На данашњи дан: Рођени Небојша Поповић и Душко Радиновић

Небојша Поповић, један од оснивача кошаркашког клуба Црвена Звезда, некадашњи играч и тренер црвено-белих, репрезентативац, тренер и функционер у кошаркашком савезу, рођен је 8. фебруара 1923. године у Иригу. Поповић је легенда клуба, и један од најзаслужнијих за доминацију кошаркаша и кошаркашица Звезде четрдесетих и педесетих година 20. века.

Као дечак је са породицом живео у Ријеци. Бавио се ватерполом, а за кошарку га је заинтересовао ватерполо репрезентативац Божо Гркинић. За Црвену звезду је играо од оснивања 1945. па до 1951. године. Власник је чланске карте са бројем један, јер је био један од оснивача Звездине кошаркашке секције. Истовремено је био и тренер мушке екипе Црвене звезде (од 1945. до 1955.) и женске секције клуба од 1946. до 1952. године.

У свим сезонама у којима је водио Звезду био је шампион државе. Освојио је десет шампионских титула са кошаркашима и седам са кошаркашицама Црвене звезде, што га чини најтрофејнијим тренером првог тима Звезде, ако се заједно рачунају титуле у обе конкуренције.

За Црвену звезду је одиграо 58 такмичарских утакмица и постигао 518 поена (просек 8,9 поена по мечу). У то време игран је само шампионат државе. Кошарка је била у повоју, нису постојали европски купови, али је игран велики број пријатељских мечева. Небојша Поповић је био најбољи стрелац Црвене звезде у три сезоне 1946. (65 поена на седам утакмица), 1947. (146 поена у девет мечева – просек 16,2 по мечу, сјајан за то време) и 1949. (163 поена на 18 утакмица).

Једно време је наступао и за италијанску екипу Галатарзе током 1952. године. За репрезентацију Југославије одиграо је 39 утакмица од 1946. до 1952. године. Наступао је на Европском првенству 1947. године. Остао је уписан као стрелац првог коша на првом Светском првенству 1950. године у Аргентини. На том такмичењу је предводио репрезентацију као играч-тренер, а од 1953. до 1954. године био је тренер националног тима.

Био је и генерални секретар Југословенског олимпијског комитета, члан техничке комисије ФИБА током 35 година, председник комисије ФИБА за међународна такмичења, председник кошаркашког савеза Београда, председник кошаркашког савеза Србије од 1982. до 1983. и председник кошаркашког савеза Југославије од 1985. до 1987. године.

Добио је ФИБА орден части 1997. године, а од Међународног олимпијског комитета је награђен признањем “Спортска универзалност“. Преминуо је 20. октобра 2001. године у Београду, а постхумно је уврштен у Кућу славних 1. марта 2007. године у шпанском Алкобендасу.

Душко Радиновић, некадашњи десни бек Фудбалског клуба Црвена звезда и члан најславније генерације у историји клуба, која је освојила европску и светску титулу, рођен је 8. фебруара 1963. године у Грбавцима.

Радиновић је у редове Црвене звезде стигао 1989. године и до 1993. одиграо 165 званичних утакмица и постигао 13 голова. Током четири сезоне у клубу био је међу најстандарднијим играчима у тиму. Учествовао је у освајању Купа европских шампиона и Интерконтиненталног купа 1991. године, три узастопне шампионске титуле 1990, 1991. и 1992. и два национална купа 1990. и 1993. године. Био је вредан играч из сенке, одличан у дефанзивним задацима и врло активан у нападачким акцијама по десној страни, а често је знао и да затресе противничку мрежу.

Већ у првој сезони у црвено-белом дресу окитио се дуплом круном одигравши укупно 39 такмичарских утакмица уз четири постигнута гола, по два у шампионату и Купу. Трофејни низ наставио је и у историјској сезони 1990/91, када је освојио Куп шампиона и још једну титулу првака Југославије. Одиграо је осам утакмица у најелитнијем европском клупском такмичењу и постигао два гола. У стрелце се уписао против Грасхоперса на гостовању у победи од 4:1 и Глазгов Ренџерса у Београду (3:0). Гол против шампиона Шкотске је по тадашњим правилима приписан Радиновићу, који је центрирао, а фудбалер Ренџерса Браун је спровео лопту у сопствену мрежу. Имао је несрећу да се повреди пре финалне утакмице у Барију, па није играо против Олимпика из Марсеља, иако је пре тога наступио у свим мечевима као стартер и био најбољи десни бек у Европи те сезоне. Наступио је на чак 45 званичних утакмица и постигао два поготка у легендарној сезони 1990/91.

Радиновић је са Звездом освојио и Интерконтинентални куп у Токију 8. децембра 1991. године, када су црвено-бели савладали чилеански Коло Коло са 3:0 и постали фудбалски владари планете. У Купу шампиона 1991/92 одиграо је свих десет утакмица и постигао гол против Портдауна (4:0), а црвено-белима је измакло ново финале у које је из групе отишла Сампдорија. Звезда је због санкција те сезоне играла мечеве у Европи као домаћин на неутралним теренима по Мађарској и Бугарској. Уз трећу узастопну шампионску титулу Радиновић је у сезони 1991/92 забележио чак 49 такмичарских утакмица уз пет постигнутих голова. У својој последњој сезони у клубу освојио је Куп Југославије 1993. године и на 32 утакмице постигао два поготка.

У каријери је наступао још и за ОФК Титоград (од 1981. до 1985.), Сутјеску (од 1985. до 1989.), а после Звезде играо је у Шведској за Дегерфорс (од 1993. до 1997.), Браге (од 1998. до 1999.) и за Малме (2000. године). У Шведској се задржао и по завршетку фудбалске каријере као наставник физичког у основној школи, а радио је и као помоћни тренер. Завршио је и курс за ПРО лиценцу и у једном интервјуу је истакао да му је жеља  да се опроба као први тренер неког клуба у Србији или Црној Гори.