Миленко Топић, некадашњи кошаркаш Црвене звезде и репрезентације Југославије, рођен је 6. фебруара 1969. године у Панчеву. Био је капитен и миљеник навијача Звезде, а у клубу је провео две сезоне, од 1997. до 1999. године.9408_279940982142814_1421426061_n

За Звезду је постигао 1273 поена и одиграо 92 такмичарске утакмице, просек поена 13,8 по мечу. Освојио је шампионску титулу 1998. године и играо финале европског Купа Радивоја Кораћа.

На Мали Калемегдан је стигао у лето 1997. године из беочинског БФЦ-а заједно са Владимиром Кузмановићем и Жељком Топаловићем. Воја Стојаковић није жалио новац, како би направио снажан тим, који би донео Звезди титулу после неколико слабих сезона. Топић је већ у првој сезони био лидер тима по укупном броју поена – 697 поена на 51 утакмици у свим такмичењима, просек 13,7 по мечу. Звезду су те сезоне водила чак четворица тренера (Ранко Жеравица, Том Лудвиг, Владислав Лучић и Михајло Павићевић), али је и поред тога успела да стигне до шампионске титуле са 3:1 у победама у финалној серији против ФМП Железника. Чак је промењен тренер у сред финалне серије, што је редак случај, када је Лалета Лучића заменио Михајло Павићевић, који је одвео  екипу до титуле, али велике заслуге у томе је имао и Владислав Лучић, коме је то била трећа шампионска титула са Звездом и за сада последња у историји клуба, али надамо се не задуго. Миленко Топић је посебно добре партије пружио у плеј-офу, где је на осам утакмица постигао 139 поена (17,4 по мечу) и још једном био најбољи стрелац екипе. И у европском Купу Радивоја Кораћа је био први стрелац тима са просеком од 14,3 поена по утакмици. Звезда је у реванш мечу финала испустила предност из прве утакмице и дозволила екипи Меша из Вероне да подигне трофеј у препуној хали  Пионир. Ту утакмицу су играчи и навијачи олако схватили. Већ је све било спремно за велико славље, а на крају је екипа доживела хладан туш и испустила прилику да освоји вредан европски трофеј.

4eb55754378dfpavicevic-_popovic-_divac_i_topic_headline      Из сезоне 1998/99 памте се победе у Евролиги против Цибоне у Загребу и Жалгириса у Београду, када је Владе Дивац појачао тим за време штрајка играча у НБА лиги, а навијачи Звезде при изласку Дивца на терен скандирали Миленку Топићу. Плеј-оф није ни игран због бомбардовања, па је титула додељена подгоричкој Будућности, која је лигашки део завршила са победом више од црвено-белих, али су обе екипе наредне сезоне играле у Евролиги. Топић је те сезоне постигао највише поена у тиму Звезде рачунајући сва такмичења, укупно 576 поена. Био је одличан шутер и врло добар скакач, а никада није играо за статистику већ искључиво за тим, победе, успех екипе и трофеје, што су навијачи увек знали да цене, па је због тога био и омиљен међу Делијама.

У сениорској каријери наступао је за Слогу из Банатског Новог Села (од 1988. до 1991. године), Профиколор из Панчева (од 1991. до 1995.), БФЦ из Беочина (од 1995. до 1997.), а из Звезде је 1999. године прешаоtopic1 у подгоричку Будућност последњег дана прелазног рока. Топић једини од играча Звезде није имао потписан нови уговор са клубом, а желео је да остане у Звезди. Безброј пута је тог дана телефоном покушавао да добије председника клуба Воју Стојаковића, али се он није јављао. Мута Николић је позвао Топића и када је чуо да још није продужио уговор са Звездом, одмах је реаговао и довео га у Будућност. Са Подгоричанима је освојио две шампионске титуле 2000. и 2001. године и један Куп 2001. Пружио је запажене партије у Евролиги 2000/01, када је бележио 14,4 поена и 6,9 скокова по утакмици. Касније је играо за италијанску Сијену са којом је 2002. године освојио Куп Рајмунда Сапорте. Дрес Хемофарма носио је у два наврата у сезони 2002/03 и од 2004. до 2007. године. Са Вршчанима је освојио Јадранску лигу 2005. године, а наступао је и за Милано у сезони 2003/04 и грчки Ретимно у сезони 2007/08. У великој већини клубова за које је играо током богате и дуге каријере био је међу најбољим играчима и бележио двоцифрен број поена по утакмици.

За репрезентацију Југославије наступао је у време великих успеха у другој половини деведесетих година. Освојио је златну медаљу на Светском првенству 1998. године у Грчкој, уз неколико врло запажених партија, када је на девет утакмица забележио 60 поена (6,7 по мечу) и 4,7 скокова. Злато је освојио и на Европском шампионату 1997. у Шпанији, када је постигао 52 поена у девет мечева (просек 5,8). У колекцији има и сребрну медаљу са Олимпијских игара у Атланти 1996. (пет утакмица, 11 поена) и бронзу са Првенства Европе у Француској 1999. (27 поена, седам мечева).

У једном интервјуу објаснио је да није певао химну “Хеј Словени“, јер је није осећао као своју, када су остале републике после отцепљења имале своје химне, а једино Југославија, коју су чиниле Србија и Црна Гора су задржале стару химну, па је Топић играо за људе, а не за химну. Миленко Топић је и данас остао привржен црвено-белим бојама и често прати Звездине утакмице у фудбалу и кошарци и то са навијачима на трибинама.

 

4
Коментари

avatar
4 Comment threads
0 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
3 Comment authors
KastroBiće dana,biće letaČiča Recent comment authors
  Subscribe  
најновијим најстаријим највише гласова
Обавести ме о
Kastro
Гост
Kastro

Uvek miran stalozen, a igracina prava. Voleo bi da dobije neku ulogu u klubu jer covek je zasluzio.

Biće dana,biće leta
Гост
Biće dana,biće leta

Ovaj poster sa cini mi se Pitisom iz Benetona sam imao zalepljen u sobi….Topić, Rakočević,
Kuzmanović, Stanojević, Bolić, Topalović, Mišković, Benčić, Perović…Titula!!!

Čiča
Гост
Čiča

Milenku želim srećan rođendan. Veliki igrač i još veći čovek!

Čiča
Гост
Čiča

Mislim da Ranko Žeravica nije trenirao Zvezdu u sezoni 1997/98. Prvi trener u toj sezoni je bio Mihajlo Pavićević koji se na samom početku sezone razboleo od žutice i onda je umesto njega doveden Tom Ludvig. Ludvig je imao slabe rezultate i smenjen je. Na njegovo mesto je doveden Lale Lučić koji je stabilizovao tim i odveo ga u finale plejofa. U finalnoj seriji, protiv EMP-a, posle dve pobede usledio je poraz u trećoj utakmici. Rukovodstvo kluba na čelu sa Vojom Stanojevićem tada smenjuje Laleta Lučića i vraća Mihajla Pavićevića i on dobija treću utakmicu (3:1 u finalnoj serijri) i… Опширније »