А мозга нема….

….у глави само Звезда Црвена.

– Јави се на телефон, безмозгашу! Чуј, „мозга нема“ . Наравно да мозга нема, када задње паре дајеш на сеоски фудбал. Све то треба мотком, па на ливаду. Да копају кад за фудбал нису. Две леве! Две леве! Феномени!

– Добро, тата…

– Шта „добро“? Ми смо добијали ћушке кад вратимо лопту голману. Месец дана не играш ако не додаш лопту у нападу. Поломиш ноге човеку и опростиш се од дреса. Они се развлаче к’о жваке, крљају се к’о бабе. Све алкос до алкоса. Кримос до кримоса. И онај чупавац португалски… шта ће он мученик? Од фиће да направи летећи тањир? Не иде. Ма, угаси тај телефон!

Угасио се сам. И нада за титулом се угасила. По шести пут. Али кога брига. Док је сплавова и београдских спонзоруша живот је леп. Удри бригу на весеље! Требало је опет довести ДЈ-а на атлетску стазу. Тако би можда добили дерби.

Оно што је фасцинантно у целој причи су њихове изјаве. Као да не схватају да би реченица типа: „Сви смо на продају, титула је изгубљена. У глави нам је за колико ћемо пара отићи у неку Тунгузију. Евентуално, Биновац јер за боље и нисмо.“ била много смисленија. Искреност се цени. Овако са причама да им је тешко, да их боли, да их је дерби емотивно исцедио су само за шамар. Тј. мотку. Паметан је мој ћале.

Још фасцинантнији су њихови поступци. Рашпустена банда која је расправама, тучама, препуцавањима између себе, средњим прстом и псовкама ка навијачима срозавала Звездино име без лимита. Алкохол је сувишно помињати. Свако од њих је Мрва. Само је оригинал био довољно луд да удари полицајца. Копије су биле довољно луде да ударе Звезду. Колика је казна за то?

Схватам. Проћи ће некажњено. Као и они који су нас довели довде. Опростите им, нису имали шта да једу. Зато смо и у плусу пар милиона. Зато и имамо лиценцу. Зато и не доводимо фалична појачања. Имамо пара, имамо омладинску школу која цвета. Само Аладина нема.

А нема ни мозга. Зато нам је посећеност утакмица дупло већа од посећености комплетне корумпиране траги-комичне лиге. А можда је то љубав. Можда болест. Можда и чист мазохизам, што рече Просинечки. Ништа лепше од суза на крају утакмице. Ништа лепше од беса који те тера да поломиш трибину. Каква славља и титуле?! Живели порази! Жив се човек на све навикне. Ко каже да је култура изгубила на важности у Србији? Редовни смо гости свих представа. Пун театар! Само да не завршимо као Велика сцена Народног позоришта. А можда већ јесмо?

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.