На данашњи дан: Рођен Драгослав Шекуларац

Драгослав Шекуларац, славни фудбалер и друга Звездина звезда рођен је 30. новембра 1937. године у Штипу у Македонији, али је одрастао у Београду. Један је од најбољих дриблера у историји југословенског фудбала.

Био је навијач Црвене звезде од детињства. Као дечак, често је ишао на Звездине кошаркашке утакмице и дивио се бравурама Геца, Роклицера и Калембера. Поникао је у клубу. За први тим је дебитовао 1955. године, и у црвено-белом дресу је наступао све до 1966. Забележио је 203 званичне утакмице у којима је постигао 37 голова. Рачунајући све мечеве одиграо је 375 утакмица и 119 пута се уписао у стрелце. Навијачи су због њега долазили на стадионе, са лоптом је могао да уради све што је замислио и уживао је велику популарност, као мало који играч пре њега у тадашњој великој држави. Са Звездом је освојио пет шампионских титула (1956, 1957, 1959, 1960. и 1964. године), три национална купа (1958, 1959. и 1964. године) и Дунавски куп 1958. године.

Иако се више истицао изванредном техником и триковима у игри, постигао је и значајне голове у црвено-белом дресу. Са непуних 18 година био је стрелац победоносног гола у 17. вечитом дербију, када је матирао голмана Партизана у 34. минуту и донео тријумф екипи Звезде од 1:0. У рекордној победи против сплитског Хајдука постигао је последњи гол на мечу у 87. минуту за велику победу од 7:0 у првенственом мечу одиграном 7. септембра 1958. године. Постигао је и погодак за тријумф од 3:2 у полуфиналу Купа 1958. године против Партизана у 73. минуту утакмице. Два пута се уписао у стрелце у реваншу четвртфинала Купа сајамских градова против Еспањола (5:0), за пласман црвено-белих у полуфинале где их је зауставила Барселона. Матирао је и чувара мреже екипе Руда Хвезда у реваншу финала Дунавског купа 1958. године, када је Звезда победом од 3:2, освојила вредан европски трофеј.

Газда Јувентуса Ањели, хтео је да га доведе у редове тима из Торина, али комунистички режим у Југославији то није дозволио, јер је популарни Шеки требао да забавља народне масе. За репрезентацију је одиграо 41 утакмицу и постигао шест голова. Дебитовао је 30. септембра 1956. године против Чехословачке (1:2) у Београду. Сјајну партију пружио је против Енглеске 1958. године у победи од 5:0. Са репрезентацијом је играо на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. и Светском првенству 1958. Био је и вицешампион Европе 1960. године, а прославио се на Светском шампионату у Чилеу 1962. године, када је био међу најбољим играчима на турниру. Југославија је заузела четврто место, а Шекуларац је ушао и у идеални тим Мундијала. Каријера му је нагло кренула силазном путањом када је на мечу Звезде против Радничког у Нишу покушао да удари судију Павла Тумбаса, испровоциран једном његовом одлуком. Кажњен је са 18 месеци неиграња, а то га је коштало и признања за најбољег фудбалера Европе те 1962. године, јер је до инцидента у Нишу важио за првог фаворита за добијање Златне лопте Франс фудбала, али је после тога трофеј припао чехословачком фудбалеру Масопусту.

Након играња у Звезди наступао је за немачки Карлсруе (1966/67), Сент Луис из Америке (1967.), ОФК Београд (од 1967. до 1969.), колумбијске клубове Индепендијенте Санта Фе из Боготе (од 1969. до 1970.), Миљонариос (од 1971. до 1972.) и за Америку из Калија (1973. године). Играо је и за Беле Орлове из Канаде 1975. године, где је био играч и тренер и француски Париз (1975/76).

Радио је као тренер млађих категорија у Звезди. Један је од идејних креатора Звездине златне генерације из 1991. године. Желео је да направи тим од младих и перспективних , али неафирмисаних играча. Предложио је Џајићу да се купују само најбољи млади фудбалери из тадашње Југославије, што је он и прихватио. Преузео је први тим Црвене звезде као тренер у другој половини сезоне 1988/89. Већ у следећој сезони (1989/90), освојио је дуплу круну са великих девет бодова предности у односу на другопласирани Динамо из Загреба (тада су се за победу добијала два бода). Због физичког обрачуна са службеним лицем, на терену, после меча у Келну у Купу Уефа, кажњен је са седам мечева забране вођења тима у европским куповима. Управа клуба  је због немогућности да Шекуларац води тим у Купу Шампиона 1990/91, одлучила да екипу преузме Љупко Петровић, а остало је историја.

Поред Звезде, Шекуларац је у тренерској каријери водио и ОФК Младеновац, Футскреј Џаст из Мелбурна (од 1986. до 1987.), Ал Наср из Ријада (1992.), радио је и у Гватемали у периоду од 1984. до 1985. године, био тренер Америке из Мексика (1990/91), Хајделберг Јунајтеда из Аустралије (1993. године), Атлетико Марбеље (1994/95), Бусана из Јужне Кореје (1996.), Обилића (од 1998. до 2000.), где је био и спортски директор 2002. године. Последњи ангажман као тренер је имао у Српским Белим Орловима из Канаде 2006. године.