Рајко Митић, славни фудбалер и прва Звездина звезда, рођен је 19. новембра 1922. године у Долцу код Беле Паланке. Почео је да игра фудбал у Кошутњаку, а од 1938. је наступао за БСК, где је за први тим дебитовао 1940. године у пријатељском мечу против Витеза (7:3), када је постигао пет голова.
Наступао је и за НР Србију 1945. године. За Црвену звезду је играо од 1945. до 1958. године, и за то време одиграо 294 званичне утакмице и постигао 109 голова. Рачунајући све мечеве, забележио је 572 наступа и 262 пута се уписао у стрелце. Освојио је пет шампионских титула (1951, 1953, 1956, 1957. и 1959. године) и четири национална купа (1948, 1949, 1950. и 1958. године). Годинама је предводио клуб као капитен. Због своје игре и понашања на терену, привлачио је публику на стадион, а многи су због њега и почели да навијају за Звезду.
Због коректне игре остао је упамћен као велики џентлмен. Никада није повукао противничког играча за дрес или подметнуо ногу. Једном приликом је избацио са терена саиграча Бранка Станковића због недоличног понашања. Када је 7. априла 1958. године, на мечу у Сплиту, Бора Костић погођен каменом са трибина у 72. минуту, Рајко Митић је повукао екипу са терена. Сви фудбалери Звезде, осим Костића и Беаре, кажњени су једномесечном суспензијом од стране фудбалског савеза.
Рајко Митић је рекордер Црвене звезде по броју утакмица у националном купу – 43, као и по броју голова у једној куп сезони – 11 (1954. године). Тај рекорд дели са Бором Костићем, који је исти број голова постигао у сезони 1958/59. Славни капитен црвено-белих је шести на вечној листи клуба по броју одиграних утакмица (294), а други поо броју голова за Звезду у националном купу (31). Опроштајни меч за клуб одиграо је у финалу Купа Југославије 29. новембра 1958. против Вележа (4:0).
За репрезентацију је одиграо 59 утакмица и постигао 32 гола. Дебитовао је 9. маја 1946. године против Чехословачке у Прагу (2:0). Учествовао је у освајању две сребрне олимпијске медаље 1948. и 1952. године. Био је капитен чувеног Олимпијског тима из Тампереа 1952. године, када је одиграо свих шест утакмица и са седам постигнутих голова био најбољи стрелац тима заједно са Бранком Зебецом. Учествовао је и на два Светска првенства 1950. и 1954. године. На Мундијалу 1950. године, пред сам почетак меча са Бразилом, ударио је главом у гвоздени поклопац који је затварао излаз на терен. После указане помоћи ушао је у игру у 10. минуту, када је Бразил већ водио са 1:0. Одиграо је три меча на том Светском шампионату и постигао гол у утакмици против Швајцарске (3:0). Најдражи гол за национални тим постигао је 1954. године у победи против Енглеске (1:0) у пријатељском мечу. На Светском првенству 1954. одиграо је три утакмице.
По завршетку играчке каријере радио је у стручном штабу Црвене звезде од 1960. до 1966. године. Био је члан селекторске комисије у репрезентацији Југославије 1966. године, а затим и селектор од 1967. до 1970. године. У том периоду био је вицешампион Европе 1968. године. Још као играч писао је коментаре за лист Спорт, а радио је и као спортски новинар за чувени спортски магазин Темпо. Преминуо је 29. марта 2008. године у Београду. Од 2013. године у Београду постоји и улица Рајка Митића, а претходних година је било предлога да и стадион Црвене звезде понесе име славног фудбалског аса.
Владимир Радмановић, некадашњи кошаркаш Црвене звезде и репрезентације, рођен је 19. новембра 1980. године. За црвено-беле је наступао од 1997. до 2001. године. Одиграо је 82 утакмице и постигао 724 поена.
Забележио је два наступа у првенству 1997/98, када је освојена, за сада, последња шампионска титула. Већу минутажу добио је у сезони 1999/2000, када је у полуфиналној плеј-оф серији против Партизана имао неколико спектакуларних закуцавања. Бележио је у плеј-офу те сезоне 12,2 поена по утакмици. Потпуно се афирмисао у сезони 2000/01, када је остварио учинак од 16,4 поена по мечу у шампионату и 13,1 поен уз 9,9 скокова у Купу Сапорте, остваривши велики број дабл-дабл учинака. Ипак, у јануару 2001. прешао је у ФМП Железник, због неисплаћених обавеза.
Те 2001. године је изабран као 12. пик на НБА драфту од стране Сијетл Суперсоникса. У свом првом клубу у најјачој лиги на свету пружио је и најбоље партије у НБА каријери. У сезони 2002/03 бележио је 10,1 поен по мечу, а 2003/04 имао је 12 поена и 5,3 скокова. У шампионату 2004/05 имао је просек од 11,8 поена по утакмици. У редове Лос Анђелес Клиперса прешао је 2006. године и бележио 10,7 поена и 5,7 скокова за неколико месеци у клубу. Исте године обукао је дрес славних Лејкерса, и у Лос Анђелесу се задржао до 2009. Уследиле су две сезоне у Голден Стејт Вориорсима (од 2009. до 2011.) и по једна у Атланта Хоуксима (2011/12) и Чикаго Булсима (2012/13). У последња три клуба није много играо. Одиграо је 737 утакмица у лигашком делу НБА лиге, уз просек од осам поена по мечу. Рекорди каријере у елитној лиги су му 30 поена против Њујорка у дресу Сијетла у сезони 2005/06 и осам тројки за Клиперсе против Лејкерса 26. јануара 2006. године.
Са репрезентацијом има освојено злато на Светском шампионату у Индијанаполису 2002. године. Тада га је селектор Светислав Пешић одстранио из репрезентације због конзумирања банане у току разрађивања тактике за меч на тренингу. Због тога није примио медању на победничком постољу. Наступао је и на Олимпијским играма 2004. у Атини и Европском првенству 2005. године.
1 comment
Jedina prava Zvezdina zvezda.