Господин у копачкама

Франциско Ђенто освојио је Куп Шампиона чак шест пута, са мадридским Реалом, у периоду од 1956. до 1966. године. Бројни његови саиграчи то су чинили пет пута узастопно (1956-1960). Паоло Малдини и Алесандро Костакурта то су урадили пет пута, са Миланом, за 18 година (1989-2007). Бројне легенде Ливерпула (период 1977-1984) и успеле су то чак четири, Бајернове (1974-1976), Ајаксове (1971-1973), Миланове (1989-1994), Реалове (1998-2002), Барселонине (2006-2011) по три пута… Двадесет први век и много учесталији трансфери него некада донео је и играче који су то чинили са различитим клубовима, а међу њима су величине попут Рајкарда, Етоа, Редонда, Пикеа (два клуба) или легендарног Кларенса Седорфа, који је то учинио са чак три клуба.

Међу овим клубовима, можда и највећим на планети, и играчима, налази се име човека који је остао упамћен по много чему. У питању је човек који је на терену имао држање господина, играо са таквом елеганцијом, да је у свету фудбала добио надимак „Јелен“, по животињи која симболизује елегантно држање и став. На терену и ван њега био је миран, скроман, без испада и скандала за време каријере. Поштовао је играче и тренере свог и противничког тима. Иако се никада није истицао и наметао, био је прећутни вођа тимова у којима је играо и чијим је одбранама командовао. То је и његова позиција налагала. У своје време, уз Франка Барезија сигурно најбољи либеро света.

Прича се да је Драгослав Шекуларац тешко излазио на крај са мајсторима које је крајем осамдесетих имао у тиму и да се могло чути:

„Момци, немојте толико да муљате ту лопту, играјте једноставно, као Миле!“

Он је човек који је пре свих у претходном делу текста поменутих играча освојио титулу првака Европе са два различита клуба! У исто време, први је и једини човек (вероватно се то неће променити ни у далекој будућности) који је то урадио са два једина шампиона који су дошли из југоисточне Европе.

Даме и господо,  велики, легендарни, господин Миодраг Белодедић!

Рођен је у Румунији, у српском селу Сокол(овац). Играо је за репрезентацију Румуније на три велика такмичења, укупно 53 пута, а изјашњавао се као Србин и Југословен. Судбина га је везала за звезду, и у једној и другој земљи. И најбоље године своје фудбалске каријере прошле су му управо у знаку звезде. Стеауа, у којој је играо у периоду 1982-1988. у преводу значи звезда, док о нашој Црвеној звезди не треба много говорити. Невероватан податак каже да је Миле формално дебитовао у црвено-белом у пријатељском мечу одиграном 28. јануара 1990. године ни мање ни више него између Црвене звезде и Стеауе! Навијачи Црвене звезде на том мечу Милету су поклонили печено прасе и погачу.

Али до тог дебија пут је био трновит… Кренимо редом…

Mиле је касно почео да игра „прави“ фудбал, тек у 16. години. Тада је отишао у Лучеафарул, клуб који су Румуни направили како би у њему окупљали највеће фудбалске таленте. Након годину дана (логично) одлази у Стеауу, клуб који је у то време био под патронатом једног од комунистичких диктатора, Николајеа Чаушескуа, и у наредних шест година оставља дубок и неизбрисив траг у највећем румунском клубу и помаже да он уђе у историју европског фудбала… У међувремену, 1984. године, одиграо се тежак догађај за њега. Отац му је умро, што га је још више зближило са мајком и сестром. Највећи румунски клуб у  Милетовој четвртој сезони долази до највећег успеха једног клупског спортског колектива са ових простора – осваја Куп Европских Шампиона. У Севиљи, 1986. године, савладали су екипу Барселоне након пенала, у којима се прославио чувени голман Дукадан, који је одбранио четири пенала Шпанцима. Какав подвиг су Румуни остварили говори и чињеница да је држава под диктатором Чаушескуом била потпуно изолована ((можда)блажа верзија данашње Северне Кореје) и да играчи нису могли ни да гледају утакмице великих европских клубова који су им били потенцијални ривали!

„Нисмо могли да знамо колико су добри Милан или Ливерпул, јер нисмо могли да их гледамо на телевизији“, рекао је својевремено Белодедић.

Одиграо је још две сезоне у Букурешту, али је боравак тамо постајао неподношљив…

„Кад смо 1986. освојили КЕШ, обавестили су нас да ће нас примити Чаушеску лично. Припреме су трајале данима, долазили су разни инструктори, говорили су нам како да се понашамо, шта треба да му кажемо, у којем положају да нам буду тела, ма свашта… Дође и тај дан, ми се постројимо, излази Чаушеску, онако мали, већ видно остарео. Ма, један обичан старац. Е сад, пошто смо ми очекивали неку громаду од човека, знате како они сви на телевизији изгледају, нисам издржао а да се не окренем ка Маријушу Лакатушу, који је стајао поред мене. Рекао сам му: „Види га бре овај, ко мој деда Милисав!“

Миле више није могао. Покушавао је да на све начине побегне из Румуније. И успео је, упркос ригорозним контролама и специфичном положају играча Стеауе. Није препливао Дунав, нити се хватао за бодљикаву жицу и прескакао је, како се у то време причало, али је на волшебан начин успео да „превари“ Румуне и дође до слободе. Тачније, да постане симбол слободе, која је за све људе, северне суседе нашег народа, дошла веома брзо.

„Када смо се враћали са међународних утакмица одузимали су нам се пасоши. Једном приликом сам рекао да моја мајка има дозволу да пређе границу са Југославијом, јер иде у посету фамилији и да ја желим да пођем са њом.“

Логично, није му било свеједно. Ризиковао је,  рескирао, и био врло уплашен, иако му је у Југославији обећан политички азил. A могао је отићи у Француску или било коју другу земљу са запада, одакле је имао понуде, и обезбеди егзистенцију, али и без проблема реши проблеме са папирима. Али…

У Румуније је имао чин официра и изнад војничког одела које је пре спавања остављао поред кревета, за време војничког режима током боравка у Стеауи, стајао је постер Црвене звезде. А у његовом срцу и сну била је црвено-бела боја и жеља да некада обуче Звездин дрес. То је можда и појачало његову жељу да покуша на јуначки начин то да оствари. Ипак, оно што је занимљиво, прва „понуду“ коју је добио могла га је одвести на другу страну Топчидерског брда. Љубав према црвено-белом била је јача.

„Добио сам пасош и лепо, заједно са мајком, у децембру 1988, уочи светог Николе, отишли смо код рођака који се исто презивао Белодедић. Окорели Партизановац, „Гробар“, био је ожењен једном мојом сестричином. Кад сам му рекао да желим да играм у Југославији, он ми је одмах предложио да идемо у Партизан, али ја сам категорички одбио и стално сам му говорио да нисам за Партизан и нећу никако у Хумску, него у Црвену звезду! Кад сам обукао први пут дрес Црвене звезде дуго сам у огледалу гледао како ми стоји црвено–бела мајица коју сам сањао да обучем још док сам био дете од шест–седам година.„

Долазак на Маракану је био занимљив. Иако шампион Европе и један од најбољих либера у Европи, који, као и већина саиграча, није добио шансу да се опроба у некој јачој средини због оштрог режима у Румунији, Миле Белодедић морао је да објашњава Драгану Џајићу ко је и шта је. Зна се да је Џајић био љут због једног пораза и практично је одговорио Милету да му на десетине таквих као он свакодневно закуца на врата, у жељи да заиграју у Звезди… Ипак, некако, тај сусрет се срећно завршио.

„Отишао сам да гледам Звезду и закуцао на врата спортског директора (Драгана Џајића). Морао сам шест пута да му објашњавам ко сам и одакле долазим. Џаја ме питао: „Момак, знам да си играо финале Купа Шампиона, али на којој тачно позицији ти играш?“ Одговорио сам да играм на позицији централног одбрамбеног, либера… Он је рекао: „Аха… Видиш, баш нам такав треба!““

Миле је побегао и практично постао војни дезертер, јер су сви фудбалери Стеауе били официри по чину. Пред Звездом је био врло тежак задатак, да обезбеди папире и услове да заигра у црвено-белом.  Први корак био је пронаћи неки документ са Милетовом фотографијом да би могао са се региструје. Заслуге за то иду чувеном Воји Кису. Он је практично уз помоћ „калауза“ ушао у Милетову кућу у Соколовцима. Пронашао је Милетову возачку дозволу са фотографијом и она је представљала „папир“ који је послужио за регистрацију играча. До тада је играо, углавном под лажним именима, пријатељске утакмице. Занимљиво, како је сам Миле у једном неформалном разговору рекао, највећи број мечева одиграо је под презименом Кристић.

Док је Звезда са њим водила својеврсну борбу за легализовање Милетовог „бекства“ од гвоздене руке Чаушескуа, румунске власти су дезертера-официра осудиле на десет година затвора. Или су бар то желеле да учине, али нису стигле, јер су све сличне одлуке веома брзо поништене, након што је 1989. године пао режим диктатора.

Занимљива прича везује се за тај Милетов период у Звезди.

Пижон је неко време тренирао други тим Звезде, који су звали „јагњећа бригада“ јер су његови чланови ишли на славе широм Србије, где су играли ревијалне утакмице, после којих су следили роштиљи, музика и провод који су почаствовани домаћини обезбеђивали како би још неко време били у друштву играча велике Звезде… Миле је тај период издвајао као најдражи. Какав је професионалац био сведочи податак да је између два тренинга одлази да трчи на Авалу, иако је наставак његове каријере у Звезди (а и уопште) био неизвестан, на шта су пролазници добацивали:

„Гледај га, овај је лудак, није му доста што тренира по цео дан!“

Колико је Звезда била велики клуб показује и чињеница да је, иако се није знало када ће и да ли ће уопште заиграти у црвено-белом, обезбедила Милету плату, стан за њега и његову породицу у Миријеву (у комшилуку са Радиновићем, Просинечким, Најдоским, Стошићем…) и чекала… Веома мало недостајало је да постане тренер на Маракани, јер је било неизвесно да ће некада обући црвено-бели дрес у званичној утакмици… Ипак, Звезда је након поменуте „операције“ Воје Киса обезбедила папире, а Миле показао колико један лудак значи клубу који жели велики резултат у Европи. Можда не у првој, али у чувеној сезони 1990/91. сигурно да. Имао је жељу и да заигра за репрезентацију Југославије, али УЕФА и ФИФА нису желеле да направе баш толико уступак нашем фудбалеру.

У Риму је коначно одлучено да је све решено онако како су сви желели, а 28. децембар био је дан када је уговор званично потписан. Неколико дана пре тога, огласио се и Белодедић. Знајући га и знајући да се никада није разметао изјавама, било је јасно да не говори у празно. А он је рекао:

„Први велики дан био је када сам дошао овде и упознао људе који воде клуб. Други, када сам добио вести из Рима. Трећи ће бити када са Звездом освојим Куп Шампиона! Освојићу га са Звездом као са Стеауом!“

А када је дошао, на његовој позицији дочекао га је легендарни Бошко Ђуровски, у то време играч на заласку каријере, када је реч о боравку у Звезди, дугогодишњи капитен клуба и човек који је био један од фудбалера који су одиграли највише мечева у црвено-белом. Миле га је поштовао, али је добро знао колико може.

„Дошао сам у Београд из војничке дисциплине, управо је она била моја највећа предност!“

Та дисциплина одиграла је велику улогу у Звездином походу на КЕШ 1991. године. Његова смиреност, одсуство панике и онда када је она сасвим логична, елеганција, достојанство на терену, уливало је поверење свима, од стручног штаба, преко саиграча, до навијача. Колико би одбрамбених фудбалера одиграло дупли пас у ситуацији у којој је то учинио Миле у Минхену, пред лопту Просинечког за Бинића, након којег је пао гол? Колико би играча онако смирено и ноншалантно одреаговало у свом шеснаестерцу у неколико ситуација у Београду, у једној од најбитнијих утакмица великог клуба какав је Звезда, пред 90 000 људи, против дисциплинованих Немаца, који су умало направили чудесан преокрет? Само неко ко је био дисциплинован као они. Или још дисциплинованији од њих.

Често је истицао Љубомир Петровић (и не само он) да је Белодедић био кључни човек у походу на европску титулу. Није постизао голове као Панчев и Просинечки. Није правио мајсторије као Савићевић или решавао мечеве као Михајловић полуфинале или Дика финале. Није преоравао терен као Југовић, Најдоски, Радиновић, Шабанаџовић, Маровић, нити асистирао као Бинић….

У Румунији је био официр, у Београду је био командант! Командовао је својом одбраном и читавом екипом. Био је последња препрека испред капитена Стојановића. Са своје позиције најбоље је видео дешавања на терену и постројавао читав тим. На крају га је постројио и на постоље на којем је у Барију Дика добио „пехар са великим ушима“… 

Никада није много говорио, нити се истицао у медијима. Можда због тога што је сваки разговор са њим почињао причом о чувеном бекству из Румуније о којем се мање-више све знало. Знао је да каже да је свестан да можда изгледа као асоцијалан, посебно пред важне утакмице. Ипак, за то је имао објашњење, које је изнео у разговору за Журнал пред реванш против Бајерна.

„Сваки тренутак користим да се максимално психички припремим. Није то једноставно, није нимало лако, али сам до сада и на том пољу био успешан. То је рецепт који се показао успешним, док сам носио дрес Стеауе. Дан пре утакмице не желим ни да помислим на име противника. Зато много раније предвиђам сваки дриблинг, стварам ситуације у којима се у току игре морам наћи, анализирам потезе противничких играча. Сваки детаљ региструјем тако да када почне утакмица већ у глави имам створену представу шта ме очекује.“

Када је Дарко Панчев савладао Олмету, многе ствари у европском и светском фудбалу више нису биле исте. Србија и тадашња Југославија добиле су првог шампиона Европе. После низа финала и полуфинала евро-такмичења један од тимова са ових простора, онај највећи, постао је шампион Европе. Звезда је постала бесмртна, као други клуб из југоисточне Европе који је освојио КЕШ. А њен либеро ушао је у историју светског фудбала.

Постао је први играч у историји европског фудбала који је освојио титулу шампиона Европе са два различита клуба. Једини (можда и заувек) је то учинио са два клуба из овог дела Европе. Постигао је гол у финалу. Постао је човек који је освојио две титуле командујући одбранама које у финалима нису примиле гол у више од 4 часа фудбала (и Звезда и Стеауа играле су по 120 минута)!

Био је један од оних шест легенди које су шутирале и браниле пенале против Олимпика и ушао у историју. Али, као да се стидео тога, емоције није тако лако показивао. На Јутјубу можете пронаћи снимак тих чувених пенала и видети радост Михајловића, Робија, Бинића и Дарка Панчева након што су савладали Олмету. Миле Белодедић погодио је доњи десни угао Француза, окренуо се, прошао прстима кроз косу, осврнуо једном ка голу, као да је желео да буде сигуран да је лопта тамо где треба. А онда мирно, достојанствено и елегантно, са благим осмехом продужио ка саиграчима на центар игралишта. Као да је желео да каже: „Све ово сам већ доживео, сачекајмо крај…“ У сваком тренутку, на сваки начин покушао је да унесе мирноћу у екипу, а како и не би то урадио оваквим држањем у мечу који је већина тих момака одиграла само једном у својим каријерама. Не и он…

Могли су и ови момци харати Европом и ући у историју, као неки о којима сам већ писао на почетку, али… Када је тим због већ виђеног распада Југославије у крви почео да се осипа, он је остао. Остао је да са својом Звездом постане првак света. У несрећном Суперкупу, против Фергусоновог Манчестера, који кукавички није смео да одигра реванш меч у Београду против Звезде којој тада није дорастао, није успео да подигне и свој четврти међународни трофеј (после КЕШ-а и СК-а са Румунима). Ипак, то му је пошло за руком неколико месеци касније у Токију. А ни тада није било лако. Када је Савићевић у првом делу испровоциран и искључен, при резултату 1:0 није било лако предвидети шта ће се до краја десити. У јеку критика Драгана Џајића упућених капитену Савићевићу у свлачионици на полувремену, Миле је, смирено, као и увек, само рекао:

„Са Дејом или без њега ови неће доћи у шансу да нам шутну на гол!“

Остало је добро позната историја. Звезда је постала и првак света, а Белодедић дошао до свог четвртог међународног трофеја за само пет година.

Након тога, човек који је побегао од тоталитарног режима и диктатуре овога пута одлучио је да се склони од надолазећег рата. Заправо, од рата који је већ увелико био у току.

Често су га питали да упореди Чаушескуа и Слободана Милошевића, јер је код обојице био примљен са највећим почастима након што је постао шампион Европе. Говорио је да је Милошевић био опуштенији, а постоји и прича о његовом кратком разговору са Панчевом, управо о Белодедићу.

„Е, ово је онај Румун што је побегао од Чаушескуа.“ Слоба је кратко одговорио: „Знам, знам…“

Провео је у Шпанији четири године, опробао се и у Мексику, на самом заласку каријере, када је мало недостајало да поново заврши на Маракани. Ипак, непријатна искуства која смо помињали нису то дозволила…

„Враћао сам се из Мексика, где сам завршио уговор, и свратио до Београда да видим пријатеље. Џајић ми је тада рекао: „Миле, распакуј кофере, остајеш код нас!“ А била је напета ситуација, НАТО је већ претио бомбардовањем Србије. После свега што сам преживео, нови рат ми није био потребан…“

Каријеру је завршио тамо где ју је и почео, у Стеауи, овога пута у демократској Румунији, у фудбалу који више није био исти као у време у које је он био у зениту…

Са каквим је господством прилазио фудбалу и играо га показује и анегдота коју је Миле испричао, а која се догодила у току једног од највећих мечева у Звездиној историји. Био је то његов дуел са Клаусом Аугенталером.

“Борили смо се за позицију приликом једног корнера и одједном је његов златни ланчић којег је носио око врата завршио у мојој руци. Он се окренуо и пожурио назад у одбрану, а ја сам остао зачуђен и размишљао шта да радим са ланчићем. Сачекао сам следећи њихов корнер и вратио му га. Он ме је гледао у неверици, није знао да ли да ми се захвали или да ме удари”.

Такав је био увек, посебан. Смирен, концентрисан, интелигентан. Скроман, а опет потпуно самоуверен на терену. Елегантан са лоптом и без ње, на терену и ван њега. Играч каквих данас више нема много, ако их уопште и има. Када је говорио о сећањима на Румунију, истицао је да му је жао само његовог Соколовца и да је често одлазио у Врачев Гај, село на српској страни, одакле би усамљен дуго гледао преко пута своје село и кућу и плакао… И није му тешко да ни након више од две деценије од одласка саслуша сваког навијача, а сви му, кад год га сретну, говоре о срећним временима, пореде их са овима у којима живимо… Јер, то је наш Миле… Један од оних који одавно није у Звезди и Београду, али су Звезда и Београд увек у њему. Један од људи који није изговарао када је дошао у клуб како га воли од малена и како би све дао за њега, већ то говори и више од две деценије након што је отишао.

Пре неколико дана, групи навијача која га је посетила у Букурешту и уручила пригодне поклоне, рекао је кратко и јасно:

„За Звезду све!!!“

Даме и господо, велики господин, Миодраг Белодедић. Господин у копачкама…

Претходни текст о Роберту Просинечком можете прочитати овде, а у коментарима напишите о коме бисте желели да читате за седам дана.