Moja Crvena Zvezda
Aleksandar Blogovi Važno Najnovije

Gospodin u kopačkama

Francisko Đento osvojio je Kup Šampiona čak šest puta, sa madridskim Realom, u periodu od 1956. do 1966. godine. Brojni njegovi saigrači to su činili pet puta uzastopno (1956-1960). Paolo Maldini i Alesandro Kostakurta to su uradili pet puta, sa Milanom, za 18 godina (1989-2007). Brojne legende Liverpula (period 1977-1984) i uspele su to čak četiri, Bajernove (1974-1976), Ajaksove (1971-1973), Milanove (1989-1994), Realove (1998-2002), Barselonine (2006-2011) po tri puta… Dvadeset prvi vek i mnogo učestaliji transferi nego nekada doneo je i igrače koji su to činili sa različitim klubovima, a među njima su veličine poput Rajkarda, Etoa, Redonda, Pikea (dva kluba) ili legendarnog Klarensa Sedorfa, koji je to učinio sa čak tri kluba.

10013077_399692883500956_1558718090_n
FOTO: FB stranica „SD Crvena zvezda – Slavni dani naše prošlosti“

Među ovim klubovima, možda i najvećim na planeti, i igračima, nalazi se ime čoveka koji je ostao upamćen po mnogo čemu. U pitanju je čovek koji je na terenu imao držanje gospodina, igrao sa takvom elegancijom, da je u svetu fudbala dobio nadimak „Jelen“, po životinji koja simbolizuje elegantno držanje i stav. Na terenu i van njega bio je miran, skroman, bez ispada i skandala za vreme karijere. Poštovao je igrače i trenere svog i protivničkog tima. Iako se nikada nije isticao i nametao, bio je prećutni vođa timova u kojima je igrao i čijim je odbranama komandovao. To je i njegova pozicija nalagala. U svoje vreme, uz Franka Barezija sigurno najbolji libero sveta.

Priča se da je Dragoslav Šekularac teško izlazio na kraj sa majstorima koje je krajem osamdesetih imao u timu i da se moglo čuti:

„Momci, nemojte toliko da muljate tu loptu, igrajte jednostavno, kao Mile!“

On je čovek koji je pre svih u prethodnom delu teksta pomenutih igrača osvojio titulu prvaka Evrope sa dva različita kluba! U isto vreme, prvi je i jedini čovek (verovatno se to neće promeniti ni u dalekoj budućnosti) koji je to uradio sa dva jedina šampiona koji su došli iz jugoistočne Evrope.

Dame i gospodo,  veliki, legendarni, gospodin Miodrag Belodedić!

FOTO: FB stranica "SD Crvena zvezda - Slavni dani naše prošlosti"
FOTO: FB stranica „SD Crvena zvezda – Slavni dani naše prošlosti“

Rođen je u Rumuniji, u srpskom selu Sokol(ovac). Igrao je za reprezentaciju Rumunije na tri velika takmičenja, ukupno 53 puta, a izjašnjavao se kao Srbin i Jugosloven. Sudbina ga je vezala za zvezdu, i u jednoj i drugoj zemlji. I najbolje godine svoje fudbalske karijere prošle su mu upravo u znaku zvezde. Steaua, u kojoj je igrao u periodu 1982-1988. u prevodu znači zvezda, dok o našoj Crvenoj zvezdi ne treba mnogo govoriti. Neverovatan podatak kaže da je Mile formalno debitovao u crveno-belom u prijateljskom meču odigranom 28. januara 1990. godine ni manje ni više nego između Crvene zvezde i Steaue! Navijači Crvene zvezde na tom meču Miletu su poklonili pečeno prase i pogaču.

Ali do tog debija put je bio trnovit… Krenimo redom…

Mile je kasno počeo da igra „pravi“ fudbal, tek u 16. godini. Tada je otišao u Lučeafarul, klub koji su Rumuni napravili kako bi u njemu okupljali najveće fudbalske talente. Nakon godinu dana (logično) odlazi u Steauu, klub koji je u to vreme bio pod patronatom jednog od komunističkih diktatora, Nikolajea Čaušeskua, i u narednih šest godina ostavlja dubok i neizbrisiv trag u najvećem rumunskom klubu i pomaže da on uđe u istoriju evropskog fudbala… U međuvremenu, 1984. godine, odigrao se težak događaj za njega. Otac mu je umro, što ga je još više zbližilo sa majkom i sestrom. Najveći rumunski klub u  Miletovoj četvrtoj sezoni dolazi do najvećeg uspeha jednog klupskog sportskog kolektiva sa ovih prostora – osvaja Kup Evropskih Šampiona. U Sevilji, 1986. godine, savladali su ekipu Barselone nakon penala, u kojima se proslavio čuveni golman Dukadan, koji je odbranio četiri penala Špancima. Kakav podvig su Rumuni ostvarili govori i činjenica da je država pod diktatorom Čaušeskuom bila potpuno izolovana ((možda)blaža verzija današnje Severne Koreje) i da igrači nisu mogli ni da gledaju utakmice velikih evropskih klubova koji su im bili potencijalni rivali!

„Nismo mogli da znamo koliko su dobri Milan ili Liverpul, jer nismo mogli da ih gledamo na televiziji“, rekao je svojevremeno Belodedić.

FOTO: FB stranica "SD Crvena zvezda - Slavni dani naše prošlosti"
FOTO: FB stranica „SD Crvena zvezda – Slavni dani naše prošlosti“

Odigrao je još dve sezone u Bukureštu, ali je boravak tamo postajao nepodnošljiv…

„Kad smo 1986. osvojili KEŠ, obavestili su nas da će nas primiti Čaušesku lično. Pripreme su trajale danima, dolazili su razni instruktori, govorili su nam kako da se ponašamo, šta treba da mu kažemo, u kojem položaju da nam budu tela, ma svašta… Dođe i taj dan, mi se postrojimo, izlazi Čaušesku, onako mali, već vidno ostareo. Ma, jedan običan starac. E sad, pošto smo mi očekivali neku gromadu od čoveka, znate kako oni svi na televiziji izgledaju, nisam izdržao a da se ne okrenem ka Marijušu Lakatušu, koji je stajao pored mene. Rekao sam mu: „Vidi ga bre ovaj, ko moj deda Milisav!“

Mile više nije mogao. Pokušavao je da na sve načine pobegne iz Rumunije. I uspeo je, uprkos rigoroznim kontrolama i specifičnom položaju igrača Steaue. Nije preplivao Dunav, niti se hvatao za bodljikavu žicu i preskakao je, kako se u to vreme pričalo, ali je na volšeban način uspeo da „prevari“ Rumune i dođe do slobode. Tačnije, da postane simbol slobode, koja je za sve ljude, severne susede našeg naroda, došla veoma brzo.

„Kada smo se vraćali sa međunarodnih utakmica oduzimali su nam se pasoši. Jednom prilikom sam rekao da moja majka ima dozvolu da pređe granicu sa Jugoslavijom, jer ide u posetu familiji i da ja želim da pođem sa njom.“

miodrag-belodedic-1379881931-370123

Logično, nije mu bilo svejedno. Rizikovao je,  reskirao, i bio vrlo uplašen, iako mu je u Jugoslaviji obećan politički azil. A mogao je otići u Francusku ili bilo koju drugu zemlju sa zapada, odakle je imao ponude, i obezbedi egzistenciju, ali i bez problema reši probleme sa papirima. Ali…

U Rumunije je imao čin oficira i iznad vojničkog odela koje je pre spavanja ostavljao pored kreveta, za vreme vojničkog režima tokom boravka u Steaui, stajao je poster Crvene zvezde. A u njegovom srcu i snu bila je crveno-bela boja i želja da nekada obuče Zvezdin dres. To je možda i pojačalo njegovu želju da pokuša na junački način to da ostvari. Ipak, ono što je zanimljivo, prva „ponudu“ koju je dobio mogla ga je odvesti na drugu stranu Topčiderskog brda. Ljubav prema crveno-belom bila je jača.

„Dobio sam pasoš i lepo, zajedno sa majkom, u decembru 1988, uoči svetog Nikole, otišli smo kod rođaka koji se isto prezivao Belodedić. Okoreli Partizanovac, „Grobar“, bio je oženjen jednom mojom sestričinom. Kad sam mu rekao da želim da igram u Jugoslaviji, on mi je odmah predložio da idemo u Partizan, ali ja sam kategorički odbio i stalno sam mu govorio da nisam za Partizan i neću nikako u Humsku, nego u Crvenu zvezdu! Kad sam obukao prvi put dres Crvene zvezde dugo sam u ogledalu gledao kako mi stoji crveno–bela majica koju sam sanjao da obučem još dok sam bio dete od šest–sedam godina.

FOTO: FB stranica "SD Crvena zvezda - Slavni dani naše prošlosti"
FOTO: FB stranica „SD Crvena zvezda – Slavni dani naše prošlosti“

Dolazak na Marakanu je bio zanimljiv. Iako šampion Evrope i jedan od najboljih libera u Evropi, koji, kao i većina saigrača, nije dobio šansu da se oproba u nekoj jačoj sredini zbog oštrog režima u Rumuniji, Mile Belodedić morao je da objašnjava Draganu Džajiću ko je i šta je. Zna se da je Džajić bio ljut zbog jednog poraza i praktično je odgovorio Miletu da mu na desetine takvih kao on svakodnevno zakuca na vrata, u želji da zaigraju u Zvezdi… Ipak, nekako, taj susret se srećno završio.

„Otišao sam da gledam Zvezdu i zakucao na vrata sportskog direktora (Dragana Džajića). Morao sam šest puta da mu objašnjavam ko sam i odakle dolazim. Džaja me pitao: „Momak, znam da si igrao finale Kupa Šampiona, ali na kojoj tačno poziciji ti igraš?“ Odgovorio sam da igram na poziciji centralnog odbrambenog, libera… On je rekao: „Aha… Vidiš, baš nam takav treba!““

Mile je pobegao i praktično postao vojni dezerter, jer su svi fudbaleri Steaue bili oficiri po činu. Pred Zvezdom je bio vrlo težak zadatak, da obezbedi papire i uslove da zaigra u crveno-belom.  Prvi korak bio je pronaći neki dokument sa Miletovom fotografijom da bi mogao sa se registruje. Zasluge za to idu čuvenom Voji Kisu. On je praktično uz pomoć „kalauza“ ušao u Miletovu kuću u Sokolovcima. Pronašao je Miletovu vozačku dozvolu sa fotografijom i ona je predstavljala „papir“ koji je poslužio za registraciju igrača. Do tada je igrao, uglavnom pod lažnim imenima, prijateljske utakmice. Zanimljivo, kako je sam Mile u jednom neformalnom razgovoru rekao, najveći broj mečeva odigrao je pod prezimenom Kristić.

Dok je Zvezda sa njim vodila svojevrsnu borbu za legalizovanje Miletovog „bekstva“ od gvozdene ruke Čaušeskua, rumunske vlasti su dezertera-oficira osudile na deset godina zatvora. Ili su bar to želele da učine, ali nisu stigle, jer su sve slične odluke veoma brzo poništene, nakon što je 1989. godine pao režim diktatora.

Zanimljiva priča vezuje se za taj Miletov period u Zvezdi.

Pižon je neko vreme trenirao drugi tim Zvezde, koji su zvali „jagnjeća brigada“ jer su njegovi članovi išli na slave širom Srbije, gde su igrali revijalne utakmice, posle kojih su sledili roštilji, muzika i provod koji su počastvovani domaćini obezbeđivali kako bi još neko vreme bili u društvu igrača velike Zvezde… Mile je taj period izdvajao kao najdraži. Kakav je profesionalac bio svedoči podatak da je između dva treninga odlazi da trči na Avalu, iako je nastavak njegove karijere u Zvezdi (a i uopšte) bio neizvestan, na šta su prolaznici dobacivali:

„Gledaj ga, ovaj je ludak, nije mu dosta što trenira po ceo dan!“

Koliko je Zvezda bila veliki klub pokazuje i činjenica da je, iako se nije znalo kada će i da li će uopšte zaigrati u crveno-belom, obezbedila Miletu platu, stan za njega i njegovu porodicu u Mirijevu (u komšiluku sa Radinovićem, Prosinečkim, Najdoskim, Stošićem…) i čekala… Veoma malo nedostajalo je da postane trener na Marakani, jer je bilo neizvesno da će nekada obući crveno-beli dres u zvaničnoj utakmici… Ipak, Zvezda je nakon pomenute „operacije“ Voje Kisa obezbedila papire, a Mile pokazao koliko jedan ludak znači klubu koji želi veliki rezultat u Evropi. Možda ne u prvoj, ali u čuvenoj sezoni 1990/91. sigurno da. Imao je želju i da zaigra za reprezentaciju Jugoslavije, ali UEFA i FIFA nisu želele da naprave baš toliko ustupak našem fudbaleru.

U Rimu je konačno odlučeno da je sve rešeno onako kako su svi želeli, a 28. decembar bio je dan kada je ugovor zvanično potpisan. Nekoliko dana pre toga, oglasio se i Belodedić. Znajući ga i znajući da se nikada nije razmetao izjavama, bilo je jasno da ne govori u prazno. A on je rekao:

Prvi veliki dan bio je kada sam došao ovde i upoznao ljude koji vode klub. Drugi, kada sam dobio vesti iz Rima. Treći će biti kada sa Zvezdom osvojim Kup Šampiona! Osvojiću ga sa Zvezdom kao sa Steauom!

A kada je došao, na njegovoj poziciji dočekao ga je legendarni Boško Đurovski, u to vreme igrač na zalasku karijere, kada je reč o boravku u Zvezdi, dugogodišnji kapiten kluba i čovek koji je bio jedan od fudbalera koji su odigrali najviše mečeva u crveno-belom. Mile ga je poštovao, ali je dobro znao koliko može.

FOTO: FB stranica "SD Crvena zvezda - Slavni dani naše prošlosti"
FOTO: FB stranica „SD Crvena zvezda – Slavni dani naše prošlosti“

„Došao sam u Beograd iz vojničke discipline, upravo je ona bila moja najveća prednost!“

Ta disciplina odigrala je veliku ulogu u Zvezdinom pohodu na KEŠ 1991. godine. Njegova smirenost, odsustvo panike i onda kada je ona sasvim logična, elegancija, dostojanstvo na terenu, ulivalo je poverenje svima, od stručnog štaba, preko saigrača, do navijača. Koliko bi odbrambenih fudbalera odigralo dupli pas u situaciji u kojoj je to učinio Mile u Minhenu, pred loptu Prosinečkog za Binića, nakon kojeg je pao gol? Koliko bi igrača onako smireno i nonšalantno odreagovalo u svom šesnaestercu u nekoliko situacija u Beogradu, u jednoj od najbitnijih utakmica velikog kluba kakav je Zvezda, pred 90 000 ljudi, protiv disciplinovanih Nemaca, koji su umalo napravili čudesan preokret? Samo neko ko je bio disciplinovan kao oni. Ili još disciplinovaniji od njih.

Često je isticao Ljubomir Petrović (i ne samo on) da je Belodedić bio ključni čovek u pohodu na evropsku titulu. Nije postizao golove kao Pančev i Prosinečki. Nije pravio majstorije kao Savićević ili rešavao mečeve kao Mihajlović polufinale ili Dika finale. Nije preoravao teren kao Jugović, Najdoski, Radinović, Šabanadžović, Marović, niti asistirao kao Binić….

FOTO: FB stranica "SD Crvena zvezda - Slavni dani naše prošlosti"
FOTO: FB stranica „SD Crvena zvezda – Slavni dani naše prošlosti“

U Rumuniji je bio oficir, u Beogradu je bio komandant! Komandovao je svojom odbranom i čitavom ekipom. Bio je poslednja prepreka ispred kapitena Stojanovića. Sa svoje pozicije najbolje je video dešavanja na terenu i postrojavao čitav tim. Na kraju ga je postrojio i na postolje na kojem je u Bariju Dika dobio „pehar sa velikim ušima“… 

Nikada nije mnogo govorio, niti se isticao u medijima. Možda zbog toga što je svaki razgovor sa njim počinjao pričom o čuvenom bekstvu iz Rumunije o kojem se manje-više sve znalo. Znao je da kaže da je svestan da možda izgleda kao asocijalan, posebno pred važne utakmice. Ipak, za to je imao objašnjenje, koje je izneo u razgovoru za Žurnal pred revanš protiv Bajerna.

„Svaki trenutak koristim da se maksimalno psihički pripremim. Nije to jednostavno, nije nimalo lako, ali sam do sada i na tom polju bio uspešan. To je recept koji se pokazao uspešnim, dok sam nosio dres Steaue. Dan pre utakmice ne želim ni da pomislim na ime protivnika. Zato mnogo ranije predviđam svaki dribling, stvaram situacije u kojima se u toku igre moram naći, analiziram poteze protivničkih igrača. Svaki detalj registrujem tako da kada počne utakmica već u glavi imam stvorenu predstavu šta me očekuje.“

Kada je Darko Pančev savladao Olmetu, mnoge stvari u evropskom i svetskom fudbalu više nisu bile iste. Srbija i tadašnja Jugoslavija dobile su prvog šampiona Evrope. Posle niza finala i polufinala evro-takmičenja jedan od timova sa ovih prostora, onaj najveći, postao je šampion Evrope. Zvezda je postala besmrtna, kao drugi klub iz jugoistočne Evrope koji je osvojio KEŠ. A njen libero ušao je u istoriju svetskog fudbala.

Postao je prvi igrač u istoriji evropskog fudbala koji je osvojio titulu šampiona Evrope sa dva različita kluba. Jedini (možda i zauvek) je to učinio sa dva kluba iz ovog dela Evrope. Postigao je gol u finalu. Postao je čovek koji je osvojio dve titule komandujući odbranama koje u finalima nisu primile gol u više od 4 časa fudbala (i Zvezda i Steaua igrale su po 120 minuta)!

Bio je jedan od onih šest legendi koje su šutirale i branile penale protiv Olimpika i ušao u istoriju. Ali, kao da se stideo toga, emocije nije tako lako pokazivao. Na Jutjubu možete pronaći snimak tih čuvenih penala i videti radost Mihajlovića, Robija, Binića i Darka Pančeva nakon što su savladali Olmetu. Mile Belodedić pogodio je donji desni ugao Francuza, okrenuo se, prošao prstima kroz kosu, osvrnuo jednom ka golu, kao da je želeo da bude siguran da je lopta tamo gde treba. A onda mirno, dostojanstveno i elegantno, sa blagim osmehom produžio ka saigračima na centar igrališta. Kao da je želeo da kaže: „Sve ovo sam već doživeo, sačekajmo kraj…“ U svakom trenutku, na svaki način pokušao je da unese mirnoću u ekipu, a kako i ne bi to uradio ovakvim držanjem u meču koji je većina tih momaka odigrala samo jednom u svojim karijerama. Ne i on…

FOTO: FB stranica "SD Crvena zvezda - Slavni dani naše prošlosti"
FOTO: FB stranica „SD Crvena zvezda – Slavni dani naše prošlosti“

Mogli su i ovi momci harati Evropom i ući u istoriju, kao neki o kojima sam već pisao na početku, ali… Kada je tim zbog već viđenog raspada Jugoslavije u krvi počeo da se osipa, on je ostao. Ostao je da sa svojom Zvezdom postane prvak sveta. U nesrećnom Superkupu, protiv Fergusonovog Mančestera, koji kukavički nije smeo da odigra revanš meč u Beogradu protiv Zvezde kojoj tada nije dorastao, nije uspeo da podigne i svoj četvrti međunarodni trofej (posle KEŠ-a i SK-a sa Rumunima). Ipak, to mu je pošlo za rukom nekoliko meseci kasnije u Tokiju. A ni tada nije bilo lako. Kada je Savićević u prvom delu isprovociran i isključen, pri rezultatu 1:0 nije bilo lako predvideti šta će se do kraja desiti. U jeku kritika Dragana Džajića upućenih kapitenu Savićeviću u svlačionici na poluvremenu, Mile je, smireno, kao i uvek, samo rekao:

„Sa Dejom ili bez njega ovi neće doći u šansu da nam šutnu na gol!“

Ostalo je dobro poznata istorija. Zvezda je postala i prvak sveta, a Belodedić došao do svog četvrtog međunarodnog trofeja za samo pet godina.

mile prvak svetaNakon toga, čovek koji je pobegao od totalitarnog režima i diktature ovoga puta odlučio je da se skloni od nadolazećeg rata. Zapravo, od rata koji je već uveliko bio u toku.

Često su ga pitali da uporedi Čaušeskua i Slobodana Miloševića, jer je kod obojice bio primljen sa najvećim počastima nakon što je postao šampion Evrope. Govorio je da je Milošević bio opušteniji, a postoji i priča o njegovom kratkom razgovoru sa Pančevom, upravo o Belodediću.

„E, ovo je onaj Rumun što je pobegao od Čaušeskua.“ Sloba je kratko odgovorio: „Znam, znam…“

Proveo je u Španiji četiri godine, oprobao se i u Meksiku, na samom zalasku karijere, kada je malo nedostajalo da ponovo završi na Marakani. Ipak, neprijatna iskustva koja smo pominjali nisu to dozvolila…

„Vraćao sam se iz Meksika, gde sam završio ugovor, i svratio do Beograda da vidim prijatelje. Džajić mi je tada rekao: „Mile, raspakuj kofere, ostaješ kod nas!“ A bila je napeta situacija, NATO je već pretio bombardovanjem Srbije. Posle svega što sam preživeo, novi rat mi nije bio potreban…“

Karijeru je završio tamo gde ju je i počeo, u Steaui, ovoga puta u demokratskoj Rumuniji, u fudbalu koji više nije bio isti kao u vreme u koje je on bio u zenitu…

Sa kakvim je gospodstvom prilazio fudbalu i igrao ga pokazuje i anegdota koju je Mile ispričao, a koja se dogodila u toku jednog od najvećih mečeva u Zvezdinoj istoriji. Bio je to njegov duel sa Klausom Augentalerom.

“Borili smo se za poziciju prilikom jednog kornera i odjednom je njegov zlatni lančić kojeg je nosio oko vrata završio u mojoj ruci. On se okrenuo i požurio nazad u odbranu, a ja sam ostao začuđen i razmišljao šta da radim sa lančićem. Sačekao sam sledeći njihov korner i vratio mu ga. On me je gledao u neverici, nije znao da li da mi se zahvali ili da me udari”.

FOTO: FB stranica "SD Crvena zvezda - Slavni dani naše prošlosti"
FOTO: FB stranica „SD Crvena zvezda – Slavni dani naše prošlosti“

Takav je bio uvek, poseban. Smiren, koncentrisan, inteligentan. Skroman, a opet potpuno samouveren na terenu. Elegantan sa loptom i bez nje, na terenu i van njega. Igrač kakvih danas više nema mnogo, ako ih uopšte i ima. Kada je govorio o sećanjima na Rumuniju, isticao je da mu je žao samo njegovog Sokolovca i da je često odlazio u Vračev Gaj, selo na srpskoj strani, odakle bi usamljen dugo gledao preko puta svoje selo i kuću i plakao… I nije mu teško da ni nakon više od dve decenije od odlaska sasluša svakog navijača, a svi mu, kad god ga sretnu, govore o srećnim vremenima, porede ih sa ovima u kojima živimo… Jer, to je naš Mile… Jedan od onih koji odavno nije u Zvezdi i Beogradu, ali su Zvezda i Beograd uvek u njemu. Jedan od ljudi koji nije izgovarao kada je došao u klub kako ga voli od malena i kako bi sve dao za njega, već to govori i više od dve decenije nakon što je otišao.

Pre nekoliko dana, grupi navijača koja ga je posetila u Bukureštu i uručila prigodne poklone, rekao je kratko i jasno:

„Za Zvezdu sve!!!“

milence

Dame i gospodo, veliki gospodin, Miodrag Belodedić. Gospodin u kopačkama…

Prethodni tekst o Robertu Prosinečkom možete pročitati ovde, a u komentarima napišite o kome biste želeli da čitate za sedam dana.

Povezane vesti

11
Komentari

avatar
 
smilegrinwinkmrgreenneutralarrowshockunamusedcooleviloopsrazzrollcryeeklolmadsadexclamationquestionideahmmbegwhewchucklesillyenvyshutmouthsmehplezmigskenjbatinarazmcudisokkitahmmmmfacepalmgreenslavitrofejkezsok2udartompuskezzzsmeh3trtskenjansramslavljezvizdlud
Slike
 
 
 
Audio i video fajlovi
 
 
 
10 Comment threads
1 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
9 Comment authors
AvatarAvatarAvatarAvatarAvatar Recent comment authors
  Subscribe  
najnovijim najstarijim najviše glasova
Obavesti me o
Avatar
Gost
Surdas

Tekst je odličan.Čitajući tekst vratio sam se u te godine kad je Mile znao odigrati celu utakmicu bez greške.Bez njega Zvezda ne bi bila prva u Evropi.

Avatar
Gost
Surdas

Mislim da je Mile trebao biti 6-ta Zvezdina Zvezda.

Avatar
Gost
Denis

Vec sam pisao da bi voleo da vidim clanke o Bori Kosticu, Miljanu Miljanicu, Muslinu, o mnogim igracima iz najslavnije generacije, ali voleo bi da vidim i clanak o ovom momku http://www.youtube.com/watch?v=l5q7sGuCbgE neshvatljivo je kako je lik propao.

Avatar
Gost
podgorica čeka titulu!!

jbg kad sam generacija koja nije gledala Belodedića cry cry

Sledeći tekst o 6. Zvezdinoj Zvezdi, Dejanu Savićeviću.

Avatar
Gost
Dimitar10rw

Sve je ok osim deo teksta`“ Kada je Savićević u prvom delu isprovociran i isključen, pri rezultatu 0:0 nije bilo lako predvideti šta će se do kraja desiti “ Savicevic je iskljucen pri rezultatu 1-0 bio je asistent prvog pogotka

Avatar
Gost
Denis

Isto veliki propust po meni i veci je deo teksta gde pisu da je Djurovski bio igrac na zalasku karijere a covek u vreme kada je dosao Belodedic imao mozda 27-28 godina

Avatar
Gost
Milan

Miodrag Belodedic, jedan od najvecih dzentlmena u kopackama u istoriji fudbala.
Smirenost, drzanje, samopouzdanje, skromnost, kultura… Gospodin covek!

Avatar
Gost
Samo ti

Gospodin legenda!

Moze Piksi ili Dejo Genije.