Ти си девојка, шта ти тражиш на стадиону?

Све ово је почело једним статусом који сам поставила на свој профил на Фејсбуку, а који је био инспирисан коментарима људи који можда нису желели да буду злонамерни, али су мени у том тренутку звучали помало безосећајно, јер су доливали уље на ватру онда када сам већ била довољно тужна и разочарана због још једног пораза моје Звезде, који је овог пута значио и опроштај од титуле. А онда сам схватила да тим људима имам да кажем још неке ствари, које су прешле лимит од 220 карактера колико може да их садржи један статус. И тако је настало ово.

Неки ми кажу – није девојкама место на Северу. Он је резервисан за мушко друштво. Добро, схватам. Савршено ми је јасно да може да буде веома опасно када крену општа туча и еври го, јер сваки пут замало погинем, мада се углавном поред мене нађе неко ко ће да ме заштити. Јасно ми је да су опасне и бакљаде, схватам да је опасно због свих оних глупости, па чак и убистава која су се дешавала по трибинама наших стадиона. Али оно што морате да схватите је да неко толико воли Звезду да је спреман да преузме тај ризик. Врло је једноставно, јер је исти и за мене и за вас. И ви га исто тако преузимате. Толику љубав би требало да разумете управо ви, управо ви би требало да сте свесни да сваки навијач жели да буде део Севера, небитно ког је пола, јер то је непоновљив и незаменљив осећај који се памти целог живота. У мени остане урезан сваки пут кад дођем на Север и дерем грло док не почне да ме боли. Кад дођем на дерби са Звездиним обележјима и враћам се сама преко аутокоманде. Кад побегнем из школе да бих купила карте на време или стигла на утакмицу. Нисам ја крива што су ме ставили у погрешну смену… То су неке мале ствари које покажу да се Звезда налази у сваком сегменту вашег живота и да уопште није без основа она чувена парола „Звезда је живот, све друго су ситнице“.

Други ми кажу: „Ма, ти си девојка, шта ти знаш? Не знаш ни шта је офсајд. Не умеш ни да набројиш генерацију из `91. Зашто тебе уопште интересује Звезда? Иди шминкај се или тако нешто“. Е, па, интересује ме. Сасвим довољно да због ње пожелим да се једног дана бавим спортским новинарством. И добро знам шта је офсајд. И знам ко је играо `91 у Барију и Токију. Знам добро ко су Звездине звезде. Знам можда и много више од неких самозваних верних навијача. А знам зато што ме је тата први пут довео на Маракану када сам имала само пет година, додуше на Запад, па сам зато све време заљубљено бленула у Север и сањала да се једног дана нађем тамо. Показао ми је како се игра најлепши фудбал на свету, шта је она права Црвена звезда, шта је искрена љубав према клубу. До неба сам му захвална што ме је одмах научио шта ваља. И даље је прича вероватно код многих слична и сада се препознају у овоме. Дођеш једном и заљубиш се. Уђе у крв и до виђења.

А онда у последњих пар година постане главни тренд ићи на утакмице. Нађу се паметне неке девојчице од 13, 14 година, виде Калуђеровићеву слику у новинама и мисле како он има 17, а Андрија, јадан, има и жену и дете. Онда оне због њега и из фазона почну да долазе на Север у уским тренеркама и хеланкама, шеткају се около не би ли некако привукле пажњу „опасних момака“, снимају навијање и вриште и беже кад виде бакљу у кругу од 2 метра. Класичан пример некога ко не зна зашто је дошао ту где је дошао. И због њих ја да испаштам? Нећу. Не, нема тог закона који може са Севера да ме отера. Управо сам цитирала једну песму Звездиних навијача, да, јер све их знам напамет, а оне не знају да наброје ни два наслова. Не занимају ме незреле клинке које на стадион носе огледалца да провере да им се није размазала маскара. ЈА на стадион носим шал. Не идем на Север да будем лепа и згодна, не идем тамо да глумим рибу, на Север идем да навијам за Звезду.

И сада вероватно преврћете очима, мислите – шта се ова прави паметна? Шта лупета? Није у праву. Е, да знате да ме баш брига што то мислите. Само ми је доста потцењивања. Доста ми је тога – ти си девојка, не припадаш овде. Када уђем на стадион, ја више нисам девојка, тамо сам Делија. Просто сам имала потребу да кажем шта мислим, не тражим од вас разумевање. Не мора апсолутно нико да ме разуме. То што прескачем из хаљине у дрес, из штикли у патике. То што не излазим по клубовима, јер чувам паре за наредну утакмицу, а то добро знају моје најбоље другарице. То што не купујем Космополитан него ревију Звезда Србија. То што знам више Звездиних него Ријаниних песама. То што плачем недељу дана после пораза, славим недељу дана после победе, не причајући ни о чему другом. То што мој клуб већ четири године није освојио титулу и само је бледа сенка некадашњег европског и светског првака, а ја сам и даље ту и увек ћу бити. То што свакодневно слушам како су комшије са друге стране брда боље, а и даље Звезду волим више од живота. Јер, како је један велики Звездаш давно рекао, велика радост подразумева и велику патњу. А то је Црвена звезда.