На данашњи дан: Рођени Слободан Јанковић и Милан Живадиновић

    Легендарни кошаркаш Црвене звезде, Слободан Јанковић, рођен је 15. децембра 1963. године у Лучанима. За први тим је дебитовао са непуних 17 година и у клубу са Малог Калемегдана одиграо десет сезона, а најбоље игре пружио је у последње две сезоне у Звезди.

За црвено-беле је одиграо 326 утакмица и постигао 3481 поен (просек 10,7 поена по мечу). Био је један од најбољих кошаркаша у некадашњој Југославији, али са Звездом није успео да освоји трофеј. Слабе физичке предиспозиције и чињеница да није баш волео да тренира, спречиле су га да постане један од најбољих кошаркаша на овим просторима свих времена. Са висином од 202 цм, могао је да игра на више позиција у тиму. Постизао је кошеве из немогућих ситуација, а тројке са осам или девет метара су му биле заштитни знак. После његових далекометних погодака противнички играчи су падали у очајање. Сјајне партије у дресу Звезде пружио је у сезони 1989/90, када је у шампионату бележио 23,8 поена у просеку, а Звезда је стигла до финала плеј-офа и националног купа, али је тадашњи шампион Европе сплитска Југопластика била боља и освојила оба трофеја. Јанковић је те сезоне постигао укупно 695 поена на 32 такмичарске утакмице и са просеком од 21,7 поена по мечу био најбољи стрелац клуба.

Наредну сезону провео је у Војводини из Новог Сада, а у редове црвено-белих вратио се лета 1991. године и одиграо још једну сезону за памћење. У лигашком делу бележио је 25,5 поена по мечу, а био је и најбољи стрелац плеј-офа са 106 поена на шест утакмица, али црвено-бели су поново заустављени у финалној серији. Укупно је у сезони 1991/92 постигао 662 поена на 27 званичних мечева и са просеком од 24,5 поена по утакмици поново био први стрелац Црвене звезде. Тренер Владе Ђуровић рекао је својевремено да је Јанковић био најпаметнији играч којег је тренирао. Знао је да уђе и у конфликт са судијама и често је био нервозан на терену, што га је касније скупо коштало.

У сезони 1992/93 наступао је за грчки Паниониос. На мечу против Панатинаикоса 29. априла 1993. године, изнервиран једном судијском одлуком, у налету беса, ударио је главом у конструкцију коша и том приликом остао доживотно парализован. Остале су у упечатљивом сећању и његове сузе на опроштајној утакмици Александра Ђорђевића. Преминуо је 28. јуна 2006. године на острву Родос. Његов син Владимир са успехом је почео каријеру у Паниониосу, а данас је члан Панатинаикоса, са којим је недавно гостовао у Београду у оквиру меча Евролиге.

Милан Живадиновић, некадашњи фудбалер и тренер Црвене звезде, као и селектор репрезентације, рођен је 15. децембра 1944. године у Београду. Због повреде кичме у раној фази каријере, никада није могао да игра пуном снагом и искористи свој натпросечни таленат.

Прошао је омладинску школу Црвене звезде, а шансу у првом тиму је добио 1963. године, као веома млад фудбалер. Пружио је запажене партије у Рапан купу исте године, када је одиграо пет утакмица и постигао гол против Полоније из Битома у победи од 4:3. Одиграо је и два меча у шампионату, али је повреда зауставила даљи напредак његове каријере. Играо је још за Челик из Зенице, Вардар, Слободу из Ужица, Ријеку, Црвенку и немачки Сидвест Лудвигсхафен, где је завршио каријеру 1974. године. Најбоље партије имао је у дресу Ријеке, где је у сезони 1969/70 постигао осам голова у Другој лиги.

У изузетно богатој тренерској каријери водио је велики број клубова и репрезентација. Био је тренер у јуниорима Црвене звезде од 1977. до 1979. године. Први тим црвено-белих водио је од 1992. до 1994. године и освојио један национални куп 1993. године, када је Звезда против Партизана у другој утакмици финала стигла до трофеја бољим извођењем пенала. Популарни Жива је тада у финишу меча на терен послао резервног голмана Милана Симеуновића, који је постао јунак утакмице, када је одбранио ударац Мијатовића, а затим реализовао последњи шут за освајање трофеја. Био је тренер Звезде у тешком времену за државу, када је свим клубовима било забрањено учешће у Европи због санкција. Није тајна, а Живадиновић је више пута истицао да је клуб тада имао тек по неку лопту за тренинг, плата је била десет марака, а вечити ривал је имао своје људе на важним позицијама у држави, који су им “олакшавали“ пут до трофеја. Жива је био један од заслужних за долазак Дејана Савићевића у клуб, а забележио је и највећи број вечитих дербија као тренер Црвене звезде у последње две и по деценије, рачунајући и ревијалне мечеве, који су играни у то време.

Поред Звезде, у тренерској каријери водио је још Нови Сад, суботички Спартак, Рад, Сутјеску, Сакаријаспор из Турске, Будућност, Приштину, нишки Раднички, Ал Шахаб, ОФК Београд, Аполон са Кипра, Ал Наср, Обилић, Саба Батери, са којим има освојен Куп Ирана 2005. године и Чангша Ђинде из Кине. Био је селектор младе репрезентације Југославије. У периоду од 1998. до 1999. водио је национални тим као селектор на шест утакмица у време када је репрезентација била шеста на ФИФА ранг листи. Остварио је учинак од три победе, два ремија и једног пораза, а остаје забележено да није изгубио утакмицу у квалификацијама за Европско првенство (све три победе), и то у време када је репрезентација због политичке ситуације играла мечеве ван Србије и Црне Горе. Водио је још и националне селекције Ирака, Јемена, Гане и Мјанмара.