Јанковић: Ово је наук, да се Звезди више никада не догоди нови Стојадиновић!

Александар Саша Јанковић, у два наврата први и дугогодишњи помоћни тренер нашег клуба, још из времена Славољуба Муслина, након одласка Зорана Стојадиновића из клуба, одлучио је да проговори о много чему што се у Звезди дешавали у протеклих 13 месеци, колико је смењени директор био на функцији.

Јанковић је у опширном интервјуу за Мондо изнео многе, неке чак и невероватне податке и информације о томе шта се заправо дешавало док је Стојадиновић био у клубу. Због тога, интервју преносимо у целости.

МОНДОВ позив за интервју у којем је требало да потврди или демантује многе непријатне ствари о којима су причали Милош Нинковић, Никола Мијаиловић, Ненад Милијаш, Лука Миливојевић и други, а које су се тицале и његовог односа са Стојадиновићем и „намештања“ отказа, прихватио је тек када је најуже руководство клуба одлучило да смени директора.

Зашто тек тада?

„Зато што имам поштовање према институцији функције, па тако себи нисам дао за право да критикујем спортског директора Црвене звезде, ма како се он звао. Сада, он то више није и имам обавезу према себи, људима који воле Звезду и играчима који су оптужени да су инструирани од неког трећег да кажем шта се догађало, јер је Зоран Стојадиновић водио превише ратова за кратко време и они су превише коштали клуб“, почео је Јанковић причу за МОНДО.

„Бити господин у друштву људи као што је Зоран Стојадиновић значи бити слаб јер све оно што прећутиш зарад неког вишег интереса, он и њему слични доживе као твоју слабост. Они газе. Менаџерски начин размишљања значи ‘или си мој или си против мене’. Ако ниси мој можеш да се зовеш Ђорђе Деспотовић, Аца Ковачевић, Вукан Савићевић, Стефан Михајловић или сутра Лука Јовић… Ниси мој! Кад је тај начин размишљања ушао у екипу играчи су почели да се тако и мере, ко је чији менаџер и ко кога гура. Тога никад није било у Црвеној звезди.“

„Није се снашао ни као директор, ни као звездаш, јер је и једно и друго био по први пут у животу. Имам обавезу да кажем то, не и интерес, јер сам ван клуба и бићу ван. А, реакција одлазећег директора, макар она била и иронична, који каже: ‘Мирно спавам, јер Звезда остаје у рукама нашег потпредседника Славише Кокезе’, само је доказ да је из клуба изашао како је и ушао, као менаџер и да ни после годину дана није схватио да Црвена звезда није припадала њему и да он није тај који Звезду некоме може да остави.“

Стојадиновић је у гостовањима на разним телевизијама „смењивао“ Јанковића и пре него што је, кроз састав Радне групе, ушао у Љутице Богдана 1а, али га је дефинитивно сменио тек на пола пролећне трке, после пораза од Радничког у Нишу. Та утакмица није требало да буде одиграна због снега, тачније кратко је била на снази одлука да она буде одложена, али се догодио преокрет.

„Претпостављам да због нечега битног није могла да се одложи, али то је једна прича коју ћемо можда једног дана, причати… Можда. Када прође много времена“, избегао је Јанковић разговор на ту тему, међутим не жели да крије да је и пре пута у Ниш знао да је Са Пинто нови тренер Црвене звезде.

„Игром случаја, зато што је Рикардо Са Пинто 2005. године био играч Стандарда из Лијежа док сам ја био помоћни тренер Локерена, знао сам чим се договио са Стојадиновићем у Шпанији. А, то је било пре наше утакмице у Нишу…“

Због чега то нисте одмах рекли?

„Зато што сам сматрао да то тада није било у интересу клуба, већ да то питање треба решити у току паузе у првенству која је долазила управо после утакмице у Нишу.“

„Када се менаџерски начин размишљања раширио у тиму и клубу, то је утицало на наше везе ‘напољу’ и није имао ко да нам помогне да се неки трансфер реализује, па тако он као спортски директор Звезде није успео да прода ниједног играча. Звезда је пре две године продала Лекића за 2,6 милиона евра, играча који је дао 12 голова у сезони, а Мудрински је дао 11 за пола сезоне, Мрђа десет! Звезда је Лекића продала зато што дечко својим играма то заслужио, али и зато што се ‘тамо негде’ појавио човек који је имао снагу да то изгура. Фронт Стојадиновић – колеге, Звезду је коштао конкретнијих контаката и са клубовима из Европе и света, и са људима који би, својим евентуалним ангажовањем, помогли клубу да реализује неки трансфер.“

„Рекао сам му тада да не води те врсте ратова, јер у њима не постоје победници, већ само они који погину први и који погину други. Рекао сам му да сам ја по хијерархији 100 одсто тај који ће први погинути, јер је тренеров одлазак увек први корак, најлакша одлука. Исто тако сам му рекао да је следећи, такође 100 одсто, управо он, и то не зато што га ја рушим, већ зато што пада сам.“

Ваша прича траје много дуже од Стојадиновићевог доласка у Звезду?

„Моје искуство с њим датира из 2005. и мог боравка у Доњецку где сам са Славољубом Муслином остао експресно без посла, након што смо ушли у сукоб с менаџерима, од којих је један био он. Било је више играча које је заступала његова агенција, у једном моменту је један од њих завршио на клупи и то је представљено као драматичан догађај, који је касније прерастао у непопуларну иницијативу да се ми хитно одстранимо. Све је завршено у јако кратком року, за две недеље смо били спаковани иако смо имали добар резултат“, испричао је Јанковић.

Он каже да је баш због тога, још у ноћи уласка Радне групе на стадион, затражио састанак са кључним људима целог пројекта и да им је експлицитно рекао да између Стојадиновића и њега нема сарадње.

„Још тада сам му у лице рекао нешто што он сада слуша са разних страна, а ствари нису биле пријатне. И намерно сам хтео, у складу са Звездином културом, да се то деси у канцеларији председника, пред свим кључним људима клуба и да то остане у четири зида, што се и догодило. Сматрао сам да се клуб штити на такав начин без обзира на то ко је на којој функцији. Нажалост, и то и неке ствари на које сам указивао пре годину дана уочи утакмице са Војводином, испоставиле су се као тачне. Не зато што сам визионар, већ зато што сам могао да препознам шта се спрема, све се то већ у клубу дешавало.“

„Одустајање од концепта довођења младих играча и деце из Звездине Омладинске школе и довођење играча из Јужне Америке није била идеја са којом сам желео да се сложим. Новца за врхунске странце није било, комисије за њихова довођења су увек биле високе и тај концепт се у претходном периоду показао као скуп и штетан по клуб.“

Многи су тада вас повишен тон схватили као лично незадовољство Стојадиновићем и тиме што је он менаџер…

„Улазак човека који је менаџер на функцију спортског директора не мора а приори да буде драматична ствар, али је чињеница и да се то нигде у свету не ради и да се то код нас никада није догодило. Нисам тада устао против Зорана Стојадиновића, већ против менаџерског начина размишљања који је он увео. Од првог дана постојале су поделе, уведено је дељење на моје и твоје, на наше и њихове и то се ширило из дана у дан преко играча и Управе, па чак до медија…“

Судећи према изјавама играча испоставило се да је Стојадиновићев долазак у Анталију све „разбуцао“. Он је то оштро демантовао…

„То је све тачно!“, повисио је тон Јанковић.

„Директор гледа екипу као тим и размишља како да га унапреди, а менаџер као скуп 11 играча и гледа кога да избаци да би могао некога ‘свог’ да убаци. За директора, клуб се врти око првенства, а за менаџера око прелазног рока. Све фрке настајале су непосредно пред или у току прелазног рока. Цео фокус је био на прелазном року. Првенствене утакмице су служиле само као повод да се прст упери у неког играча и каже: ‘Овај није довољно добар’, да би се на то место довео неко други“.“Без иједног одгледаног тренинга почео је да се уплиће у међуљудске односе и живот групе, у систем тренинга, у току припрема већ је улазио у причу са играчима, одвојено, ко је добар, ко није добар, ко треба да игра, а ко не – све без консултација са мном и мог присуства. Не постоји човек који ће то демантовати. Његов начин функционисања данас је потпуно исти као и пре годину дана. Разлика је једино у томе што је клуб тада њему веровао, а сада више не.“

Да ли је тачно да су постојале и цедуљице на којима је играчи требало да напишу ко ће играти, а онда друге на којима је требало да се упише ко колико новца треба да добије?

„Да…“, климнуо је главом и наставио:

„Прво је било око тога ко треба да игра, а потом је пласирао причу, јер се и тада дуговао новац, да ће он лично обезбедити 150 хиљада евра па је дао задатак да старији играчи одлуче ко ће колико добити, да они решавају колико који играч новца заслужује… То нису добре ствари за групу, екипу, играче, односе… Губе се границе и ми ћемо као последицу тога данас критиковати ове играче који су њега јавно оптужили и рећи да није њихово да се тиме баве, иако су сви исту особу препознали као сплеткароша, интриганта, лицемера. Није њихово, наравно, али у овим ванредним околностима у којима они живе, принуђени су да се баве многим стварима које нису њихове, далеко од очију јавности.“

Којим стварима?

„Та оштра линија шта се сме, а шта не сме, не постоји ни кад играч играчу плаћа кирију, кад играч играчу плаћа храну, кад га довози на тренинг, кад му купује гориво, кад играч члановима медицинског блока плаћа инфостан и струју… Ни то није играчево, али немаштина је избрисала многе линије и постоје људи који су то покушали да злоупотребе. За очекивати је било да у једном тренутку ствар пукне“, истиче Јанковић.

Али, како је онда могуће да је од 13, 14 играча „анкетираних“ у Анталији, већина ипак написала „Гаридо“, а не „Миливојевић“ или „Мијаиловић“? Да ли их је био страх?

„Не, није био страх. Данас да их питаш, не би био Гаридо ни на једној, зато што ни Стојадиновића више нема у клубу. Дељење цедуљица има смисла једино уколико то чини онај који саставља тим, као нека врста преиспитивања. То се једино у том облику и практикује. У случају када високи клупски званичници то раде мимо знања тренера, а са јасном сугестијом у погледу састава, реакција велике већине играча ће увек бити приклањање јачем. Вероватно већина њих сад прича да Гаридо није имао појма, а ни то није истина.“

„Суштина је да играче не треба излагати таквим ситуацијама из којих они јасно виде да у клубу изнад њихових глава влада неповерење и неслога. Њихово је да играју“.

„Стојадиновић је био у стању да, ако се пронађе нови, а он није његов играч – то и обори. У стању је да, ако се пронађе нови, а он није његов – пошаље свог сарадника на његова врата и тражи потпис за агенцију као ултиматум. Стојадиновић је то радио уз асистенцију пријатеља менаџера јер је он своју менаџерску лиценцу ‘замрзнуо'“, испричао је Јанковић и онда поручио да је Стојадиновић већ „пустио корене“ у млађим категоријама Звезде.

„Они су, по већ виђеном рецепту, ‘затворили’ велики број момака из Омладинске школе и њих не интересује да ли је неки мали добар за Звезду и да ли би можда Вукан Савићевић био бољи данас да је добио прилику да стасава уз једног Милоша Нинковића. Интересује их да ли је потписао приступницу за њихову агенцију, јер му та подобност отвара врата првог тима. Кукаћемо на одласке Ђуричића, Ћосића, Јанковића, Симића… Упирати прстом у неке бивше и јурити вештице по претходним Управама, а онда радити идентичну ствар са децом која сада куцају на врата првог тима.“

Да ли је бумеранг, после вашег одласка, погодио оне који нису написали „Гаридо“?

„Вероватно, зато што је Стојадиновић инсистирао на подели играча на ‘моје’ и ‘његове’. Да ли се касније неко некоме светио преко њих? Могуће… У периоду после мог одласка, лансирана је тона лажи и глупости, од тога како су ти играчи код мене повлашћени зато што ја тобоже учествујем у њиховим трансферима, како су њихови уговори штетни по клуб, како је Пинто затекао неспремну екипу, хаотичну, у расулу… Та потреба за поделама је захватила и поједине медије, чак и неке портале блиске клубу, који се нису устручавали да лансирају ноторне лажи на штету самог клуба, само да би се потврдила исправност директорових одлука… Поново ‘За’ и “ ‘Против’ ситуација и беспотребно поларизовање Звездаша. Превише се манипулисало и играчима у претходних годину дана и они су одлутали од свог основног задатка.“

Јанковић је тада, сам, направио дигресију која је веома актуелна у овом тренутку…

„Погледајте атмосферу међу рукометашицама! Замислите када би њима, док певају ону песму пред излазак на терен, дошао неки менаџер и поделио цедуљице!? Гађале би га флашом у главу!“

Како објашњавате то да је за мање од годину дана десеторица играча поднело захтеве за раскид уговора?

„Не желим никога да правдам, али већина њих који су поднели захтеве за раскид уговора одлучили су се на то када нису доживели ни трунку поштовања од стране клуба, а Стојадиновић је био спона између свлачионице и Управе. Догађало се да малом Михајловићу неће да пружи руку кад му се овај јави или да Караклајићу не дозволи да се поздрави с екипом у свлачионици, јер је одмах после мог одласка тај мали прекомандован у омладински тим. То су ствари које не морају да се догоде, односно неко може да се склони и без тога. Сваки фудбалер заслужује исту дозу поштовања од стране било кога из клуба. Играч је човек и играчу треба пажња. Ако им већ дугујеш 90 одсто уговора на годишњем нивоу, а тражиш од њих да стално буду у максималном режиму рада, онда мораш да причаш с њима и да се бавиш њиховим личним проблемима“, приметио је бивши тренер Црвене звезде Александар Јанковић, највећи опонент којег је Стојадиновић имао на адреси Љутице Богдана 1а, све до размимоилажења са Славишом Кокезом.

Да ли клуб може нешто да научи из ове ситуације са спортским директором?

„Биће трагично за Звезду ако као клуб не буде схватио да никада више не сме да му се деси неки други Стојадиновић. Он није важан. Њему је требала ова функција да да нови замах својој скоро угашеној менаџерској каријери, да добије нове играче углавном млађе, и да обнови контакте у фудбалском свету. Интерес клуба чији је спортски директор био није га интересовао„, рекао је Јанковић и појачао:

„Дакле, Звезда не би себи више никада смела да дозволи да судбину спортског сектора стави у руке некога ко живи од продаје спортиста. У друштву и државним органима такве ствари забрањене и називају се сукобом интереса.“

Јанковић тврди и да је Стојадиновић у клуб ушао и као навијач Партизана.

„Поред тога, Звезда себи више никада не сме да дозволи да на једној од најодговорнијих функција у буде особа која није звездаш. Да се разумемо, исто мислим и на Партизан. У фудбалској организацији или репрезентацији, без обзира да ли сте изворно звездаш или партизановац, морате да водите интерес о српском фудбалу. У Звезди водите рачуна само о звездином интересу или у Партизану о њиховом. То можете само ако волите и навијате за тај клуб. Стојадиновић никада није био звездаш и он је био системска грешка. Ту грешку Звезда је скупо платила а питање је колико ћемо дуго да трпимо последице његовог рада. И последња ствар је да велики клубови као што је Звезда треба да имају сопствену спортску и пословну стратегију, а да бира особе који ће да обаве најбоље посао у оквиру те стратегије. Не може било који појединац, било да је спортски директор или генерални секретар да се понаша као да живот почиње од њега и да спроводи своју политику. Ако Звезда не буде разумела да не сме да јој се деси нови Стојадиновић тада јој нема спаса.“

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.