О нелогичностима и селективности у раду судијске организације

Ни овај викенд у српском фудбалу није протекао мирно. Након прошлонедељне прашине која се подигла због недосуђеног пенала за Вождовац, на мечу те екипе против Партизана у надокнади времена, и протеста тренера домаћих, Ненада Лалатовића, али и дела јавности, и ове суботе виђене су сличне слике.

И Звезда и Партизан постигли су голове из једанаестераца, и једнима и другима пенал је досуђен након консултација главног судије са својим помоћницима иза гола, а опет су и један и други пенал били предмет полемике и расправе у јавности. Пенал над Драганом Мрђом досуђен је оправдано, како су потврдили и надлежни органи. Пре тога, наш нападач истакао је да нема дилеме да ли је било једанаестерца, а истовремено је и дефанзивац ОФК Београда, Никола Васиљевић, који је скривио пенал признао да је контакта било. Једанаестерац досуђен на стадиону Југословенске Народне Армије изазвао је нове полемике и расправе у јавности, посебно због тога што је, како се чини, судија показао на белу тачку, како након консултација са помоћником, тако и након сигнализације домаћих фудбалера. Било како било, обе екипе су победиле, стање на табели пред последње коло остало је непромењено, па нас чека још једна рунда, која ће одлучити о титули јесењег шампиона.

Ипак, ту прича о судијама и њиховим одлукама не престаје. На Карабурми, на поменутој утакмици, ОФК Београд – Црвена звезда, судија Јеремић по ко зна који пут ове сезоне прекинуо је меч нашег тима, због транспарента и шеталице који су истакнути на северној трибини.

Овај случај само је наставак исте праксе, која је већ виђена на мечевима:

Црвена звезда – Јагодина

и Црвена звезда – Доњи Срем

Након свега, поставља се јасно питање. Зашто фудбалске судије и организација која стоји иза њих правила фудбалске игре примењују селективно и прилагођавају их ономе што њима одговара, потпуно неаргументовано?

Чак и да одемо до тога да се ставимо у ситуацију објективног посматрача и, узмимо хипотетички, потпуно непристрасно кажемо да имају право да прекину утакмицу због онога због чега је прекидају, а то је протест публике против Фудбалског Савеза Србије (иако им је надређена Судијска организација, а „ближа“ Заједница суперлигаша него ФСС), поставићемо неколико питања.

Да ли је помињање председника ФСС-а и судија, као дела српског фудбала значајније и увредљивије од директног ударца на српски народ, пре свега нестале и убијене људе на територији Србије од стране агресора и терориста? Да ли је помињање истих значајније и увредљивије од песама упућених некадашњим и садашњим председницима државе, потпредседницима и министрима у Влади? Да ли је песма навијача једног клуба може да представља повод за прекид утакмице, а песма навијача једног другог клуба упућена истом човека се дозвољава?

На ова питања нећемо добити одговоре, то је јасно, али ћемо ипак појаснити на шта конкретно смо мислили.

Након уласка Новог Пазара у елитно такмичење (фузијом клубова који су удаљени близу 500 километара, нестанком једног клуба…) дуго је чекан меч исте екипе против Рада. Тај дуел још у друголигашком каравану привлачио је пажњу, често био повод за сукобе, а обе екипе неколико пута су драстично кажњаване након међусобних дуела. И те прве заједничке сезоне два клуба у најелитнијем такмичењу видели смо нешто слично.

Прво су се огласили навијачи Рада.

Затим су нешто још горе учинили навијачи Новог Пазара.

Не треба много објашњавати да се сваки иоле нормалан човек грози оба транспарента и порука које су њима послате. Међутим, да се вратимо суштини текста, тачније закључку и чињеницама.

Ниједан од ових мечева није прекинут!

„Прозивање“ и песме посвећене некадашњим српским и југословенским председницима (Милошевић, Тадић) или министрима (Дачић, Јочић) поменућемо само као погодну прилику за поређење тадашњих и садашњих поступака фудбалских судија. На тадашње „активности“ публике и навијача на стадионима делиоци правде нису реаговали, поштујући право човека који плати карту за фудбалску утакмицу и нађе се унутар стадиона, а то је да изрази своје мишљење о ономе што има мање или веће везе са тим. Међутим, сада, правила и аршини нагло су промењени. Одједном, фудбалске судије и чланови фудбалски оранизација постају заштићенији од људи који воде државу и онима који спроводе правду на травнатом тепиху даје се за право да исто чине и са читавим стадионом!?

Да ли централне фигуре и тачке фудбалске представе треба да буду они који играју фудбал, они који бодре своје љубимце са трибина у најразличитијим условима и околностима или они који су ту да спроводе правила фудбалске игре у зеленом правоуганику димензија 90-120/45-90 метара? Како је кренуло, у српском фудбалу главну реч воде фудбалске судије и организације које стоје иза њих.

Јасно је да је неопходно дефинисати поступке у случајевима које смо поменули и селективност, као нешто најгоре што је у нечему оваквом могуће примењивати, тотално искоренити. Јер, немогуће је и нелогично примењивати потпуно различита правила на ствари које су у бити исте или бар јако сличне. У супротном, све ово што гледамо протеклих недеља, па и месеци, више ће личити на циркус него на фудбал. Јер смо и квалитетом и резултатима све ближи томе.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.