Moja Crvena Zvezda
ИнтервјуиФудбал

МЦЗ Интервју: Стеван Дика Стојановић

У сусрет бољим и славним данима, који ће барем на један дан сакрити тмурну и мрачну садашњост, попричали смо са човеком који је био битан део прављења најлепших детаља пазла историје. Део врха црвено-беле архиктетуре. Синоним за сигурност и доброг голмана, једноставно Дика и понос. За МЦЗ, капитен најславније и најбоље генерације Црвене звезде, 22 године од освајања титуле првака Европе у Барију, Стеван Дика Стојановић!

dika 1За почетак, да се присетимо самог почетка ваше каријере. Имали сте сјајне претходнике, старијег Дику, Љуковчана..

„Прошао сам целу Звездину школу и имао сам ту одличну конкуренцију – Љуковчан, Дика Стојановић, Тома Ивковић, Давидовић, Ђиђи Живановић… то су све врхунски голмани и репрезентативци. Био сам стално са њима. Бата Стане, Бранко Станковић, ме је први прикључио екипи. Повео ме је на припреме када смо ишли за Габон и Камерун. У екипи је био и Драган „Ђаво“ Симеуновић. Тада сам први пут био са екипом, са 16 година. Једно од мојих првих искустава је било на утакмици против Барселоне, када је Марадона постигао чувени гол, 1982. године. Александар Дика Стојановић је бранио, ја сам био резерва са 17,5 година. Повређени су били Живановић, који се повредио против Интера и Симеуновић. Моја прва утакмица, ватрено крштење, је била против Динама из Винковаца, тренер је био Велибор Васовић. Давидовић је био први голман, Васовић је одлучио да њега остави на клупи, а мене стави на гол. Друга утакмица је била у Купу против Осијека, субота Винковци – среда Осијек. Винковце смо победили 3:0 и имао сам успешан деби. Осијек смо победили 1:0 у Купу, на „Маракани“. Онда смо играли дерби, на стадиону Партизана. Изгубили смо 2:0, али сам проглашен играчем утакмице. У свим новинама сам добио оцену 10. Генерални секретар Цветковић је тада изјавио: „Изгубили смо утакмицу, али смо добили голмана.“ Тада сам постао стандардан голман и нисам имао бојазан од замене. После тога су дошле велике утакмице – Реал Мадрид, Милан, Бајерн

Чувени меч са Реалом и одбрањени пенал мексиканцу Санчезу. Нису иста времена, не можемо да поредимо, али Реал Мадрид је и тада био веома јак, са великим именима.

„Нису иста времена, али Реал је тад имао одличан тим, као и увек. Од голмана Буја, Санчеза нападача, Санчиза штопера, Гордиља, Мичела, Бутрагења, Валдана… Валдано је тада одиграо последњу утакмицу у каријери, управо на „Маракани“. Касније је добио жутицу и више није играо. Сјајна екипа, да се смрзнеш. Ми водимо на полувремену 3:0, нико не може да верује да водимо. Одлично су играли Пикси, Жаре Ђуровић, Милан Јанковић, Бошко Ђуровски.“

Бари. Незаобилазни, једини. Наш. Финале је имало и предигру са Тапијевим људима.

Не волим да причам о томе, после много година сам то испричао тек. Вероватно су покушали на више места, али те људе сам тада видео и никад више у животу. Финале сам бранио под таквим притиском, пресингом.. катастрофа. На моју срећу, има Бога, тад ме је и сачувао. Одиграо сам поштено и чисте савести. Тако сам и ушао у утакмицу, тако ми се и вратило. Подиграо сам пехар, 22 године после тога си обележен тиме. То је… то не можеш да купиш. То је нешто невероватно. Нема пара да то купе. Постоје милијардери, али се то не купује. То се једном у животу пружа таква прилика. Нешто невероватно да са Звездом подигнеш пехар намењен прваку Европе.

Да не понављам, у хотелу Интерконтинентал се дешавала та прича. Позвали су ме ти људи, ја сам дошао мислећи да су менаџери, јер сам имао дозволу да идем у иностранство на крају сезоне. Мислио сам да ће причати о томе, међутим у једном моменту сам видео да они хоће да причамо о финалу. Рекао сам им: „Где сте мене нашли од толико играча. Има их бољих и биће плаћенији и веће звезде од мене.“ Рекли су ми: „Не, не, голмани увек могу да погреше.“ То је после проблем. И да јеси крив за гол и да ниси, они су рекли да су купили утакмицу и униште ти живот, обележе те и ко да ти верује. Молио сам се да не киксем, бранио сам под невероватним притиском. Али, играо сам поштено, поштено ми се вратило. Двадесет две године године после, ја сам миран, мирно седим. Људи те препознају и поштују због тога. Оставио сам печат највећег успеха у историји клуба. Нема тих пара, не постоји. Нема лепшег осећаја него кад седнеш са људима да попијеш кафу, а и они и ти знаш шта си урадио.“

После Барија и круне, дошао је трансфер у Белгију, Антверпен. И тамо сте оставили велики печат, највећи успех у историји клуба – финале Купа Купова.

Јесте, отишао сам у Антверпен, после Барија. Освојили смо Куп Белгије 1992. године и играли финале Купа Купова 1993. После годину дана сам освојио Куп, што је био велики успех и пласирао се у Куп Купова. Дошли смо до финала у Лондону и изгубили од Парме 3:1. Послали су ми позив да дођем на обележавање 20 година од финала. Са Звездом са имао највећи успех, са Антверпеном такође. То је много лепо. „Стефан“ ме зову у Белгији и имам заиста много лепа сећања одатле. Играо сам са Ником Класенсом, Черватинским, Драганом Јаковљевићем, били смо добар тим. Проглашен сам и почасним грађанином Антверпена. Како се осећам у Београду, тако се осећам и у Антверпену. Људи не заборављају шта смо направили. Антверпен је, иначе, сличан град као Београд. Остао сам до 1995. године тамо.“

Да ли сте имали можда неке друге, боље понуде од Антверпена?

Имао сам годину дана пре Белгије понуду од шпанског Овиједа. Међутим, руководство клуба ме није пустило. Рекли су ми да имамо циљ да покушамо да урадимо нешто у Европи велико, немамо таквог голмана, скоцкали смо тим па је одбијена понуда. Али, ето, видиш и то. Зарадио бих ја доста новца, али не бих направио ово што јесам. Био сам љут тада мало, али се касније испоставило да је то добро и боље што нисам отишао.

После Антверпена следи Немачка, па Грчка. То је мало мање познатији део каријере. За голмана сте релативно млади завршили каријеру.

Па нисам млад баш, са 36 година сам завршио каријеру. После Антверпена сам бранио годину дана у Немачкој, па сам се 1997. године тешко повредио. Тешко сам повредио кичму, баш неугодно, ужасна повреда. Имао сам дискус хернију, лева нога ми је отказала, лечио сам се годину дана. Ипак, успео сам да се вратим после тога и бранио сам у Грчкој. Добио сам понуду од Етникос Астераса и одлучио сам да прихватим. Сада су у другој лиги, тада су били у првој. Потписао сам уговор на 3 године. Међутим, када сам завршио прву сезону, на припремној утакмици сломим ногу и онда сам одлучио да завршим каријеру, 2000. године. Тада сам помислио: „Доста је било“ и вратио сам се у Београд. Дакле, у 36. години сам прекинуо. Требало је још две да браним, до 38. године, али добро. И из Атине носим лепа сећања. Без оптерећења смо играли, били смо шести на табели, што је било одлично за тај клуб. Мали клуб је Етникос, добро сам бранио и ја, било је супер.“

dikaДа није било тешке повреде која вас је приморала на крај, можда бисте дошли и до Олимпијакоса?

Па не, нисам тада имао такве амбиције. Тада је било већ касно, ја сам хтео да још мало продужим каријеру. Имао сам 36 година, нисам ишао у том правцу.

Да ли је после завршетка каријере било неких понуда, нпр. да будете тренер гомана, тренер? Да ли сте ви размишљали у том правцу?

Нисам, нисам. Размишљао сам да се вратим у Београд. Ја сам добре две године ишао код Цветковића. Не баш сваки дан, али доста времена смо проводили и причали, хтео сам да чујем његова искуства о вођењу клуба, менаџерске способности и тако даље. Доста ствари сам од њега савладао и научио. Посао спортског директора ме интересовао и мислим да сам показао да знам.“

У време када је председник клуба био Пикси Стојковић, ви сте били спортски директор.

Да, и имао сам резултате и доказао. Имао сам две дупле круне, 24 међународне утакмице, играли смо две године заредом Лигу Европе, имали смо велике утакмице и долазили су играчи који су долазили. Биланс се види. Нисмо имали дуговања. И полиција и сви су вршили увид, све се зна. Играчи су на време добијали плате и имали премије. Мислим да бисмо играли Лигу Шампиона, у времену које је долазило. Против Ренџерса нам је мало фалило. Смењен сам 2008. године после победе у дербију 4:1. Били смо први на табели и били у полуфиналу Купа. Ишли ка трећој узастопној титули.“

Случај Урош Ћосић. Каква је тачно ситуација била са Урошем Ћосићем и његовим одласком из клуба?

Немам ја никакве везе са тим. Нити сам био у клубу на функцији, нити сам имао моћ да ја раскинем уговор или било шта да урадим. Не желим да учествујем у томе.“

Ви сте први, јавно критиковали проглашење „Шесте Звездине звезде“ 2010. године и нисте дошли на прославу.

Знаш зашто, зато што мислим да је то требало другачије да се уради. Проглашење Звездиних звезда је једна епоха и направила се једна пауза. Нека остану Звездине звезде то што јесу, да их не деградирамо. Ми смо направили највећи успех као екипа, ред је био да будемо нпр. златна генерација клуба. Не можеш једног да издвојиш, нису ни сви имали исти допринос. Савићевић, Просинечки, па ако поменеш њих мораш и Панчева, Дику Стојановића… Ја сам дао предлог тада, да направимо неки нови тренд, да не правимо циркус од тога. Дакле, да будемо златна генерација нпр. Па, када следећа нека генерација направи успех да буде друга златна генерација. Да направимо нешто ново, Звездине звезде су једна епоха. Не могу сви да буду у равни са Џајом или Пиксијем. Ја сам подиграо пехар, био капитен, па се не осећам да сам у тој равни са Рајком Митићем, Шекуларцем, Џајом, Пижоном и Пиксијем. Али се осећам као битан део клуба, као златна генерација, најбоља генерација клуба. Једну златну плочу направимо и ту напишемо Дика Стојановић, Дејан Савићевић, Роберт Просинечки… И идемо даље. И лепо се све види. Да се не смејемо сами себи. Ја се не осећам Звездином звездом и нисам хтео да присуствујем томе.“

 Са киме у контакту из златне генерације?

Са свима. Са свима се чујем. Са Рефиком стално, са Дарком, Југа зове, Роби, Маречујемо се сви, нон-стоп.“

dika 2 Имала је Звезда после вас на голу Звонка Милојевића, Драгослава Јеврића, Александра Коцића… Шта мислите о данашњој генерацији голмана? Шта мислите о Бајку?

Мислим да се у моје време и после мене играло више европских утакмица у којима си могао да сазреш као голман. Бајко је данас неприкосновен. Мислим да није још на нивоу на ком може да буде, али и нема пуно европских утакмица. Сазрео је као голман. Његов стил и понашање на голу су јединствени, то је нешто друго, али он је сазрео као голман. Бајко је неприкосновен данас. Дишљенковић је одличан голман. Коцић и Јеврић су били репрезентативци, имали и више европских утакмица.“

Невероватан је осећај када седите са неким који је један од 11 бесмртних и који је вашем клубу донео највећи успех, а вама највећу срећу и вечити осмех. Када стиснете руку која је одбранила пенал Аморосу и подигла „ушати“ трофеј. Када причате са неким који је писао историју вашег клуба. Који је одабрао успех и Звезду, када јешампион Европе, Бајерн из Минхена, пао на колена пред вама, немоћан. Јуп Хајнкнес је свом клубу, Бајерну из Минхена, пету титулу првака Европе и довео моћну баварску машинерију на највиши могући ниво, поклонио се и отишао као господин, после трипле круне. Бајерн у фудбалу, Црвена звезда у ватерполу. Донео је титулу и Реал Мадриду после 32 године чекања. Али, поклекао је пред Црвеном звездом и Диком Стојановићем. За крај, уместо уобичајеног завршетка, после шесте године без титуле, у времену када се играмо са историјом и именом, када почињемо да не верујемо сами себи, у сусрет славним данима наше прошлости, рећи ћемо што и Дика – „Ја сам увек оптимиста. Звезда је то, мајсторе.“

За вас, за МЦЗ Стеван Дика Стојановић. Шампион Европе.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

Повезане вести

12 comments

Jovan јун 10, 2013 at 21:36

Дика је дика и понос Црвене Звезде и нашег фудбала али није баш све тако како каже, 2008 нисмо избијали на прво мјесто иако смо били једина екипа без пораза у лиги, Лигу Европе нисмо играли два пута заредом већ 2005 па 2007 (тада куп уефа). Што се тиче дуга, постојао је и много прије твог ангажмана, и Џаја је признао да је било дуга док је он био предсједник. Мада, и поред свега, једини, неповљиви, херој из Барија – ДИКА СТОЈАНОВИЋ!!!

Reply
milos јун 10, 2013 at 19:52

Pa kako to niste nista dugovali za vreme dok ste ti i piksi bili u klubu,to nije tacno,a sve i da su plate bile na vreme nije ni to cudo s obzirom da ste ne planski rasprodali ceo tim i kupili strance od kojih klub nije video ni dinara a kostali su milione…cisto radi istine,nije bas sve tako kao sto kazes….

Reply
Tole dozivotna јун 10, 2013 at 17:05

kako nema najave basketa

Reply
milos јун 10, 2013 at 19:54

a sta ce ti,da nece da pobede,ako nemas bas nista pametnije da radis nego da se nerviras onda upali tv,ovo je prvi put posle ko zna koliko godina mog zivota da nemam snage da gledam tv prenos,ne zelim nerviranje niti zelim da gledam bezskicmenjake koji nemaju ni snage za celu utakmicu,tim koji ima jednog igraca im drzi lekcije iz borbenosti i pozrtvovanja za svoj klub….

Reply
Collonelo јун 10, 2013 at 16:53

„ Ja sam uvek optimista. Zvezda je to, majstore.“ – Legendarna recenica !!! Bice bolje !!!!Mora biti !!!

Reply
ssss јун 10, 2013 at 16:44

Do petka se ocekuju 3 igraca?!

Reply
Tole dozivotna јун 10, 2013 at 17:04

kakva bre tri igraca,da igraju za kikiriki?Pa onda mora da su neki amateri

Reply
dexy122 јун 10, 2013 at 16:33

Ako vec Stojadinovic ode, najradije bih Diku za sportskog direktora. Nisam upoznat sa njegovim radom, kao SD, jer sam bio mlad, ali ako je istina ovo sto prica onda je covek dokazan.

Reply
saja јун 10, 2013 at 17:06

Mnooogo je dobar..pitaj gde su Filip Djuricic, Aca kovacevic i Uros Cosic,,i kako su ostisli..i kad

Reply
Александар јун 10, 2013 at 17:13

Прочитај интервју, можда нађеш нешто и о томе, питали смо човека.

Reply
mariachi јун 10, 2013 at 21:46

moze on da kaze sta ‘oce

Reply
Nikola јун 10, 2013 at 16:25

Nismo bili 2008. prvi na tabeli kada si otisao…

Reply

Leave a Comment