На данашњи дан: Рођени Зоран Филиповић и Златко Болић

Зоран Филиповић, легендарни голгетер Црвене звезде и некадашњи репрезентативац Југославије, рођен је 6. фебруара 1953. године у Титограду. Каријеру је почео у дресу Будућности, а са 16 година је постао члан Црвене звезде.

У Звезди је играо од 1969. до 1980. године и за то време освојио три шампионске титуле (1973, 1977. и 1980.), национални куп 1971. године, трофеј Супершампиона Југославије 1972. и Куп прволигаша 1973. године. Одиграо је 263 званичне утакмице и постигао 138 голова (укупно 477 мечева и 302 поготка). Са 28 постигнутих голова у европским куповима је други на вечној листи клуба иза Боре Костића, а са 93 поготка у шампионатима је пети стрелац у историји Звезде.

За први тим црвено-белих заиграо је у сезони 1970/71. Био је права сензација, јер је са свега 18 година био најбољи стрелац тима у шампионату, када је на 23 утакмице постигао 18 голова. Голгетер тима био је и у Купу шампиона, где је Црвена звезда стигла до полуфинала. Постигао је шест голова у седам утакмица. Два пута је био стрелац против Ујпешта (4:0) и Арада (3:1), а по једном против Карл-Цајс Јене (4:0) и Арада (3:0) на гостовању у Румунији. Једини трофеј црвено-бели су те сезоне освојили у Купу, а Филиповић је и ту доминирао и са седам погодака на шест мечева поново био голгетер екипе.

У шампионској сезони 1972/73 одиграо је 17 мечева у првенству и пет пута се уписао у стрелце. Наредне сезоне није много играо, а 1974/75 је поново био први стрелац Звезде са 14 погодака у шампионату и четири у Купу победника купова, када је екипа стигла до полуфинала. И у следећем шампионату Југославије био је лидер тима по броју голова (11).

Филиповић је у сезони 1976/77 био најбољи стрелац лиге са 22 гола на 33 утакмице, а Звезда је стигла до шампионске титуле. У Купу УЕФА је постигао шест голова у шест утакмица. У јесењем делу шампионата црвено-бели су решили у своју корист све мечеве против највећих ривала Хајдука, Динама и Партизана, а Филиповић је на свакој од те три утакмице постигао по гол.

Сјајни нападач је и у наредном првенству (1977/78) био најефикаснији фудбалер црвено-белих са 15 погодака на 31 мечу. Од дреса Звезде се опростио шампионском титулом 1980. године са шест голова на 24 утакмице у шампионату.

Са седам голова у првенственим вечитим дербијима четврти је Звездин стрелац у мечевима против Партизана. Више погодака од њега постигли су само Бора Костић и Драган Џајић по девет и Коста Томашевић – осам.

Каријеру је наставио у белгијском Брижу, где је одиграо сезону 1980/81 и на 21 утакмици осам пута матирао противничке чуваре мреже. Одличан голгетерски учинак имао је и у дресу славне Бенфике из Португала, за коју је од 1981. до 1984. године постигао 42 гола на 84 утакмице. Са Бенфиком је освојио две шампионске титуле 1983. и 1984. и један Куп Португала 1983. године. Посебно је био инспирисан у сезони 1982/83 када је у Купу УЕФА постигао осам голова у 12 наступа, од чега три поготка у мечу против Роме, а Бенфика стигла до финала где је Андерлехт славио са 2:1 и однео трофеј. Копачке је окачио о клин у дресу Боависте, где је играо од 1984. до 1986. године. Са 39 голова у 51 утакмици у европским куповима најбољи је стрелац од свих играча из некадашње Југославије.

За репрезентацију Југославије одиграо је 13 утакмица и постигао два поготка. Дебитовао је 9. маја 1971. године против Источне Немачке (2:1) у Лајпцигу, када је постигао водећи гол, а последњи меч је забележио 16. новембра 1977. против Грчке (0:0). Играо је и за омладинску селекцију (шест утакмица, три гола), као и за младу репрезентацију (два меча, један гол).

Две сезоне је био тренер Црвене звезде (од 2001. до 2003. године). Освојио је Куп 2002. године, остварио позитиван скор у вечитим дербијима (две победе и два ремија), али није освојио шампионску титулу уз велике бодовне заостатке за Партизаном. Заслужан је за долазак Николе Жигића у клуб, који је сезону после Филиповићевог одласка из Звезде био међу најзаслужнијима за освајање дупле круне.

У тренерској каријери водио је још и Салгеирош (од 1988. до 1993.), Беиру Мар (1993/94), Боависту (1997.), Паниониос (2000.), Ал Шаб из Уједињених Арапских Емирата (2003/04), румунски Чеаул (2010.), Голден Ероуз из јужне Африке (2011.) и казахстански Атирау (2012. године).

Био је асистент тренера у Бенфики (од 1994. до 1996), Сампдорији (1999.), репрезентацији Југославије (од 1997. до 2000. са кратким прекидом 1998. године), радио је и као координатор у репрезентативним селекцијама Србије и Црне Горе, а био је и први селектор репрезентације Црне Горе од 2007. до 2010. године.

Златко Болић, некадашњи кошаркаш Црвене звезде, рођен је 6. фебруара 1974. године у Новом Саду. За црвено-беле је наступао на позицији бека у пет сезона, од 1996. до 2000. године и у сезони 2002/03.

Освојио је шампионску титулу 1998. године и играо финале европског Купа Радивоја Кораћа. Одиграо је 223 званичне утакмице и постигао 2353 поена за клуб са Малог Калемегдана (просек 10,6 поена по утакмици).

Статистички најбољи учинак имао је у првој сезони 1996/97, када је био најбољи стрелац тима у шампионату са 405 поена на 26 мечева (просек 15,6 ) и укупно у сезони са 616 поена на 38 утакмица. Одличан је био и у Купу Кораћа са 17,9 поена на девет мечева. На утакмици против Спартака из Санкт Петербурга нанизао је чак 11 украдених лопти уз 23 поена, за победу Звезде у Русији од 101:85. Био је то феноменалан учинак, обзиром да је и НБА рекорд на једној утакмици исто 11 украдених лопти, а утакмице у најјачој лиги на свету трају осам минута дуже од оних у остатку света, па Болићев учинак добија на још већем значају.

У другој сезони се окитио шампионском титулом постигавши 58 поена у осам плеј-оф мечева, док је у Купу Кораћа Звезда пропустила прилику да освоји европски трофеј, иако је имала шест поена предности из првог финалног меча против Меша у Верони и до тада рекордан број навијача у реваншу у хали Пионир.

Болић је био међу водећим играчима екипе и у наредне две сезоне. У шампионату 1998/99 бележио је 12,1 поен , а плеј-оф није ни одигран због бомбардовања, па је Будућност из Подгорице проглашена шампионом са само једном победом више од Звезде на табели.

Наредне сезоне Болић је бележио 12,2 поена у шампионату, а екипа је доста утакмица у Евролиги у те две сезоне одиграла на неутралним теренима по суседним државама због политичке ситуације.

После две сезоне у Војводини, Златко се 2002. године вратио у редове београдских црвено-белих.  Најбоље партије у сезони 2002/03 пружио је у плеј-офу, када је са 13,8 поена на четири меча био први стрелац екипе по просеку поена, али је ФМП Железник био бољи и пласирао се у финале.

Болић је у каријери поред Звезде играо и за Војводину од 1990. до 1996. и од 2000. до 2002. године. Носио је и дресове Стразбура (2003/04), београдског Атласа (2004/05), Хемофарма (2005/06), АЕЛ- а (2006/07), а наступао је и за Раднички Инвест Инжењеринг (од 2007. до 2009.), Металац из Ваљева (2009.) и мађарски Кечкемет (2009. године).

Остао је упамћен као најбољи стрелац домаћих такмичења од распада СФРЈ, и у топ 10 најбољих стрелаца икада у домаћим шампионатима. У дресу Војводине био је први стрелац лиге у сезони 2001/02, а у дресу Радничког Инвест Инжењеринга најбољи стрелац кошаркашке лиге Србије у шампионату 2008/09.

Два пута је наступао на ол-стар мечевима Ју-Ба лиге (од 1999. до 2001. године). Најбољи стрелац у шампионатима СРЈ, СЦГ и Србије постао је 27. фебруара 2009. године, када је постигао свој 5749. поен.

Са репрезентацијом Југославије до 22 године има освојену бронзану медаљу на Европском првенству 1996. године, када је бележио 4,1 поен на седам утакмица, а у квалификацијама је имао просек од 13,4 поена по мечу. Није облачио дрес сениорске селекције на великим такичењима. Играо је и на Европском шампионату за кадете 1991. године, када је са просеком од 18 поена по утакмици био први стрелац тима (126 поена на седам утакмица), а Југославија је заузела осмо место. На том такмичењу играли су још Игор Перовић, Душан Јелић, Саша Дончић, Харис Бркић, Предраг Дробњак, Бранко Синђелић…