МЦЗ Интервју: Ненад Перуничић

Ретки су они које не можете описати. Он је један од њих. А када би покушали, најближе би изгледало овако. Када неко помене Терминатора, свима је асоцијација Арнолд Шварценегер и истоимени чувени блокбастер Џејмса Камерона, који је касније прерастао у франшизу. Нама није. Нама је Звездин Терминатор. И верујте, и више је него оправдао надимак. Тренер рукометног клуба Црвена звезда, најбољи рукометаш у историји Србије и један од најбољих рукометаша у историји овог спорта.

За МЦЗ, за вас, Ненад Перуничић!

 Оно што је прошао и преживео Ненад Перуничић на челу са нашим рукометним клубом у протеклих годину дана је за Гиниса. Оно што је успео да уради Ненад Перуничић је превазишло Гиниса. И поред тога што је већина отписала наш колектив и клуб, поред тога што су желели да угасе наш колектив не жалећи средства. И поред тога што су били сви против нас. Али, као и увек победио је. И од клинаца којима је узор је направио победнике. У веома опширном интервјуу ћете моћи да прочитате о деблокади рачуна, завршеној сезони, играчкој каријери, надимку, клинцима које је начинио победницима, рукомету… о свему помало.

 У протеклој сезони смо успели да обезбедимо опстанак. У условима у којима смо успели да обезбедимо опстанак он је раван титули шампиона. Ваш коментар о недавној завршеној сезони.

„Надљудским напорима смо успели да обезбедимо опстанак и спасимо клуб. Сви су нас прежалили и мислили да се клуб гаси. Потрошили смо много енергије, снаге и живаца, али смо успели да спасимо клуб. Сада идемо даље, идемо до краја.“

 Деблокиран је рачун. Који је следећи корак?

 „ Да, рачун је деблокиран. Сада радимо на добијању лиценце. Морамо да исплатимо све који су добили тужбе и који су тужили клуб. То је неких 70-80 одсто дуговања према свим играчима и на добром смо путу да то регулишемо. Има пуно играча којима се дугује, приоритет је био деблокада рачуна и плаћање рачуна за станове и остало, али, уз спонзоре, следећа ставка на које ће ићи средства су плаћање дужника, играча.“

Ко је најзаслужнији за деблокаду рачуна?

„ Ми смо Црвена звезда и Црвена звезда је најзаслужнија. Тако треба да буде и нека тако буде.“

Ненад Перуничић?

„ Не желим ја да стављам ни себе, ни било кога у први план. Не бих себи давао на значају. Није Звезда један човек и никад неће бити. То је велики клуб и упркос свему ће бити и остати велики клуб, увек. Ми смо ту да одржимо велику институцију.“

Каква је ситуација са играчким кадром, тимом?

„ У принципу, главна основа, главни играчи и млади репрезентативци ће се задржати. Они који дефинитивно не могу да издрже притисак играња у Звезди и они који су имали малу минутажу ће морати да потраже другу средину. Та места ћемо попунити са играчима који ће моћи да нам више помогну. Ја сам форсирао пуно играча из омладинске школе и неко може да се носи са тим, неко не може. Ја бих волео да доведем два, три искуснија играча који ће нам помоћи и помоћи млађима, Шотићу и Брајовићу, нпр. Док су били искуснији у тиму, они су били опуштенији и константији у игри, када су искуснији отишли из клуба, на њих је пао огроман притисак.“

Да ли можда имамо још неко име из омладинске школе које ће у следећој сезони искочити у први план?

„ Немамо, тренутно немамо. Из другог тима нећу никога прикључивати, пратио сам их и није то нешто што нама треба. Генерација ’97 која је најдоминантнија, која обећава, то су момци који су помогли и направили акцију за свог друга, су још увек премлади и они ће прво бити у другом тиму,  касније ћемо видети и за први тим. Наравно, ако се изборе и потврде свој таленат.“

Одласци?

„ Занимљиво је да у свом овом хаосу још увек нисмо добили ниједан захтев за исписницу. Тибор Иванишевић, голман, има отворену понуду из Мађарске. Он има 23 године и можда не би било лоше за њега да промени средину. Најконкретније понуде имамо за Воју Брајовића. Имамо понуде од три клуба из три различите земље. Ја, мимо његове воље, нећу ништа радити. Он је мени јако прирастао за срце, дивно је дете. Родитељи треба да буду јако поносни на њега. Ја на њега гледам као на рођено дете. Он је неко ко има могућности да направи озбиљну каријеру.“

Протеклих дана је тетоважа Брајовића посвећена вама била тема дана. Диван гест.

„ Ја сам искрено био затечен. Гануо ме је његов гест наравно, нисам очекивао тако нешто. То је нешто што је несвакидашње. Могао је да уради нешто и дискретније, мање упадљиво, али добро. Диван гест. Ја на њега гледам као на сина, и има ту још момака коју гледам као своју децу и саветујем. Можда сам у претходних пар месеци мало био грубљи према свима. Када су падали, покушавао сам да их дигнем на сваки начин. Чак и критикама. Некад сам и претеривао, али сам и тај последњи атом снаге извукао из њих да би остали у лиги.“

Да ли сте ви имали понуде? Често се провлачило кроз медије да сте се већ договорили са Војводином, Копром.. Ви сте у целој ситуацији највише и ризиковали, највише дали, уложили…

„ Имао сам понуда, имао сам неких финих ствари везаних за одлазак. Али, остајем. Уложио сам себе у клуб и спас за опстанак. Друга ствар, да је клуб имао председника и управни одбор, можда бих неке ствари другачије гледао. Ја имам фамилију, два сина и морам да размишљам о њима и неким могућностима. Опет, никако нисам желео да оставим саму жену у клубу, секретарицу, ове момке. Не би било ни људски са моје стране, ни џентлменски. Ја нисам неко ко оставља на цедилу, тако да сам одлучио да останем и да пробамо да ставимо клуб на ноге.“

Ви сте били и председник и директор, управни одбор, тренер. Где је настао проблем?

„ Проблем је јер пре 4,5 година нисмо јасно поставили неке ствари и то нам се обило о главу. Зато што нисмо функционисали са својим обавезама и мешали смо приватно са пословним и то није добро. Поготово, ако се са неким знаш јако дуго. Кривица је на свима нама. Ја нећу упирати прстом у било кога. Ја сам део тога и кривица је и моја. Али, није Звезда крива што ми нисмо поставили неке ствари како треба. Нисам желео да напустим клуб јер су се играчи везали за мене, за клуб, ја за њих. Звезда није један човек и то тако не сме да се ради. Ја нисам могао да се помирим са чињеницом да основа репрезентације у последње две деценије, а то су играчи Звезде, причам сасвим реално, сада нема ниједног играча. Најхитније је нам је да направимо скупштину, па управни одбор.„

2008. године када сте се вратили у клуб, рекли сте да желите да направите нешто велико од клуба.

„Ми смо били на добром путу да направимо нешто велико. Јер, оне године када сам ја отишао, када само узели титулу, то је била моја велика жеља да са Звездом узмем титулу, отишао сам у Подгорицу и када сам се вратио ми смо били на путу којим смо требали да идемо. Имали смо сасвим коректан буџет, фину екипу, није било дуговања. Неке две плате, што је у Србији нормално. Међутим, следеће године су порасли апетити, отишло се у дубиозу. Онда следеће године када је била СЕХА лига, када нас је савез практично оставио на цедилу. Звезда и Металопластика, две институције, су остављени да играју 65, 70 утакмица годишње.“

Где и када је тачно настао проблем у клубу?

„ 2010. године. Нереалне плате, нереалан новац који је нуђен играчима, а нисмо имали довољно покрића да испратимо. Имали смо потписане донације и уговоре које, нажалост, нико није испоштовао. Није било уплаћивано. Тако да смо сваке године остављани ускраћени за 70,80.000 евра.“

Јавност није била толико упозната са том ситуацијом које доводио играче, чија је то била ингеренција, које направио дуговања…

„ Најлакше је упирати прстом. Ја сносим своју одговорност, не бежим од тога, никад то нисам радио. Нећу да се ограђујем од неких ствари. Нешто сам могао да спречим, али нисам јер сам лојалан, јер сам пријатељ. Неке сам ствари спречио. Доста тога се обило о главу и клубу и мени. Нећу о томе сад, ја не желим никог да пљујем. Најважније је да вратимо сада дуговања, добијемо лиценцу и кренемо напред.“

Ви сте једини који је и остао у клубу.

„ На прве проблеме су људи одлазили, тако је код нас у спорту, не само у рукомету. Ја сам навикао у животу да се борим. Да се борим са проблемима и то ми даје неки адреналин и мотив. Најлакше је било пасти и предати се. Мени је то дало снагу. Навикао сам да се пробијам и борим сам. У неку руку ми је био и гушт, када те сви отписују и прежаљују да ти кажеш „ Е, па не може. Неће моћи!“. Мало пута сам се у животу помирио са неким стварима. Да не понављам, Звезда је нешто посебно, велико, дивно и ја је гледам мало другачије можда, него остали. То је клиначка љубав. Ја сам у овом клубу створио име. И без обзира на то, овај клуб је много више и заслужује много више. Из њега су проистекли најбољи играчи на свету, највећи број репрезентативаца, трофеја, свега. Традиција и величина.“

Како оцењујете ситуацију у рукомету, у Србији? Обзиром да су бодови одузимани само Црвеној звезди, а није једина била у дуговањима.

„ Нажалост, зато је стање такво какво јесте. Зато нам је рукомет ту где јесте, због таквих ствари. Ја сам увек за поштен однос. Ако сам резултатски заслужио 9.место, ја нећу купити да будем трећи. Ја сам такав, научен сам да будем прави спортиста. Да поштујем и да будем поштован. У времену једног витештва Звезде и Партизана. Чињеница је да је била једна велика, зла намера да Звезда не постоји. То је чињеница и не може нико другачије да ме убеди.“

Репрезентација. После успеха на ЕП у Србији, ствари су опет на старом.

„ Па, све ти је одраз саме лиге. У моје време гро репрезентације су чинили играли Звезде, Партизана, Пролетера.. у принципу Звезда и Партизан су имали 80% играча, говоримо о тој снази. Сад су ови момци из Партизана прикључени. Дефинитивно, немамо добру основу у домаћој лиги.“

У следећој сезони, учесници СЕХА лиге Војводина и Партизан ће се прикључити у другом делу сезоне.

„ Ја немам ништа против тога и то је у реду. Али, тако је требало да буде  и пре две године. Звезда и Металопластика се остављају сами, играју невероватан број утакмица. Ми губимо и првенство и СЕХА лигу јер играмо од суботе до понедељка, у седам дана, четири утакмице! То је ненормално. Није било могуће извести да одржаваш један ниво форме, где су повређени играчи, прескупи играчи који нису дали никакав допринос клубу.“

Главни мотив вашег повратка у Србију и Црвену звезду? Могли сте да останете у Немачкој и Шпанији, ви сте се вратили.

„ Било је дана када сам помислио зашто ми је ово требало. Јер ја нисам сам, имам фамилију, двоје деце и могао сам њима много да олакшам. Али сам хтео да се вратим у своју земљу. Ја имам немачки пасош и ја сам неко коме је дат немачки пасош да би могао да игра за немачку репрезентацију. Могао сам себи да олакшам и обезбедим живот. И себи и фамилији. Али сам играо за своју земљу јер је волим. И вратио сам јер ми је био гушт и велика жеља да каријеру завршим у клубу који волим, Звезди. Клуб који ме је направио Ненадом Перуничићем и то нећу никад да заборавим. Друго, хтео сам полако и децу да доведем, да одрастају у својој земљи. Много сам пута помислио због њих шта ми треба ово, не због себе. Овде је хаос. Такође, жеља ми је била да видим препун Пионир, Пионир из ’95-96. године када је Звезда играла против највећих екипа, а Пионир био крцат Делијама, 7,8.000 људи. То су незаборавне слике. То ме је вукло.“

Колико смо далеко од тога? И шта је потребно да се вратимо томе?

„ Па, знаш како, у овом хаосу имамо добру основу. Људи нису видели довољно добрих ствари због проблема. Ми смо имали прошле године најбољу омладинску школу у Србији. Имамо дивну децу, имамо дивне тренере. Ја сам са њима разговарао и учио их да прво од њих праве људе, децу која ће да уживају, да са осмехом долазе на тренинг, а не војничку дисциплину. Деца морају бити деца. Они имају људске квалитете и то је оно што сам ја форсирао и  правио у првом тиму. То је та добра основа коју Звезда има. Стално клинци пристижу. Не комерцијала, него квалитет. Ја нећу да правим дил са педесет клубова, да бих имао хиљаду играча Звездиних. Једину сарадњу коју имамо је са РК „Вождовац“, зато што мислим да Вождовац форсира те ствари које ја волим, хоћу и мислим да су потребне Звезди. То је та добра основа. Треба ти мало људи и мало финансија. Направили смо добар систем у првом тиму, што је најважније – играча, лојалности, поштовања, што ти даје резултат. Можеш ти да имаш најбољу екипу на свету, ако пет играча не може очима да се види, то је потоп. Наша снага је била атмосфера у свлачионици, поштен однос, поверење између свих нас, мене и играча. Ја се никада према њима нисам поставио као Ненад Перуничић. Већ, пре свега, као њихов пријатељ који им жели добро, да би касније направили нешто у свом животу.“

Да ли има у нашој омладинској школи неки нови Ненад Перуничић?

„ Па, искрено, мислим да мали Леовац, 1997.годиште, има огроман потенцијал, говоримо о мојој позицији. Он је неко ко је велики потенцијал. Очекујем и од малог Стошљевића ове године да покаже велики таленат, јер је практично целу прошлу паузирао због мононуклеозе, јер мислим да га има.“

Оно што је најзанимљије и сјајна ствар је, и поред целе ове ситуације, да се јављају клинци из целе Србије, хоће да дођу у Звезду… енормно је интересовање.

„ То је невероватно, ја баш кад причам са пријатељима кажем да не знам шта би било да је клуб на здравим ногама и са здравим буџетом. Толико је играча звало да дође на пробу, да погледа, види. То је оно што је битно, што сам причао, та основа школе. То је здрава основа сваког клуба. Наша деца и наравно потпомогнути са старијим и искуснијим. У свакој екипи мораш да имаш пар старијих и искуснијих играча, не можеш само да имаш талентовану децу. Таленат и младост је нешто што ти даје ветар у леђа, а искуство је нешто што ти даје контролу на утакмици.“

Какав је однос СД према рукометном клубу?

 „ Пера Шкундрић је неко ко се највише посветио фудбалу. Ја њега изузетно поштујем као интелектуалца и волео бих да смо једном сели и разговарали. Он је био у УО Звезде и пре две деценије. Због свог хаоса који вуче фудбал, људи су занемарили друге спортове, да не кажем мање спортове. Фудбал је мотор свега, ја обожавам фудбал и скоро сваку утакмицу сам на „Маракани“. Али, то је тако. Мислим да смо могли и другачије да спасимо један колектив који је у једном тренутку једини доносио титуле Звезди, који је један од најуспешнијих, а не неки тамо Ш спорт.“

Рукомет је уз ватерполо, један од најуспешнијих државних спортова.

„ Ово што су урадили у ове три године момци у ватерполу је свемирски успех. Пре тога двадесет година нисмо имали трофеј, ватерполо клуб је био у запећку. Ја сам пресрећан због њих, они су моји пријатељи. Они су сво време знали шта хоће, направили су добру причу. Ко је очекивао да ћемо у трећој години бити прваци Европе? То је дивно, све се поклопило.“

Када смо код свемирских успеха и свемира, у медијима се протеклих дана вратио ваш надимак – „Терминатор“. Како сте добили тај надимак, Срђа Кнежевић вас је први прозвао Терминатор.

„ Срђан Кнежевић је неко кога сам ја много волео. Неко ко је пратио нас, репрезентацију и један од ретких ко је био прави рукометни, спортски коментатор. Ја сам њега обожавао. Он је преузео тај надимак од шпанских колега. То је било тих година када сам радио ствари које дотад нису биле нормалне – голови са центра, пируете које сам изводио, али са 24 године, небо није граница. Жељан си свега, ја сам неко ко је био фанатик. Терминатора у рукомету имаш пуно.“

Можда, али само је један наш Терминатор. Прави.

„ Занимљив надимак.“, уз осмех каже Перун.

Колико вам је помогло то што сте Ненад Перуничић или одмогло? Савез није имао однос какав треба да има према највећој легенди.

„ У Србији? Ми смо дефинитивно изгубили пуно вредности. Поштовања, нечега на шта сам ја навикао. Ја могу да седим са било ким. Никад у животу нисам гледао људе према позицијама и парама. Већ какав си човек или ниси човек, да ли ми пријаш или не. Да ли ме поштујеш или не поштујеш. Ја сам тако научен, тако сам одрастао. Овде код нас, у Србији, се много ствари изгубило. Ми смо поносан народ, држимо до себе и својих принципа, али то се изгубило. Овде је највећи гушт да некога испљујеш по интернет страницама, за које не знам ни како функционишу, нити ме интересује. Људи живе да обезвреде неког, једноставно смо такви. Ја сам хиљаду пута рекао да не поштујемо врхунске спортисте. Када сам видео како се друге земље опходе према својим највећим спортистама и легендама, практично им обезбеђују све. После завршетка каријере се брину о њима, нуде најбоље позиције, живе за њих, поштују. Овде ти је највећа снага док си активан, а после те дохвате неки људи који сматрају да су Богом дани, а даље од свог ћошка нису отишли.“

Да се подсетимо и играчке каријере. Импресивна, велика каријера једног од највећих. Црвена звезда, па ПСЖ, Бидасоа, Кил, Барселона, Пик Сегед, Фленсбург.. да ли сте можда ви сами бирали клубове у којима желите да играте, каријеру?

„ Да ли сам бирао? Јесам. Цео живот сам бирао клубове у којима желим да будем. Било је клубова који су ми давали много боље уговоре и услове. Барселона ми је понудила уговор на 8 година, ја нисам хтео. Ја сам у животу три пута одбијао Барселону, не зато да бих показао како могу да одбијем Барселону и јер сам Ненад Перуничић па могу да одбијем, него једноставно сам осећао да није то средина где ћу бити ја. Ја јесам тешка особа у неким стварима, ја сам Бик и тежак сам сам себи понекад. Мој карактер је био тежак за тренере и ја то не кријем, али сам увек био исправан и поштен, без икаквог фолирања и најискреније. Имао сам пуно проблема у каријери са тренерима, поготово у репрезентацији, јер су хтели да граде ауторитет на мени а није било никакве потребе. Ја сам се увек спуштао на ниво својих саиграча и био један од њих. Себе нисам доводио као звезду и увек сам био максималан на тренингу и на утакмицама, колико је у том тренутку био мој максимум, а највећи проблем је био што сам на највећи број великих утакмица и првенстава долазио повређен. Такав сам био малер да се повредим у току самог такмичења или пре, толико ми се није дало. Али сам увек долазио и одазивао се позиву. Колико сам успеха имао на клупском нивоу, толико ме на репрезентативном спречило да освајамо више медаља.“

Управо су вам тај однос са тренерима стављали на терет и приписивали карактеру.

„ Јесу, зато што сам ја неко ко држи до себе. Принципијелан. Једноставно сам такав. Нисам дао да ми се неке ствари убацују које су биле непотребне и то ме је јако иритирало. Ако увек са великом жељом долазиш у репрезентацију.. ја сам увек био један од свих, не сам. Можда ми је то и била највећа грешка. Да сам се другачије поставио можда би било боље и за мене и за репрезентацију. Ја сам са 16 година отишао од куће, из Пљеваља., где мој отац и дан данас нешто значи. Сам, нико ми у животу није помогао. Било је тренутака када нисам имао за жваку, као што се дешавало мојим клинцима, па сам им давао своје примере. Нисам давао на себе, јер сам знао да сам увек у том односу поштен.“

У ком клубу је Ненад Перуничић био Ненад Перуничић?

„ Знаш како, био сам у свим клубовима мање више. Али, Бидасоа највише. То поднебље Баскијско, они су нама јако слични карактером. Баскијци су јако поносни, то је мени као друга кућа. Они су мене доживљавали као божанство. Прошле године сам био тамо, после десет година и дочекали су ме транспарентом „ Добродошао кући!“. То су емоције које не можеш да сакријеш, зауставиш. Било ми је много драго. Освојио сам и Куп Шампиона, и та емоција није нигде била тако уграђена као у Бидасои и да нису финансијски пукли, вероватно никад не би отишао одатле. Ни у Кил, ни у Барселону, било који најбољи клуб на свету.“

Много сте поштованији у Европи, него у Србији.

„ То је оно што сам причао. Нисам једини, постоји много врхунских спортиста који су доживљавали непријатности. Људи су овде, после свог овог хаоса исфрустрирани и незадовољни сами собом. Када виде да нешто неко има, онда је то тако. Мени је жао, зато што волим ову земљу и у Београду сам више провео него у родним Пљевљима и знам да сам увек давао максимум за репрезентацију.“

Често вас можемо видети на утакмицама на „Маракани“, Пиониру, Ташмајдану. Фудбалу, кошарци, ватерполу…

„ Звезда је нешто посебно. Звезду никада нисам стављао са другим клубовима. Није оно гесло безвезе, „Звезда је живот, све друго су ситнице.“. Није то џаба. То је клиначка љубав. Ја сам ’77. године, први пут био на Северу. “

Шта можемо очекивати од нашег рукометног клуба следеће сезоне, после свега што смо доживели и проживели?

„ Стабилизацију, то је најбитније. Не можеш ти да купујеш играче ако немаш покрића. Имамо велики проблем, немамо нормалан буџет јер имамо дуговања за вратом, која морамо да вратимо да би кренули здравим путем. Морамо да оформимо конкурентну екипу, не шампионску по сваку цену. Ја то нећу тако. Можемо ми да причамо оне тамо године, па да кажемо „ок, сада је све сем шампионске титуле лоше“, то је ок. Сада не. Ја се никада нисам своје одговорности плашио. Битно је да сада будемо добра екипа и са редовним примањима, колико год можемо, колико толико.“

Колико је то стабилно?

„ Фина је прича, има ту спонзора који ће нам се прикључити, морамо да направимо УО, па ћемо видети.“

Да ли ћемо доживљавати оно што смо проживели прошле сезоне, онакав однос?

„ Ја мислим да то не бих преживео. То утиче на психу. Више водиш  рачуна о неким другим стварима, него о самом терену и припреми утакмица. „

Да ли се јавља неко од бивших Звездиних играча да пита за клуб, стање, да помогне? Драган Шкрбић, Петрић..

„ Искрено, ови актуелни репрезентативци су изразили жељу да буду ту, да помогну ако могу. Мислим, пре свега, на Николу Манојловића, Петра Ненадића, Растка Стојковића… ја сам увек за Звездине момке. Шкрбић је у Шпанији, Петрић остаје у Вардару, у Македонији.“

Пре краја, док смо још код репрезентације, да се подсетимо СП 1999. И даље се сматра за највећи успех.

„ СП ’99, та медаља освојена је као златна. Функционисали смо у неким условима… бомбардовање, припремали смо се у једном малом граду у Грчкој, у студентском дому са једним конобаром и једним куваром, без иједне пријатељске утакмице, јер нико није хтео да игра са нама. Та бронза би у нормалним условима била злато. Нас су увек пратиле те неке ненормалне ствари, проблеми, смене селектора…“

Данас и даље постоје они који одбијају да играју за репрезентацију.

„ Има их, има и оних који узимају пасоше других земаља да би наступали за њих. То је она припадност о којој ја говорим. Ја ћу да причам о мојој генерацији – ја иман немачки пасош, Неђо Јовановић има немачки пасош, Шкрбић шпански, Перић словеначки, сви смо ми могли да играмо за те земље, али смо играли за своју.„

За крај, велико хвала на издвојеном времену и разговору. Порука за навијаче.

„ Да нас мало више подрже ове године код куће. На страни увек имамо велику подршку. Не увек, колико њима време дозвољава, а нама то много значи. Момцима даје крила, видели сте на мечу против Црвенке. Знам да је ту и фудбал, кошарка, ватерполо и све, али бих волео да их видим и у „Шумицама“, на већем броју утакмица. То би нам много значило.“ 

Сви они који се бусају у груди „звездаштвом“ и први су да обуку дрес на хуманитарним акцијама, када их камере снимају, а крију се и беже када их позовемо, угледајте се на истинског и правог Звездаша, Ненада Перуничића. И у тренутку када клуб стоји на ивици постојања, у најкритичнијим тренутцима, када УО не постоји, а он је и тренер и директор и председник, Ненад Перуничић и РК Црвена звезда су учествовали у бројним хуманитарним акцијама за које многи не знају, али знају они којима је најпотребније. А о томе нема ни потребе да причамо. То значи бити човек. Да даш и хоћеш и када немаш. И они облаче дресове и када их камере не снимају и заједно се, до последње капи, боре за свети дрес. Али, нису сами. Идемо заједно.

Црвена звезда јесте велика, највећа и јесте велика и вреди онолико колико вреде њени навијачи – Роберт Просинечки, Дејан Станковић, Виктор Јеленић, Ненад Перуничић… Много вреди.

Нико Звездо нема то што имаш ти. Председник, директор, УО. Легенда. Тренер РК Црвена звезда, Терминатор, горостас у сваком смислу. Ненад Перуничић. Уживајте!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.