Ne znam da li je neko od vas imao prilike da prelista jučerašnji „Žurnal“? Pravo da vam kažem, ja nisam, jer već desetak godina, kao što sam već ranije pisao, ne kupujem srpsku sportsku štampu. Sećam se, još 80-tih, kada je postojao samo „Sport“, jedini domaći sportski list. Potom se početkom 90-tih pojavio „Žurnal“, i ubrzo sam počeo da kupujem oba lista i tako započinjem dan. Bilo je tu, naravno, „navlačenja“ i na jednu i na drugu stranu, mislim naravno, na nas i komšije. Međutim retko se dešavalo da se može reći za jedan list da je zaista okrenut crnoj ili crvenoj boji.
Vremena su se promenila, nekadašnji sportski novinari.. poneki preminuli, poneki u zasluženoj penziji, retko koji od onih starih doajena sportskog novinarstva je i danas aktivan. Ali avaj, tu su neke nove „snage“, a ono što svi od vas znaju veoma dobro, jeste da te, nove snage, nisu ni prineti onim nekadašnjim novinarima čije tekstove smo sa uživanjem čitali. Srpsko sportsko novinarstvo je, kao i sam srpski sport, prepuno nameštenih, plaćenih tekstova, listovi su u ogromnoj većini crno ili crveno-beli, „navlačenje“ na jednu stranu je u potpunosti normalno i očekivano, a broj novinara koji su zadržali svoj obraz i nisu se prodali za tanjir šampita može nabrojati gotovo svako od nas, i tako tu nema nekog većeg broja imena.
Ne samo zbog pojave interneta i mogućnosti da svako od nas danas svaku informaciju može da pronađe za manje od minuta, listovi su izgubili veliki deo tiraža, oni i dalje opadaju, i opadaće, a zasluge za tako nešto imaju pre svih oni koji uređuju te listove svojim tekstovima. Meni je iskreno, kao nekome ko je 10-15 godina svako jutro započinjao sa jednim ili dva sportska lista, zaista krivo jer nečega više nema – onog osećaja kada ranom zorom odete do trafike, svratite u radnju ili pekaru, vratite se kući i uvalite se na terasu, ili još bolje u dvorište, okruženi po mogućstvu nekim zelenilom, uz crnu kafu i neko pecivo, grickalice, imate priliku da u jednom dahu pročitate 60-tak sportskih tranica i saznate gotovo sve što danas saznajemo u jednom danu, malo po malo, kako informacije pristižu. Tada ste morali da čekate jutro, i samo brzim prelistavanjem lista saznate koji igrači stižu u klub, kakvi su planovi za sledeću sezonu, ko je novi trener.. i tako redom, u svim sportovima, imajući priliku da zaista uživate, obzirom da su novinari koji su tada „pokrivali“ sport u Srbiji bili školovani, iskusni, i radili su svoj posao profesionalno. Tada ste mogli da čitate tekst novinara koji je pisao o Zvezdi ili Partizanu, a da je ujedno otvoreno kritikovao ponašanje, igru, dešavanja.. u klubu za koji piše, umesto da, kao danas, te stvari prikriva, i pokuša da ulepša stvarnost nekog kluba, jer pitanje je koliko je do sada već „satova“ primio od uprave.
Mi smo, svi, cela Srbija, i mnogo šire, imali priliku da gledamo onu čuvanu krađu u finalu fudbalskog Kupa, i sve one krađe i nameštanja proteklih godina od strane gospode u crno-belom. Mislim i na klub i na delioce (ne)pravde. Tako danas imate priliku da uporedite koliku su recimo pažnju ti novinari i mediji posvetili duksu Vladana Lukića pre godinu dana, a koliku svim uvredama koje su prema našem klubu i Vojvodini izneli stručni štab, igrači i navijači Partizana. Imate priliku da vidite koliku pažnju su posvetili nekim našim pobedama u prethodnoj sezoni i dosuđenim penalima, a koliku svim onim divljačkim startovima i sumnjivim utakmicama „večitog rivala“ koje vređaju svakog poklonika sporta i zdrav razum.
Šteta je što u mediju koji u svojim redovima ima dobrih novinara, postoji broj ljudi koji će, kao i trula jabuka, uništiti sve oko sebe i baciti ljagu koja se ne skida… I tu se vraćam na početak priče. Listali ste juče „Žurnal“ ili ste, kao i ja, posetili njihov sajt i videli neke tekstove? Ako jeste, imali ste šta da vidite.
Prvi tekst koji mi je skrenuo pažnju, jeste tekst u kojem se kroz redove pokušava objasniti sportskom auditorijumu kakav to fudbaler stiže u Crvenu zvezdu u liku Leandra Kufrea. „Incidentan“ fudbaler, i to toliko incidentan, da je pomenuti list odlučio da napravi listu – Top 5 najvećih ispada našeg (izgledno) novog stuba odbrane. Manje-više, u tekstu možete pronaći da na Marakanu stiže „krvnik“ koji u svakom trenutku može da napravi totalni haos i izazove ko zna kakve incidente (koji su, inače, prava retkost za domaći sport).
Nema nikakve veze što je Kufre za dve godine u Zagrebu stigao do kapitenske trake, što je branio boje Argentine na Svetskom prvenstu, što je branio boje velikih klubova i što su za njega svi redom hrvatski mediji napisali – pravi profesionalac, kvalitetan igrač, za primer svima. Mogao je novinar ovog lista da napravi i TOP 20, pa da uvrsti svaki ozbiljniji faul ovog odbrambenog igrača u ovu listu, što da ne? Novinar „Žurnala“ je bez ikakvih nedoumica naveo neke situacije u kojima se našao Kufre, i bez ikakvog truda da objasni šta se u pojedinim situacijama zaista desilo, pokušao da napravi tekst maksimalno senzacionalističkim i predstavi naše potencijalno pojačanje krvnikom. Nema navoda daje šamar(čić) Del Pjeru bio sve samo ne snažan i u potpunosti uobičajen u današnjem sportu na koji Del Pjero nije ni reagovao, nema navoda da je Kufre napustio Gimnaziju pre svega jer nije mogao posle dugo godina u Evropi da se navikne na život u Argentini.. Dodati u svemu tome i čarku na treningu, koje su, svaki novinar to zna, uobičajene u svakom klubu u žaru borbe, zaista je preterivanje. Ali, „dobri“ novinar je odlučio da nas sve upozori na igrača koji stiže u srpski fudbal, jer mi jednostavno, takvih igrača u ovoj našoj dobroćudnoj ligi, nemamo… „Hvala“ mu na tome, zaista je odradio posao za „primer“.
Bilo bi, možda interesantno, evo čisto predloga, da isti novinar napravi top 10 divljačkih startova ove sezone Ilieva, Ilića, Krstajića & ostalih, i to za svakog ponaosob TOP 10, jer ih ima toliko. Budite sigurni da bi svaki od tih startova zasenio bilo koju stavku sa TOP 5 liste Kufrea. Ne znam da li bi bilo zgodno dodati kod tih startova da je retko koji kažnjen žutim kartonom, i da je recimo Krstajić imao svega tri žuta kartona u celoj sezoni? Verujem da će mladi Savić od njega imati šta da nauči. Međutim, kada sa tim novim saznanjima ode put inostranstva, nisam siguran kako će se provesti.
Ili recimo, da li bi bio interesantan tekst u kojem bi se objasnilo zašto Ivica Iliev, koji je svoj karakter i mentalitet sportskog radnika pokazao i u finalu Kupa, nema na 25 utakmica Superlige niti jedan jedini žuti karton? Da li treba dodati da je samo u pomenutoj utakmici Kupa zaslužio makar 3-4?
Ne. Novinar „Žurnala“ se nije pozabavio stanjem u srpskom fudbalu, nego se pozabavio fudbalerom koji bi mogao da dođe u Crvenu zvezdu. A meni, kako vreme prolazi, sve je draže što jedan tako, „incidentan“ fudbaler, verovatno stiže na Marakanu. Mi smo ove godine izgubili derbi jer nismo imali igrača sklonom – kako novinar kaže – ispadima. Nismo imali igrača koji je bio spreman da na sve grube faulove komšijskih igrača odgovori istom merom, ili da u najmanju ruku stavi do znanja njihovim igračima – dirneš li mog igrača, diraću ja tvog.
Crvena zvezda u svojim redovima ima kvalitetne fudbalere i kapitene Ninkova, Vilotića, Mijailovića, Borhu, Ćosića, Isaha.. Međutim niti jedan od tih igrača neće skočiti pred sudiju, protivničkog igrača, zapeniti i objasniti mu neke stvari. Niti jedan od tih igrača nije stao u zaštitu Evandra kojem je noga potamnela od faulova igrača crno-belih i koji je posle pola sata igre morao da napusti teren. Sećaju se stariji, imali smo Najdovskog, imali smo Vasilijevića, pa Đorovića, Ilića, Vidića.. koji su, pored svojih igračkih kvaliteta bili tu i da bi protivnik znao – ne diraj moje igrače, inače će imati ko da odgovori.
Sada bi Zvezda, posle rekao bih nekoliko sezona (uz izuzetak Lazetića koji gotovo i da nije igrao derbi u sezoni kada je bio tu), trebala da ponovo ima fudbalera koji bi bio jedan novi Najdovski ili Vasilijević. Ili, u slučaju dolaska Tora, jedan novi Dejan Ilić. Budite uvereni da je to ono što im se nikako ne sviđa, jer svoju prljavu igru i svoj prljavi fudbal neće moći da ostvare u sledećoj sezoni na derbijima, imaće ko da odgovori. Oni su, u sezoni kada su igrali nikad gori fudbal, došli do duple krune, a sve zahvaljujući prljavoj igri, koja im nikada nije bila strana, ali je ove sezone kulminirala. Pitajte nekog navijača Partizana, kakav fudbal igraju njegovi puleni.. kakva je to tačno igra? Mislim da niko ne bi mogao da je definiše, jer igre nema. Ja bih ga definisao po sistemu – umuljaj gol kako znaš, potom igraj na kontre i udri protivničke igrače kako god umeš, i tako nas niko neće kazniti. Tako su igrali protiv svih ekipa koje su im se suprotstavile ove sezone, a onim drugim klubovima, koji su im dali otvoren put ka golu, napunili bi mrežu. U slučaju da se nešto konkretno ne promeni u našem fudbalu, neće se promeniti ni način igre Partizana, jer njima i tako ništa drugo nije potrebno za domaću ligu, pa je tako i jedan prosečan trener kao Stanojević sasvim dovoljan.
Drugi tekst koji je bio „interesantan“ jeste onaj u kojem je novinar lista „Žurnal“, u svom onom medijskom prepucavanju na relaciji Partizan – Vojvodina, pokušao da diskredituje predstavnika „lala“ Radisava Rabrenovića, „iskopavši“ tekst od pre 16 godina, u kojem se kaže kako je Rabrenović tražio novac od predstavnika jednog tima, koji mu je navodno dugovao. Neko je to dugovanje protumačio kako je protumačio, pa je Rabrenović bio suspendovan, a utakmicu u kojoj je igrala ta ekipa, Rabrenović je navodno, sudio loše, iako nije uticao na rezultat. Delegat je napisao:
„Rаbrenović nije direktno uticаo nа rezultаt, аli je svojom nаklonošću premа domаćimа izаzvаo nervozu kod igrаčа Novog Pаzаrа, imаo je neujednаčen kriterijum, svаki dodir gostujućih igrаčа sа igrаčimа Slobode presuđivаo je kаo prekršаj zа domаće, а znаtno teži prekršаji igrаčа Slobode ostаli su nekаžnjeni, kod primene disciplinskih merа imаo je dvа аršinа.“
Prvo bih želeo da napomenem da ovakve izveštaje delegata odavno ne možemo videti. Drugo, zamenite ono „domaćima“ sa imenom jednog kluba za koji su se nedavno sa više strana mogle čuti izjave da namešta, pa čak i ono da je namestio 90% utakmica ove sezone. To nisu rekli predstavnici našeg kluba, čime izjave dobijaju na težini. Ovakve izveštaje delegata bismo trebali već duže vremena da čitamo na utakmicama tog kluba, ali ne čitamo, a svi vi znate vrlo dobro zašto, kao i zašto je nekoliko navijačkih grupa poslednjeg vikenda izašlo na tribine sa parolom „Hoćemo kalčopoli u srpskom fudbalu“.
Ostavimo u stranu to šta je, kako i zašto uradio Rabrenović u vezi sa tim novcem, dugovanjem itd. Uzeo mito, nije uzeo, jedni kažu jeste, drugi nije, nije na nama da sudimo, niti nas to u ovom slučaju interesuje, niti to ima bilo kakve veze sa utakmicom finala Kupa. Pozabavimo se nečim drugim. U svom tom prepucavanju između dva kluba, novinar „Žurnala“ je seo, razmislio, i došao do zaključka da bi trebao da uradi nešto kako bi diskreditovao jednu stranu, kako bi umanjio sve pritiske na drugu, i prebacio lopticu na drugu stranu. I uspeo je da pronađe tekst kojim bi umanjio ugled i kredibilitet jednog od učesnika medijskog prepucavanja, i to gleda čuda, bio je to predstavnik Vojvodine. Nije se dakle, novinar „Žurnala“ pozabavio aktuelnim stanjem, samom utakmicom i dešavanjima na istoj, nego je otišao maksimalno unazad i direktno se na ovaj način stavio na stranu crno-belih.
Ne znam, da li tema „Ponašanje trenera i igrača ekipe nakon i tokom utakmice“ utakmice nije dovoljno interesantna za pisanje? Sve one pesme, pogrdni nazivi, divljački startovi, izjave.. nisu bili dovoljno interesantni novinaru ovog lista, te je rešio da ode 16 godina unazad da bi našao tekst pogodan za pisanje? Tekst koji nema nikakve veze sa samom utakmicom? Ne znam za Vas, ali moje je mišljenje da je samo izjava Stanojevića nakon „pobede“ u Kupu – „Ne interesuje me šta su radili i pevali igrači, interesuje me samo naredna utakmica“, vredna posvećivanju najmanje dve strane tog lista. A da ne odemo još više unazad i pomenemo svo ono pevanje nakon pobede u Prvenstvu u kojem je Stanojević bio glavni učesnik. Recite mi, koji je to trener u Evropi dozvolio sebi tako nešto, ikada? Ako takvo ponašanje ne zaslužuje seriju tekstova, ne znam onda šta zaslužuje. Možda i nismo daleko od toga da pronađemo negde tekst u kojem se navodi kako je Lukić u vrtiću uzeo žvaku od drugara bez pitanja.. jer, očigledno se nešto mora pronaći i loptica prebaciti na drugu stranu kako bi se što bolje zataškalo sve učinjeno. „Za nas je Kup završena priča“, rekoše komšije, živeći u nadi da će se o tom trofeju pričati jednoga dana samo kao o +1 na listi osvojenih trofeja, a nikako i o tome kako su taj trofej osvojili.
Novinari, koji bi trebali da oblikuju svest javnosti, da podstiču omladinu na fer-plej, sportsku igru i čast i poštenje na sportskom polju, su možda i glavne palikuće srpskog sporta. Dok god bude takvih, i svih onih vajnih navijača komšija koji imaju mišljenje kao i njihov trener i igrači – „ma pišite i pričajte šta hoćete, mi smo uzeli Kup“, niti ova država, niti srpski sport, mogu da idu napred. Nazaduju ozbiljnim koracima.
E pa, zato smo mi tu, da ponekad „lanemo“ koju, i vratimo stvari makar deset santimetara napred.
P.S. O „velikim“ delima pojedinaca iz „Žurnala“ možete čitati i ovde.
19 comments