Znam, znam. Zvezda igra totalno drugačije od drugih. Sve se slažem. Ovoga puta ipak ne bih o igri, iz jednog jednostavnog razloga. Nemam komentar. Od neubedljivog prvog poluvremena, stigli smo do drugog, potpuno drugačijeg, i za živce i za dušu. Ipak, na kraju je rezultat još jednom pokazao da će ovo biti sezona za pamćenje. U prvom delu sezone je bilo to što je bilo, a drugom….Isto kao juče na utakmici.
Došli smo do tačke, trenutka, gde se radnim danom okuplja 15 525 ljudi na našem stadionu, da bodri svoj klub. Čak i kad bih stao sa pisanjem teksta kod ove rečenice, dosta toga bi već bilo rečeno. Fascinantna je situacija, u kojoj smo kao navijači došli, a dugo smo je sanjali. Da budem iskren, ja i nisam o tome mnogo ni mislio u godinama mučenja protiv seoskih klubova u kome smo igrali na kontru i čuvali rezultat. Više sam mislio šta nas čeka u sledećoj utakmici. Danas, isto tako čekam sledeću utakmicu, ali smiren, jer tamo radi čovek koji zna svoj posao. Taj čovek nas i jeste doveo u tačku u kojoj mnogi navijači odlaze razočarani sa stadiona, zato što je utakmica gotova, pa sad moramo da čekamo sedam dana, da bi ponovo gledali Zvezdu.
Podsetio bih da je Robi na pripremama najavljivao da će se igrati napadački fudbal, pas igra, bez ispucavanja i bunarenja, da će se igrati na gol više, a ne na gol manje, da što se njega tiče, možemo da primimo i dva gola, ali da damo četiri. Tako danas i igramo. Čovek drži reč, i to mi je prva asocijacija na njega. Legenda. Prošli su dani kada samo davali gol, i ispucavali loptu, nadajući se da pozajmljeni igrači Partizana u filijalama širom Srbije, neće potrefiti neki udarac iz očaja. Što reče moj drug Sima, gledati ovu Zvezdu je čist mazohizam (rečenica izgovorne pre Robija). Tu istu rečenicu sam i ja ponovio izlazeći sa stadiona posle meča sa Vojvodinom na kraju prvog dela sezone. Jednostavno, ne možeš bez nje, a igra često ubija u pojam. I opet, moram da ponovim, sa ponosom, danas je drugačije.
Daaaaaj gooool, sa Severa ori se. I kad padne jedan, EKIPA igra, nastavlja dalje. Nema stajanja, nema odmaranja. Nema velikih igrača, samo ekipa. Moderan fudbal. To, dragi čitaoci, gledamo za male pare, na Marakani. Svakako bolje, nego da plaćam put do Barselone ili Mančestera,i gledam klub koji ne osećam. Uz neke nezvanične vesti, o revidiranju ugovora sa Gaspromom, nadam se da ćemo kao klub napraviti još jedan veliki korak ka onome što danas svrstavamo u kategoriju “Ozbiljnih klubova“. Očekujem, da igrači neće odlaziti po svaku cenu za male pare, nadam se da ćemo dočekati i to da jedno od naše talentovane dece preskoči rekordere u broju odigranih utakmica u Zvezdi, želim da i naša deca imaju legende, idole u igračima koji igraju u Zvezdi, a ne u nekim malim klubovima širom Evrope.
Priča o klubu koji se ponovo rađa je odavno započeta, i širi se, kao dobra vest. Toliko ljudi je uključeno u celu ovu priču, da prosto, ona ne može da ne uspe. Tek ponekad, zamislim se, i zapitam, šta će biti ako Robi nekad ode?! Kako će Zvezda tada igrati? Hoćemo li zadržati svoj stil? Hoćemo li……….? A onda, tako zamišljen, koračajući kroz svakodnevnicu, čujem Zvezdu svuda oko mene. Čujem priče o pijancima koji doktora hitne pomoći u trećoj smeni pitaju šta je radio Partizan, a kad ovaj počne, onako pijanog da ga teši što je Partizan izgubio, ovaj ga, i dalje onako pijan od pola kile brlje, prekine i kaže da navija za Zvezdu. Vidim duh Zvezdaštva, decu koja od užine skupljaju da kupe Zvezdino obeležje, isto kao mi nekada. Vidim ponovo dres, naše slavne istorije, i često mislim, da li je slučajno da se Veliki Žuti, vratio baš ove 2011. godine…Malo li je simbolike?! Zamolio bih, za kraj sve one pijane, koji stižu kući kasnije sa utakmice, posla, švaleracije, da ne voze i ne ugrožavaju saobraćaj, da ne bacaju flaše ispred ulaza u zgradu, i da prekinu da pevuše Zvezdine pesme dok prolaze kroz svoj blok ili ulicu, već da normalno, kao što to mi u Šapcu radimo, probude celu ulicu pesmom “Na Marakani opet pesma stara“!
27 comments