте мислили да је рат зауставио фудбал, варате се, играло се у Београду и у ратним годинама и било је доста гледалаца за те прилике. У првом сусрету у окупираној Југославији, меч је одигран пред 8.000 гледалаца, Југославија је због тадашњих прилика играла под именом СК1913, тада су искочили нови млади играчи попут Мркушића, Боре Станковића, Рајка Митића, Косте Томашевића. У окупираном Београду током рата градски дерби је одигран 19 пута. Финале купа за пехар градоначелника Београда 9.августа.1942. је одиграно пред око 14.000 гледалаца, састали су се градски ривали БСК-СК1913, тада је рођена легенда о Рајку Митићу који је био стрелац победоносног гола у победи од 2:1. За време рата око 40 клубова у Београду је играло фудбал, лига је била подељена по групама, у просеку је знало да буде око 1.700 људи по мечу. Наравно, где год се играју утакмице, зна да дође и до туче, од чега су посебно страховали Немци. Велики број људи који се поистовећују са клубом, повишен адреналин, лако је запалити такву масу и очас посла дође до непредвиђених околности. Због тога су се све утакмице играле у присуству великог броја људи у обезбеђењу, који су били уредно наоружани, што домаћих жандара, што немачких војника. Ипак, за све године окупације, прекинута су само три меча. Два пута је прекидана утакмица између „Сењака” и „Железничара”, због туче навијача, и једном између „Жаркова” и „Раковице”, што је био и најозбиљнији испад. Наиме, фудбалери „Жаркова” тражили су да судија свира непостојећи пенал, а када је овај то одбио, почели су да га туку. Умешали су се и играчи „Раковице”, обе клупе, навијачи су прескочили ограду, ту су се нашле и неке изваљене тарабе, тако да се врло брзо више није знало ко кога бије. Жандари су покушали да раздвоје учеснике, а када им то није пошло за руком и пендреком, стигло је немачко појачање, које је кундачењем и пуцњевима у ваздух брзо завело ред и растерало љуте ривале да се заједно крију по околном кукурузу. Судија је под стражом спроведен кући. Фудбал је имао и хуманитарну димензију, поготову када је у Србију пристигао огроман број избеглица из НДХ и Словеније. По обичају приређивани су сваке године и фудбалски турнири, за време верских празника и кад год су могли да се убаце у неку пукотину у календару такмичења, најчешће о Божићу, Духовима или Спасовдану. Клубови су својим учешћем обезбеђивали добру посету, а приход од улазница је одлазио прогнаницима. Најпосећенија утакмица одиграна за време окупације је био дерби „БСК”–„СК 1913”, 16. новембра 1943. године. Продато је 15.000 улазница, а неколико хиљада навијача остало је испред стадиона, без карата. Улазнице су продаване по цени од 10 динара, али су на црној берзи достигле цену од 100 до 120 динара.

Након рата настаје нова-стара држава, фудбал се играо али сасвим нови клубови настављају традицију, наша Црвена звезда заиграла је на стадиону Југославије који је имао капацитет од 20.000 стајаћих места, трибине су биле дрвене, а гледаоци су углавном стајали на утакмицама. Са сигурношћу се може рећи да је Звезда била наследник београдског фудбала, за њу је заиграло највише играча познатих градској публици која се врло брзо определила за нови клуб. Своју прву утакмицу Звезда је одиграла пред 3.000 гледалаца на стадиону Југославије, стадион се тада звао „Авала“. Први дерби са Партизаном је одигран 5. јануара 1947. на стадиону ЈНА, резултат је био 4:3 за гостујућу екипу, Црвену звезду, а меч је одигран на веома ниској температури (-19 степени) пред око 4.000 гледалаца. Маракана је грађена од 1960. до 1963. године. Заменила је стари стадион Југославије који је био изграђен 1927. године и на ком је Звезда одиграла последњу утакмицу против Новог Сада. Прва утакмица на Маракани одиграна је 1. септембра 1963. године против Ријеке (2-1). Тада је на још увек недовршеним трибинама, кроз петнаест оспособљених улаза ширине пет метара, прошло 55.000 гледалаца, да би рекорд те јесени био забележен у дербију са Партизаном – 74.000 гледалаца. Највећи број гледалаца био је 1975. године са Ференцварошем на утакмици полуфинала Купа победника купова. Тада је продато 96.070 улазница мада се процењује да је на стадиону било око 110 000 гледалаца, колики је капацитет стадиона тада био.

Временом се фудбалска и навијачка култура развијала, путовало се у друге земље на утакмице али и због скидања тактике што је знао наш чика Миљан. Његове речи о публици: „Публика и навијање саставни су део клуба и његових вредности. У историји фудбала- у свету, и у нас- било је тимова који нису успели да постану велики клубови. Али има и слабих тимова који брзо постају јаки зато што су део јаког клуба. Боје клуба, име, заставу и грб никада не треба мењати. Неки клубови су то чинили, али су се брзо вратили на старо. Људи који се опредељују за један клуб-навијачи често то раде због краја или града у коме живе, због нације, социјалне средине итд. У ствари клуб је њихово социјално-етичко и трајно опредељење. А како се фудбал игра тимски, навијање за клуб, а не за појединца је једино право навијање“.

Са верном публиком расла је и Црвена звезда, израсла у велики клуб са армијом пред којом су падали Реал, Арсенал, Бајерн, Вест Бромвич, Панатинаикос… Звезда је у Барију и Токију и званично постала највећи клуб на овим просторима за сва времена. Фудбал има своје хероје, нема места у Србији где се играо фудбал које нема макар једног момка са надимком Џаја, Пикси или Пижон. Ко је икад посећивао утакмице нижих лига по предграђима Београда зна о чему причам. Фудбал у нашем друштву представља колоплет спорта, уметности, друштвених покрета и  победничког духа народа који гаји култ хероја.

Након највећих успеха клуба, почео је рат у бившој Југославији, памте се конвоји навијача на европским утакмицама које је наш клуб играо у Софији,  али памти се и беда, све слабија посета на утакмицама, санкције којим нам је УЕФА одузела све бодове стечене пре рата, зато смо тако тешко увек пролазили у Европи након скидања санкција што и данас осећамо у квалификацијама. Многи млађи навијачи не знају за сусрете летње ТВ лиге који су се одржавали услед неиграња наших клубова у Европи, тако су се Звезда и Партизан састали пред 12.000 гледалаца у Новом Саду у јеку рата и кризе. Најважнија утакмица тих година одиграна је 1995. године на Ђурђевдан, био је то 100. вечити дерби, одигран пред око 90.000 гледалаца у фантастичној атмосфери уз победу Звезде од 2:1. Након тога уследиле су утакмице са Екереном,Барселоном,Кајзерслаутерном… Вратили смо се, али је много тога било другачије, услед економских прилика ,публике на утакмицама домаћег првенства је било све мање, пад квалитета фудбала, мање атрактивних ривала и све укупно стање утицало је на то да по неколико стотина гледалаца прати Звезду на Маракани на појединим мечевима што је било срамота за нашу публику. Навијачи су након Барија постали размажени због успеха, а са друге стране десила се криза, ратови, нови рат 1999. се догодио, изгубили смо континуитет и културу одласка на стадион и све то у условима мање атрактивне лиге.

Од 2000. године и акције „И ја сам звездаш“ полако креће да се поправља стање са посетом на нашој Маракани. Нова генерација навијача почела је да мења неке ствари, јесен 2003. и добро посећена утакмица са Сартидом за јесењег првака је наговестила пролеће у ком долази до све веће посете, на свакој утакмици коп до пола трибине, плакати по граду и позиви на север уродили су плодом, на неким мечевима се коп спуштао до доле као против Зете да би кулиминација била прослава титуле против Војводине пред 30.000 људи. После пролећа 2004. север је само растао, нова генерација навијача ударила је темеље за све следеће и кренула у довођење људи на такозване „мале утакмице“. За правог навијача нема великих и малих утакмица, довољно је да знаш да игра Звезда, да су тамо сви другари, да ћеш срести сваког оног правог и редовног навијача са севера, ветеране и дедице са истока и запада, све оне фаце које годинама виђаш, људе који имају културу одласка на стадион.  Почели смо да сазревамо као публика у најтежим годинама по клуб, упркос лошим резултатима наша бројка је расла. Још увек постоји проблем са менталитетом, људи дођу када је џаба, а тешко им да дају 200 или 400дин месечно на Звезду, има и оних који дођу само на европске мечеве и када се нешто слави, али прави навијач је увек ту и што је најважније он зна зашто је ту.

Моменат који свакако улази у историју наших навијача, пролеће о коме ће са поносом причати будуће генерације, јесте прошлогодишње отварање пролећног дела првенства и оних 41.250 навијача против Спартака са -10 на табели, са пет година без титуле, савезом на леђима и тада не баш наклоњеним државним врхом и медијима. Након тог меча уследио је меч против Смедерева пред нових 40.000 и кореографијом на источној и западној трибини, следећа утакмица је била против Борца из Чачка пред  26.234 навијача и кореографијом на три стране стадиона што је до пре неколико година било незамисливо. Звездина публика је темељ за будућу стабилност клуба, само редовна и бројна публика која плаћа карте може извући клуб из кризе, наравно гледано на дуже стазе. Сваком правом навијачу би требало да буде част да има сезонску карту, нас нема 4 милиона како је показало оно истраживање пре десетак година, има нас онолико колико пунимо наш стадион! Један од оснивача Црвене звезде, Слободан Ћосић је рекао: „Један клуб вреди онолико колико вреде његови навијачи!“ Звездини навијачи, звездина публика је показала да је најбоља када је најтеже, све осим 40.000 на мечу са Јавором, након три месеца без фудбала, након добрих припрема фудбалера би било испод очекивања и реномеа навијача Звезде. Ово је моменат када сазревамо као права публика, током зиме на кошаркашким и ватерполо утакмицама, без обзира на све успехе у Европи људи су само причали о фудбалу, сви једва чекају почетак, одбројавање је почело…

ЗВЕЗДИНА ДЕЦА НИКАД НИСУ САМА, ПРАВИ ЗВЕЗДАШИ УВЕК СУ СА ВАМА!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.