МЦЗ скенер: Бојан Миладиновић

Стање у Звезди је већ годинама алармантно. Претходне године, можда и најтеже у историји клуба, готово 20 играча раскинуло је уговоре, а Управа је на јучерашњем окупљању поручила свима који су незадовољни да могу да напусте клуб, али одмах, јер им нико не гарантује ништа током пролећа. Због свега тога, некако је логично да се као појачања помињу углавном играчи који су се у каријери финансијски обезбедили и долазак у Звезду им не представља жељу за јаким уговором или они који клуб воле и вратили би се назад како би помогли у борби за титулу. Највећи проблем свакако је на позицији штопера, где се појачања очекују месецима.

Говорило се о Александру Луковићу и Милану Бишевцу, као о бомбама које ће поново обући црвено-бели дрес. Затим, помињани су момци који су један период своје каријере провели заједно у Црвеној звезди – Огњен Врањеш и Вујадин Савић. Међутим, некако потпуно неочекивано, из другог плана искочио је Бојан Миладиновић, пети са листе штопера повратника који се доводи у везу са нашим клубом и први потписао уговор са Звездом, поставши тако и прво појачање.

Многи навијачи на помен његовог имена сумњичаво су вртели главом, сетивши се мечева и пораза од ПСВ-а (5:0) и Зенита (4:0) у истој сезони, за које је практично једногласно у јавност као главни кривац оптужен управо овај момак. Међутим, од тада је прошла готово читава деценија, а осим пасионираних љубитеља фудбала и играча Менаџера, ретко ко је чуо нешто о Бојану Миладиновићу. Данас, када је званично потписао уговор са Звездом, покушаћемо да га што боље представимо навијачима Звезде.

Бојан Миладиновић рођен је у Крушевцу, 1982. године. Прошао је школу фудбала Напретка из Крушевца. За тај клуб дебитовао је са само 18 година, 2000. године. Одиграо је 4 утакмице, а затим прослеђен на каљење у Трајал, где је наступао у сезони 2000/2001. и забележио 27  наступа.  Вратио се у матични Напредак, где проводи три наредне сезоне, играјући Супер лигу и наступа на 52 утакмице, уз 1 постигнути гол.

У то време, сматран је једним од најперспективнијих штопера у нашој земљи (СЦГ),  што му је донело и позив у младу репрезентацију предвођену Владимиром Петровићем Пижоном, са којом је освојио друго место на ЕП у Немачкој 2004. године и био стандардан члан тима са још неколико бивших и садашњих играча Звезде (Мијаиловић, Миловановић, Станчић, Бишевац…). Миладиновић је у полуфинале постигао гол из пенала против Шведске, а наш тим је након бољег извођења једанаестераца и прошао у финале. Звезда није пропустила ту прилику и као једног од најперспективнијих штопера у земљи и већ виђеног наследника Немање Видића довела је Миладиновића исте сезоне на Маракану.

Бојан Миладиновић вратио се у клуб истог дана када и Владимир Петровић, који му је био селектор на ЕП за младе 2004.

 Високи штопер кренуо је одлично у ту сезону, одигравши добро против Јанг Бојса и уз Жигића био и стрелац против Швајцараца у Београду (3:0). Међутим, против ПСВ-а у Ајндховену (0:5, уз црвени картон Бишевца) и Зенита у Русији (0:4) сва кривица сваљена је одбрану Звезде, у којој су у то време поред њега били Дудић, Бишевац, Луковић, Баста, па је Миладиновић практично након свега неколико европских утакмица завршио своју одисеју у Звезди, не добивши поново праву шансу. Он се у Звезди задржао четири године (2004-2008), али више никада није био у првом плану, већ је прилику добијао на кашичицу, а један од „јачих“ мечева на којима је наступио јесте онај против Браге у Португалу. За те четири сезоне одиграо је свега 20-ак мечева и био потпуно скрајнут, па је неко време проводио и у свом Напретку, да би 2009. године, као играч у озбиљним фудбалским годинама покушао да врати фудбалску каријеру на прави колосек.

Отиснуо се у далеки Узбекистан, где је појачао један од највећих тамошњих клубова, Пахтакор. Задржао се у овом клубу читавих пет година и, чини се, успео да оживи своју каријеру. Два пута је проглашен за најбољег играча и странца тамошње лиге, постао је и капитен клуба и са овим клубом освајао трофеје и наступао у азијској Лиги Шампиона.

Након више од шест година, Миладиновић се вратио у Црвену звезду, овога пута као искусан фудбалер, освајач трофеја, капитен свог клуба и учесник најјачег азијског такмичења. Овога пута, нема еуфорије као приликом првог доласка. Тада, дошао је као члан друге младе репрезентације Европе, као млад играч и неко ко би требало да стасава уз искусније играче и једног дана замени великог Немању Видића. Данас долази као неко уз кога ће млади играчи стасавати и као неко ко ће заузети позицију Лазића или Крнете у последњој линији одбране.

Шта очекивати?

Након пет година проведених у иностранству, најмање што можемо да очекујемо од овог момка су искуство и сигурност у последњој линији. Сигурност и смиреност „на лопти“, добра скок-игра, помоћ у нападу, приликом прекида, али и свођење техничких и почетничких грешака одбране (којих је било много јесенас) на минимум је оно што би требало да донесе овај корпулентни момак из Крушевца.

Уколико му се оствари жеља и заигра у тандему са кумом, Александром Луковићем, уз Петковића и Мијаиловића, то би била последња линија која обећава и са којом бисмо могли да се надамо титулу након толико година.