На данашњи дан: Рођени Александар Коцић и Оливер Поповић

Александар Коцић, некадањшњи голман Црвене звезде и репрезентације Југославије, рођен је 18. марта 1969. године у Власотинцу. У дресу најтрофејнијег српског клуба бранио је две и по сезоне, од 1999. до 2001. године.

Са црвено-белима је освојио две шампионске титуле 2000. и 2001. године и два Купа 1999. и 2000. године. Бранио је на 101 званичној утакмици. У клуб је стигао у зимском прелазном року 1999. године. Постао је љубимац навијача, а по сопственом признању за Црвену звезду је навијао од детињства. Први трофеј је освојио у Купу Југославије 1999. године, када је у финалу савладан Партизан са 4:2. У сезони 1999/2000 Звезда је стигла до дупле круне. Коцић је одиграо 48 утакмица у свим такмичењима (чак 39 у маратонском првенству). Одбрана Звезде је у тој првенственој сезони примила свега 19 голова у 40 утакмица, док је у Купу Коцић остао несавладан у свих пет мечева.

Екипа Славољуба Муслина није успела да се пласира у Лигу шампиона у двомечу против кијевског Динама, али је одбранила шампионску титулу. Коцић је у сезони 2000/01 одиграо свих 48 такмичарских мечева, највише у тиму уз Горана Друлића. Навијачи су у првенственом мечу против Напретка (9:1) тражили да Коцић изведе једанаестерац, јер је утакмица већ била убедљиво решена у корист црвено-белих, али је тренер Муслин остао доследан да пенале изводе играчи који су за то раније одређени. Звездин аутентични чувар мреже је имао и једну заставу са својим именом, која је стајала на трибинама, што није тако чест случај међу навијачима Звезде, да укажу такву пажњу према неком првотимцу у последње две деценије.

Каријеру је почео у Власини. Затим је наступао за Дубочицу из Лесковца (1989/90), а афирмисао се у дресу Војводине, где је од 1990. до 1996. године бранио на 107 првенствених утакмица. Кратко се задржао у шпанском Левантеу и италијанској Перуђи у сезони 1996/97, а бранио је и за Емполи у сезони 1997/98. По одласку из Звезде носио је дрес Етникоса са Кипра од 2001. до 2006. године.

Коцић је за репрезентацију Југославије одиграо 22 утакмице. Дебитовао је 23. децембра 1994. против Бразила (0:2) у Порто Алегреу, а последњи наступ имао је 28. марта 2001. против Словеније (1:1). Имао је невероватан пех пред сам почетак европског првенства у Белгији и Холандији 2000. године, где је требао да буде у саставу националног тима. Оклизнуо се у купатилу и сломио прст на десном стопалу, па је пропустио Шампионат Европе. Уместо њега на континентално првенство отишао је голман Обилића Жарко Кораћ.

По завршетку голманске каријере посветио се тренерском позиву. Водио је ЧСК Пивару из Челарева у сезони 2011/12, био тренер голмана Кавале 2012. године, а након тога је постао тренер чувара мреже и у репрезентацији Србије.

Оливер Поповић, некадашњи кошаркаш Црвене звезде, рођен је 18. маја 1970. године у Титовом Ужицу.

У Звезду је стигао 1997. године из редова Беобанке. Одиграо је две сезоне у црвено-белом дресу и освојио шампионску титулу 1998. године. Забележио је 87 званичних мечева уз 794 постигнута поена (просек 9,1 по утакмици).

У првој сезони у клубу остварио је запажен учинак у европском Купу Радивоја Кораћа, када је на 16 утакмица имао просек од 13,3 поена по мечу, а црвено-бели су стигли до финала, где су поклекли од Меша из Вероне, иако су прву утакмицу решили у своју корист са шест поена разлике на гостовању (74:68). Кобан је био пораз у препуној хали Пионир од 64:73, када екипа Лалета Лучића није имала решења за разиграног Мајка Јуцолиња. Оливер је одличне партије пружио у победи против турске Комбасан Коње (81:66), када је убацио 20 поена (тројке 11-6) и против израелске Херцлије (92:71), када је забележио 19 поена (три тројке). Иначе, далекометни шутеви су му били специјалност. Те сезоне је у Купу Кораћа погодио 32 тројке из 83 покушаја (38,6 одсто) и био је убедљиво играч са највише убачених шутева иза линије 6,25 у екипи Црвене звезде. Тада је линија за три поена била пола метра ближе кошу него данас. Поповић је у лигашком делу шампионата бележио 10,9 поена по утакмици. У плеј-офу је имао нешто слабији учинак, али је тим са Малог Калемегдана стигао до шампионске титуле са 3:1 у финалној серији против ФМП Железника. Укупно је у сезони 1997/98 забележио 529 поена и по томе је био трећи стрелац тима иза Игора Ракочевића и Миленка Топића.

Наредне сезоне је на 16 утакмица у Евролиги бележио 6,4 поена по мечу. Најбоље партије у елитном такмичењу пружио је у мечевима у којима је Звезда забележила победе. Убацио је 16 поена у утакмици против Жалгириса (77:69) на Божић 1999. године, када је и Владе Дивац заиграо за Звезду после штрајка у НБА лиги. Жалгирис је касније постао шампион Европе исте године. Поповић је постигао 16 поена и у убедљивом тријумфу против Фенербахчеа (78:61), када је погодио пет тројки из девет покушаја. Великом броју навијача је остао у сећању по тројки у дербију против Партизана уз звук сирене за победу од 85:84 у лигашком делу сезоне 1998/99.

Каријеру је почео у екипи Првог Партизана из Титовог Ужица (1984/85). Касније је наступао за Партизан из Београда (од 1986. до 1991. године), где није добио праву шансу као млад кошаркаш. Играо је и за ИМТ (1991/92), Борац из Чачка (1992/93), суботички Спартак (од 1993. до 1995.), Беобанку (од 1995. до 1997. године), а по одласку из Звезде носио је дресове Локомотиве из Ростова (2000/01), Уникса из Казања (од 2001. до 2003.) и грчког Марусија (од 2003. до 2005. године).

Са млађим категоријама репрезентације Југославије има освојене две златне медаље. Најсјајније одличје освојио је на Првенству Европе за кадете 1987. године у Мађарској, када је на пет мечева забележио 16 поена и на европском првенству за јуниоре 1988. у Југославији, када је имао просек од 7,1 поен по утакмици (50 поена, седам мечева).

По завршетку играчке каријере постао је тренер. Водио је Тамиш из Панчева у сезони 2005/06, затим Мега Исхрану од 2006. до 2008. године и Вршац од 2012. године.