Велики Жути

Гледајући данашње стање ствари (говоримо о Црвеној звезди), не може се ни замислити да неки млад играч до своје 22. године живота одигра неколико сезона у континуитету. Још мање да у тих неколико сезона буде један од носилаца игре, љубимац навијача или неко ко постиже важне голове и доноси трофеје. Данас је то готово незамисливо.  Некада, у његово време, било је то другачије.

Он је у периоду од 1987. до 1991. године, односно, од своје 18. до 22. године живота у црвено-белом наступио 222 пута, постигао 53 гола, освојио 5 трофеја, погодио један од пет најважнијих пенала у историји Звезде, доживео да му се посвети скандирање у ритму Ужичког кола… И отишао, на 20 година. А када се вратио, чинило се као да је читаве две деценије био ту, на истом месту…

Иако сам пре нешто мање од два месеца писао текст (вероватно најдужи у свом животу ) посвећен Робију, поводом његовом рођендана, пре извесног времена осетио сам исту потребу. Ужичко коло које се неочекивано и спонтано вратило на трибине Пионира и Маракане мене је одмах сетило на једно. Сетило ме на онај хладни фебруарски дан од пре неколико година када је исто тако спонтано као у финалу Купа у кошарци пре месец дана кренуло чувено Ужичко, посвећено великом Жутом.

Имала је Звезда легенди и пре, неких чак и после њега, али је он увек био специфичан. Бити Хрват у Звезди у то време, када се само чекала прва варница која ће довести до крвопролића и распада велике државе, најблаже речено, није било једноставно. А опет, он никада није доживео никакву непријатност. Бити Хрват у Звезди 20 година касније, после крвавих деведесетих, готово да је незамисливо и немогуће. Ипак, он је то био и поново био обожаван, чак и више него за играчких дана. Најбоље се то видело у изјави једног од навијача, који су, како се тих дана говорило, имали битну улогу приликом његовог повратка на Маракану.

„Роби је легенда, остало су Хрвати…“

Иако се говоркало и писало да се ова изјава односила и на одређене људе из Загреба које је хтео да има у стручном штабу, то не мења чињеницу да је био обожаван и да су га са усхићењем дочекали и они којима је улепшао крај осамдесетих и почетак деведесетих и они који тада нису били ни рођени. Није такав ефекат могао да произведе свако. Он је свакако могао. Јер, он је Роберт Просинечки.

Мајка Ема рођена је Српкиња, отац Ђуро Хрват. Како би обезбедио породицу, Ђуро је одлучио да оде у Немачку, где је Роби рођен, 12. јануара 1969. године. Мали је врло рано почео да шутира лопту, а његов отац, како би му син заиграо у својој земљи одлучује да се врати у Југославију 1979. године. Тачније, враћа се у Загреб. Ту ће се, осам година касније, десити вероватно најнепријатнији, али и најважнији тренутак у Робијевој каријери.

Мирослав Ћиро Блажевић, контроверзни хрватски тренер, направио је потез о којем ће се говорити и деценијама касније. Прича која је практично постала мит одиграла се 1987. године. У тој сезони, 1986/87, Просинечки је забележио и своје прве утакмице у дресу „Модрих“. На дебију против Жељезничара био је и стрелац, да би до краја сезоне забележио само још један наступ. Већ тада, био је видљив велики таленат, па је Робертов отац са правом тражио озваничење његовог боравка у Динаму професионалним уговором. Међутим, одговор је био негативан, а Блажевић прави невероватан потез и одриче се „Жутог“, уз речи: „Ако он постане играч, ја ћу појести своју тренерску диплому!“

Истог лета, Ђуро Просинечки желео је да његов син промени клуб и пронађе нови, који ће га прихватити. Постоји прича да је Драган Џајић приликом Робијеве пробе на Маракани у шали рекао да се закључају све капије на стадиону, док Жути не потпише уговор. Џаја је својевремено изјавио:

„Једном приликом смо боравили у Загребу, а испред хотела „Esplenade“ сачекао ме је човек који се представио као стриц Роберта Просинечког, младог фудбалера Динама и питао ме да ли би младић могао да дође на пробу у Звезду. Одговорио сам му да се појаве у Београду за неколико дана и да неће бити проблема. То се и десило. Већ након неколико минута, видео сам момка који је правио чуда са лоптом и предложио тренеру Васовићу да након овог организује још један тренинг, али на Маракани, како бисмо га још једном видели на делу. Поново сам био одушевљен. Након неколико Робијевих дијагонала рекао сам његовом оцу да ме сачека после тренинга да се договоримо око уговора. Уз то, добили смо вест од адвоката да Динаму не морамо да платимо ништа, што је било сјајно.“

Уз ову, постоји и незванична верзија приче, по којој је Џајић Просинечком старијем у току тренинга рекао да ће сви излази са стадиона бити закључани и да његов син неће изаћи са Маракане без уговора са Звездом…

Међутим, готово три деценије након тога, пре месец дана, Блажевић је покушао да се напрасно „опере“ од свега и изјавио је да је Роби практично одведен из Динама.

„Жалостан сам да тај човек, који заслужује да буде вољен и моја породица га обожава, никада није хтео да каже истину. Кад сам радио-репортеру рекао да ћу поцепати диплому ако Просинечки буде играч, тада сам знао више од свих да мора да буде играчина. Толико су га загребачки новинари уздизали, да сам сматрао да ће му популарност ударити у главу. И рекао сам то тенденциозно, како не мислим. Пред утакмицу са Жељезничаром, потписао сам с њим уговор на четири године. Био сам уверен да је решен проблем. У то време директор Динама је Анте Павловић, а ја га зовем Анте Павелић. Био је генерални секретар ФСЈ, имао добре релације с Београдом. И он, разбојник, уговор направи неважећим. У договору са Црвеном звездом је то урадио. Просинечки је имао жељу да оде, урадио је то иза мојих леђа, нисам могао да га спречим. Толико га волим да сам после свега био срећан, јер је Звезда тада била 50 година испред Динама. Мислио сам да је једноставније да то прихватим као грех. Молио сам Робија да каже јавно како је отишао. Никад, ђубре, није хтео да то и учини. Доћи ће му једном из гузице у главу да Ћиро заслужује да каже истину.“

Како год, био Ћиро крив или не, Роби је већ у сезони 1987/88. заиграо за Звезду, а знак да Блажевић заиста треба да поцепа своју диплому први пут је дошао крајем године. На Светском првенству до 20 година у Чилеу, Роберт Просинечки са капитенском траком на руци предводио је репрезентацију Југославије до титуле првака света, а на крају првенства проглашен је и за најбољег играча планете у том узрасту!

Тада је све кренуло. Од малог, жгољавог дечачића, који је стидљиво тражио свој пут до Звезда у друштву Пиксија, Цветковића, Ђуровића, преко члана чувене „атомске навале“ Пикси – Мркела – Просинечки – Панчев – Савићевић, до човека који је у друштву мајстора из сезоне 1990/91. погађао у шеснаестини, осмини, четвртини финала и финалу Купа Шампиона и постао првак Европе са Црвеном звездом! Тако је постајао легенда Роберт Просинечки.

Провео је шест година на Пиринејима, био један од оних који су наступали за два највећа шпанска клуба, Реал и Барселону, постигао гол у „Ел класику“, али није остварио оно што се од њега очекивало. Велики корак уназад направила му је тешка повреда, али…

„Знао сам пушити и по неколико кутија цигарета дневно, чак и Просинечки је био мала беба за мене!“

Ове речи Горана Јурића, некадашњег фудбалера и саиграча Просинечког у Звезди довољно говори шта је оно што је макар у одређеној мери, ако не и највише, спречило Робија да направи још већу фудбалску каријеру. И сам Жути се својевремено „бранио“, али никада није порицао своју љубав према цигаретама:

„Половина фудбалера пуши, али се никад не открију. Мене то опушта и нико не живи 100 година. Погледајте Ромарија! Најбољи је на свету, а сваку ноћ се проводи!“

Неке приче кажу да је након одласка у велики Реал пушио „само“ једну паклу дневно, а чињеница, коју је практично и сам потврђивао је да му је дуван једна од највећих страсти у животу. Поред безграничне љубави према жени и својим девојчицама, са којом никада ништа није поредио, неретко је истицао да без фудбала може, али без цигарета не!

Шестогодишњи боравак на Пиринејима заменио је повратком у Загреб, након читаве деценије, где је обукао дрес тадашње Кроације. Одиграо је три сезоне, у то време освојио са Хрватима светску бронзу у Француској ’98, другу репрезентативну медаљу на Светским првенствима, повео одличну генерацију Кроације два пута ка Лиги Шампиона, па обукао и дрес Драговољца, Олимпије, Стандарда, Портсмута, Загреба, маленог Савског Марофа (у 37. години)… И окачио копачке о клин.

А онда живео нешто мирније, пре крај каријере формирао је породицу и живео само за њу.

„Најважнији су ми породица и здравље, а све остало дође и прође. Каже се да, кад је човек здрав, има хиљаду жеља, а кад је болестан само једну. Иначе, жељу да заснујем сопствену породицу стекао сам крај својих родитеља где сам схватио колико то заједништво значи.“

То је доказао и када је 2002, након што је његовом оцу Ђуру дијагностикован рак дебелог црева, отишао из Портсмута и дошао да буде са њим у Загребу, све до његових последњих тренутака. Међутим, шест година касније и сам се разболео. Имао је велики и непредвидив проблем са центром за равнотежу…

„Пронађена ми је бактерија која омета центар за равнотежу. Испрва, нисам могао ништа, чак ни да одем у тоалет, губио сам равнотежу и осећао сам се као Титаник. Стално ми је бубњало у глави, имао сам вртоглавице. Прве сметње открио сам почетком 2009. Узрок свему је херпес који ми је оштетио живац код уха.“

Ипак, као и све у животу, пребродио је и то, уз подршку породице.

„Нисам тада упао у депресију, али како сам се четири месеца будио са истим проблемом, логично је да сам се забринуо и да ми је било тешко. Супруга је стварно имала тешке дане. Бринула се за мене, одвозила ме на прегледе, једну ћерку водила у школу, другу у вртић… Тих дана човек размишља о смислу живота, некако се више и топлије окреће породици. Признајем да је неописив осећај када време проводим са својим цурицама и супругом. Након професионалне фудбалске каријере имао сам много времена које сам у потпуности посвећивао породици, односно деци. Свакодневно сам их водио у школу, дочекивао, пратио на енглески или часове плеса тако да нам је то била навика… Због тога ми је било тешко када сам отишао у Кајзери.“

Ипак, пре Кајзерија, вратио се кући… Вратио се на Маракану. Био је ту мање од две године, гледао Партизану у леђа, освојио један Куп, није могао даље од квалификација у Европи… А отишао је као победник! Као да је освојио све што се може освојити! Љубав према клубу никада није крио, а спонтаност смо могли видети и када је, као дечачић који је 1987. долазио на Маракану, отишао из прес центра у августу 2012.

„Сузе? Јеби га, Звезда је мој клуб! Из Динама сам три пута отеран, док је у Звезди цео стадион скандирао – остани, тако да Звезди нисам затворио врата! То су два различита растанка… Чуо сам да су навијачи, након што сам отишао, на утакмици Црвена звезда – Бордо, носили транспаренте са написима: Хвала за енергију, хвала на свему и врата су ти увек отворена. То су за мене врло емотивне ствари.“

Колико је (био) поштован и обожаван где год да се појавио говори и податак да је у каснијем периоду каријере, која је после Барселоне већ била у великом паду, у Портсмуту сврстан у најбољи тим у историји клуба, иако је играо тамо само годину дана!? У Загребу су му понудили да буде спортски директор, након последње играчке године, а ту функцију је и обављао неко време. У Звезди је и поред недостатка резултата направио ренесансу и остао обожаван након одласка, а то не јењава ни дан данас. У Кајзерију је након неколико месеци добио кореографију преко целе трибине и скандирање, а затим је морао да повуче оставку коју је дао јер је био последњи на табели, јер су председник клуба и навијачи то тражили! У бившем клубу, Динаму, и данас је неостварена жеља газде, Здравка Мамића, као тренер „Модрих“…

Он је у периоду од 1987. до 1991. године, односно, од своје 18. до 22. године живота у црвено-белом наступио 222 пута, постигао 53 гола, освојио 5 трофеја, са 19 година реализовао пенала против једног од највећих састава фудбалске Европе свих времена, погодио један од пет најважнијих пенала у историји Звезде, доживео да му се посвети скандирање у ритму Ужичког кола…

Био је пети странац који је заиграо и за Барсу и за Реал. Заузео је пето место у избору за најбољег играча Европе 1991. године. Постизао је, једини у историји, голове за две различите репрезентације на Светским Првенствима- Југославију (1990, против УАЕ) и Хрватску (1998, против Холандије и Јамајке). Освојио је три репрезентативне медаље са три различите селекције (омладинска селекција Југославије 1987 – злато, млада репрезентација Југославије 1990 – сребро, сениорска репрезентација Хрватске 1998 – бронза). Освојио је 18 екипних и 11 индивидуалних признања у каријери! Поред такве каријере, стигао је и да се опроба и у позоришту! Наиме, глумио је у представи Филипа Шоваговића „Илијада“, у позоришту Гавела, 2001. године. 

Шта то говори о једном човеку? Он није само играч, „седмица“, везњак, тренер, директор. Он није исти као остали. О њему довољно говоре признања, трофеји, однос других према њему, његова харизма, ентузијазам… Он је једноставно Роберт Просинечки. Он је Велики Жути.

„Он је легенда, све остало су Хрвати…“

Сугестије и критике поводом овог, предлоге и жеље за наредни текст и легенду о којој бисте желели да читате можете изнети у коментарима и у поруци нашој ФБ страници.