„Звезди победа са пенала, Партизан поново први“

Живимо у времену у ком је информација најважнија и најпродаванија роба. Тржиште је велико, а најбољу цену добија вест са најбомбастичнијим и што ексклузивнијим насловом  и садржајем.

За нама је остала још једна недеља у којој смо избомбардовани саопштењима са обе стране брда, након спорне ситуације на утакмици одиграној на Врачару. Коначно је дошла та субота. Омиљени дан свих љубитеља фудбала. Или бар онога што је од њега у Србији остало.

Чему овај текст?

Црвена звезда је славила на Карабурми резултатом 1:2. Као што вам је већ познато други гол (испоставило се победоносни) Нинковић је постигао са беле тачке. У фудбалу ништа ново. Навикнути на честе спорне ситуације, већ у тренутку када је Нинковић намештао лопту и спремао се за шут коментатор је неколико пута поновио да ће тај моменат „бити тема за полемисање“. А зашто? Можда због суђених пенала после фаула ван казненог простора или несуђених после играња руком у свом шеснаестерцу. У 14. колу ЈСЛ свиран је пенал и на утакмици Партизан – Спартак. Славили су и црвено-бели и црно-бели. А како је то испраћено у медијима.

„Зведа је прегрмела Карбурму захваљујући пеналу који ће сигурно бити предмет нових полемика…“ Фаул над играчем Црвене звезде окарактерисан је као „гуркање“. Аутор текста је посебну пажњу посветио чињеници да је главни судија свирао пенал тек после сигнализације помоћног арбитра(?!). (Слика 1)

Није ништа ново да се сваке године када се на старту сезоне закотрља „бубамара“ већ сви знамо да ће се највећа битка за трофеј водити између „вечтих ривала“, али годинама уназад све то је представљено на најблаже речено, чудан начин. Није само вест да је „Партизан први“, него да је „Партизан први, а Звезда друга“.

Исти портал је објавио извештај са меча Партизан – Спартак у којем се два пута напомиње да је тим из Хумске поново први испред Црвене звезде. (Слика 2)

„Партизан после само два сата враћа се на лидерско место испред Црвене звезде!“, „Партизан је рутински само чувао резултат и стигао до нове победе којом се после само неколико сати враћа на лидерско место  ЈСЛ испред Црвене звезде.„

На још једном месту смо могли прочитати вест о данашњој утакмици одиграној на Омладинском стадиону. И овде је наглашено да је непосредно пре једанаестерца било повлачења и да се главни арбитар консултовао са својим помоћником пре одлуке. Баш чудно, ко би рекао да судије које стоје иза голова имају такву улогу?! (Слика 3.)

Следећи текст говори о томе како је Звезда добила једанаестерац и да је Мрђа тражио исти. Опет се напомиње да је оваква одлука за полемисање и дубљу анализу. И опет „чуђење изазива сигнализација помоћног судије“.

„Црвена звезда је добила једанаестерац у 79. минуту.“, „Мрђа је тражио пенал, арбитар Јеремић одмахнуо руком али је судија иза гола сигнализирао главом да покаже на белу тачку што је овај и учинио.“ (слика 4)

На истом месту можемо наћи и вест о мечу играном у Хумској где је опет акценат на томе да је и црно-белима досуђен једанаестерац после консултовања двојице судија. „...као и у дуелу ОФК Београд-Црвена звезда, који је игран нешто раније и у Хумској је главни судија Димитријевић на белу тачку показао тек после интервенције четвртог судије!“ (Слика 5)

Порука овог текста није анализа досуђених и недосуђених једанаестераца, а било је много и једних и других. Није спорно да је Звезда постигла победоносни гол са беле тачке, нити да је Партизан први на табели, споран је начин писања о тим утакмицама. Сведоци смо да је ово доба медијске манипулације. Такође, циљ овог текста није покушај да се прикрије лоша партија Црвене звезде коју смо сви гледали. Није тајна да се скоро сви делимо на црвено-беле или црно-беле али ако већ постоји навијачка пристрасност, треба је свести на минимум, бар када су неутрални медији у питању. Нисам поборник завера нити нечег сличном томе, али полако почињем да верујем да више није приоритет квалитетна и тачна вест него она која ће бити што читанија.  Поставља се питање зашто су Звездине победе у медијима скоро увек окарактерисане као „провлачење“, неретко и као „незаслужене“? И где су нестале новинарска неутралност и оригиналност?

„Вуче, они се боје, јер нису нам дорасли ни слободом ни болом. Наш сан је: немогуће, а непознато-завичај.“ (М. Антић – Вук)