Дејо Геније

Он је један од оних спортиста, и људи уопште, које је тешко описати у једној или неколико речи. Рећи „мајстор“ апсолутно је легитимно, али не и довољно, иако је то реч којом бих га најближе описао. Мада је реч којом га је ословљавао фудбалски свет још погоднија…

Био је јединствен. Није волео улепшане истине, лажну скромност и улагивања. Увек без длаке на језику, искрен, колико год истина коју је изговарао није одговарала овом или оном. Није поштовао оне који њега нису поштовали и увек је знао колико вреди, не дозвољавајући да ико ниподаштава његов рад и квалитет, био он тренер, председник или саиграч… Ипак, није од оних који су били генерали после битке. Говорио је директно, у лице, онда када је за то био тренутак, а не годинама касније, када би све прошло. Такав је био и на терену – бескомпромисан, беспоштедан и без икаквог респекта према било коме.

У свету фудбала за њега и његове игре знају сви. Можда је његова каријера могла бити и успешнија, али титуле у државама у којима је играо и тутуле првака Европе говоре за себе. У четири клуба у којима је наступао истинска је легенда и човек чије се игре памте. Иако је играо у највећим или некима од највећих клубова у својим државама, истицао је увек да му је најлакше и најбоље било на старту каријере, у малом подгоричком клубу, где је први пут почео озбиљније да шутира лопту. Тај одговор је изненадио многе. Када су му нудили баснословне суме да прода утакмицу, он је то јавно износио. Није се либио да се у сред Загреба, током давања изјаве вербално сукоби са Хрватом, непосредно после рата. Свађао се са тренерима, функционерима… Али, он је такав. Човек који је често знао да изненади, чак и шокира.

Он је Дејан Савићевић. Он је човек који је ушао у песму, коме су навијачи певали „Дејо, Геније, па ти си Бог!“

„Дејан Савићевић и Милош Милутиновић су два најдаровитија играча у југословенском фудбалу. Једина два играча која су на врхунцу моћи могла да буду број један на свету“, написао је својвремено у књизи Само богови могу обећати Божо Копривица.

А онда и појаснио своје речи.

„Зато што су све радили у покрету, у брзини. Њихов дриблинг био је увек према напред, према голу. Имали су силовит дриблинг телом: као видра, као јелен, као рис. Зато што су имали страшно осећање простора, тачан, благ пас. Пас као кинески акварел и пас преко пола, пола и више терена, као талас и чист као пучина у подне. И зато што су били велики стрелци. Савићевић је готово увек после дриблинга ишао на шут. Каква је то узнемирујућа глад за головима. Голови увек лепи за око. Узбудљиви, катарзични.“

Тако је он видео дриблинге једног Генија, а и сам Дејо је говорио о њима.

„Дриблинг је мушки принцип, моћ; он је највећа чар овог фантастичног спорта. Дриблинг је средство помоћу кога разваљујете противникову одбрану, начин на који му показујете да сте јачи. Ту се види мајсторство. Дакле, по мом мишљењу, у дриблингу, у задњем пасу је уживање, страст, радост игре.“

И у једној реченици вероватно је сажео смисао своје игре.

„Имате играче којима је гол све. Мени није био. Живео сам за дриблинг.“

И они су га прославили. Геније је направио и својеврсну поделу дриблинга, самим тим и играче који се њима служе. Себе је сврстао у групу оних којима је дриблинге даровала мајка природа, којима је тај дар био урођен. Од првих тренутака своје каријере обожавао је лопту и фудбал. Уживао је у њему, а уз таленат који је поседовао успех је био загарантован. Ипак, постоји нешто веома занимљиво, чему придаје велики значај за каријеру какву је направио. То су услови у којима је почињао каријеру.

„Моји фудбалски почеци су везани за Младост, мали титоградски клуб у који сам дошао 1981, као петнаестогодишњак. Пре тога, лопте сам играо свуда – на улици, у дворишту, у школском игралишту… Углавном по неравном, несређеном терену, што ми је касније много помогло. Зашто? Зато што сам, за разлику од деце која су играла на градским, уређеним стадионима и игралиштима, морао да водим рачуна о свакој нијанси: научио сам да ослушкујем лопту, да је осетим, да унапред предвидим где ће отићи. Све финте, све важне дриблинге сам научио на улици. Као тринаестогодишњак играо сам са људима који су од мене били старији више него дупло. А то је посебна школа, знате… Ту се калите. Играте, иако немате судију који би вас заштитио и свирао вам фаул. Та позиција није лака: имате тринаест година и страшно вас нервира то што вас остали не уважавају. Третирају вас као дете, што је у тим годинама страховито увредљиво. Е, онда гледате да се наметнете. Како? Улица вас очврсне, научи да узвраћате ударце; помогне вам да схватите да екипу и публику не освајате само даром, талентом, него и безобразлуком, једном дозом дрскости.“

Почетни период у Младости истицао је као онај који је највише волео, јер је ту имао потпуну слободу, није носио бреме славе на леђима, као ни притисак… Након сјајне сезоне у дресу Будућности, која је на крају завршила као трећепласирана, логично, стигле су бројне понуде. Хајдук му је нудио највише, Партизан био најупорнији, али и имао помоћ са стране, док је Звезда била конкретна, што је он највише ценио. Занимљива је прича око Партизановог интересовања за Дејана. Комплетна управа Будућности била је наклоњена црно-белима и од првог момента покушавала да га прода Партизану. У јануару 1988, путујући петнаестак сати аутомобилом, по стравичном невремену, Слијепчевић, Беговић, Цвеле и Џајић стигли су у Будву на преговоре са Савићевићем. Међутим, челници Будућности изненада су одлучили да преговоре одложе за јун, после чега је између играча и клуба избила велика свађа, па је Дејо одбио да оде на припреме. Чекао је 20. јун, скривао се од челника Партизана, иза којег је стајала војска, и потписао уговор са Звездом. Истог дана, уговор је потписао и Дарко Панчев. Приче кажу да је Савићевић чуван у једној викендици у Гроцкој до потписивања уговора.

Међутим, ни ту није било краја перипетијама! Исто дана, стигао је допис да се Дејан јави у војни одсек, у касарну у Београду! Међутим, пре полагања заклетве, можда и први и једини пут, стигло је наређење о прекоманди у Македонију, у Скопље! Међутим, онда се у целу причу умешао господин Миљан Миљанић, формирао такозвану спортску чету, па се Геније после четири, пет месеци служења војног рока у Скопљу, коначно вратио у Београд.

А да ништа везано за њега није једноставно, показује и уговор који је потписао и трансфер који су договорили Звезда и Будућност. Наиме, Дејан је дао реч челним људима Звезде, а зна се колику тежину има то за њега као Црногорца. Најзаслужнији за све био је Милош Миша Слијепчевић, председник Звезде, коме је у тим чувеним преговорима помагао и Настадин Беговић, Црногорац пореклом из Даниловграда. Често су долазили у Титоград, доносили му поклоне, а његовом млађем брату дали посао у Робним кућама „Београд“, чији је покојни Миша био директор. Његовим преласком у Звезду, Будућност је, осим постављања рефлектора на градском стадиону, добила и велико обештећење. Поред тога, Милош Слијепчевић је пристао и на то да, у склопу договора, Робне куће „Београд“ преузму титоградску фабрику текстила Титекс, са све магацинима препуним Титексових џемпера и остале гардеробе!

Дејан је коначно био члан Звезде, додуше у војсци.

У поменутој спортској чети, Дејан је тренирао са бројним одличним играчима и имао шансу да игра за Звезду у неким битним утакмицама, јер је издејствована дозвола за то. Једна од њих била је и она против Милана. Двомеч који је преокренула она чувена магла био је један од великих мечева у којима је велики играч пружио велике игре. Постигао је Савићевић и погодак, али је поменута магла утицала да се меч не заврши и да Звезда не оде даље. Као своје велике игре истицао је увек и Келн, Жалгирис, Дрезден, Бајерн… А добро су Немци запамтили Звездину десетку након двомеча у 1/4 финалу и 1/2 финалу 1991. године. Било да говоримо о головима у Минхену и Дрездену или слаломима кроз одбрану (након једног је Михајловић постигао гол из слободног ударца) Немаца, партије које је он пружио тада одлика су мајстора фудбала. Луцидан и незаустављив, чинило се да је, када је расположен, једино решење фаулирати га. Без изразитих финти, „бицикли“, увек је чекао директног чувара и у последњем тренутку му задавао завршни ударац. Сјајна промена правца кретања условљена ниским тежиштем и фантастичном контролом лопте доводили су до лудила оне који су га чували, а у екстазу оне који су га гледали и навијали за њега. Његови голови против поменутих екипа, бомба у Омеровићеву мрежу у дербију и незаборавни дриблинзи постављају питање да ли је Дејан требало да понесе епитет шесте Звездине звезде. Он је јасан по том питању, као и увек, без длаке на језику.

“До постављања Пиксија за пету Звездину звезду, морао си да оставиш другачији траг, да будеш у Звезди барем деценију. Сви су пре Пиксија имали на стотине утакмица у Звезди, то су играчи који су били врло препознатљиви по томе што су учинили у клубу. Пикси је после две и по или три године проглашен за пету звезду и онда се отворила нада за све нас из генерације 1991. да можемо да постанемо шеста Звездина звезда. У том моменту нисам имао подршку људи из клуба, јер они који су мене довели више нису били у Звезди, пре свих покојни Миша Слијепчевић и Беговић. Они су склоњени, дошла је нека друга гарнитура која се мало питала. У том периоду су се највише питали Цвеле и Џаја, а ја нисам био у великој љубави с њима двојицом. Веровато да сам се „лизао“ с њима, да сам имао однос ко што су га неки други имали, вероватно бих имао више шанси да постанем Звездина звезда. Постоји жал што неко од нас није добио ту част. Што нису прогласили тројицу или четворицу, првенствено Робија, Панчева или мене? Не би требало Дарка заборавити, јер је дао 85 прволигашких голова за три сезоне, бар ми се тако чини. Панчев је био машина за голове. Ја сам био играч какав сам био, Роби је провео четири године у Звезди. Ипак, они нису хтели да нас прогласе, као није могло. Али опет се враћам на следеће – да Пикси није изабран, ма нико не би помињао ту причу. Не би ни новинари око тога правили велику фрку. Пиксијево постављање за пету Звездину звезду је пробудило код нас наду, померили су се критеријуми и то је то. По играчким квалитетима нас тројица-четворица смо стварно били играчи. За мене цела генерација не може да буде шеста Звездина звезда!“

Одмах после Барија, Политика, као легитимни и релевантни извор, спровела је анкету међу навијачима, који су највише гласова у избору за шесту Звездину звезду изабрали Дејана Савићевића! Владимир Цветковић потом је изјавио да је Звезда увек поштовала вољу народа и да ће тако бити и у том случају. Изгледа да то тада ипак није био случај.

Резиме онога што је радио у Звезди је познат свима. Освојио је шест трофеја – три првенства, КЕШ, Интерконтинтентални куп и Куп Југославије. Одиграо је 155 утакмица, постигао 57 голова, од тога 9 у евро-такмичењима. Златним словима је уписао своје име у историју нашег клуба. Добио је и „Сребрну лопту“ 1991. године, о чему не треба много говорити. Тапијев утицај (касније је ухапшен и осуђен због криминалних радњи) донео је Папену апсолутно незаслужену титулу најбољег играча света, оставивши по страни шампионе Европе из 1991. године. Исти тај Тапи, како се касније сазнало (шта мислите ко је проговорио о томе?) нудио је неки Звездиним играчима по пола милиона марака да продају утакмицу против Олимпика. Његова судбина је позната, као и оно што се у финалу десило.

Нешто после Барија, Звезда је одиграла Суперкуп Европе, против Фергусоновог Манчестера, који кукавички није смео да одигра реванш против нашег клуба, већ је одигран само један меч, на Олд Трафорду. Савићевић је одиграо једну од најбољих утакмица у каријери, а о томе ће најбоље посведочити изјава чувеног британског тренера.

„Те ноћи смо могли да будемо потпуно уништени, да губимо са 0:5 на полувремену! Цела постава је била застрашујућа. Дејан Савићевић, Роберт Просинечки, Синиша Михајловић, Владимир Југовић…све врхунски фудбалери. Имали смо среће јер смо извукли тај резултат (1:0).“

Клејтон Блекмор, који је тада играо против Звезде и посматрао како се мајстори играју фудбала, слично је мислио.

„Тадашња Црвена звезда је можда била боља и од садашње Барселоне. Савићевић је вероватно најбољи фудбалер против којег сам икада играо. Био је фантастичан и прешао је у Милан. У наредне две године изградили су тим на њему, а освојили су европску титулу. Имао је вероватно најбољу левицу и брзину. Био је помало као Лионел Меси, али не баш толико добар. У сваком случају, фантастичан играч!“

Нешто касније, Дејан је постао и капитен клуба који није желео да напусти иако је рат почео, већ је одлучио да се попне на светски трон. Иако је искључен у Токију (након што је, је ли, мајсторијом проиграо Југовића за 1:0), Звезда је доминантно постала првак света.

Пар месеци после тога, уследио је одлазак у Милан, а Дејан је према неким проценама (које нису биле ни толико заступљене ни толико важне као данас) постао најскупљи играч у историји фудбала.

Кажу да Дејана Савићевића у Милан није довео тренер, него власник и председник клуба. На примедбе оних који су га убеђивали да, пре коначне одлуке, ипак добро размисли о томе да ли је баш Савићевић та Миланова идеална десетка, Силвио Берлускони је имао спреман одговор:

„Можда сте у праву, можда би требало да размислим… Али, знате, када Савићевић игра, на стадиону се, сама од себе, упале сва светла; чим изађе, пада мрак!“

Тако је будући Ил Генио стигао у Милан. Био је то вероватно највећи трансфер у историји фудбала (двадесет три милиона долара за петогодишњи уговор, уз високу мјесечну плату, премије, вилу, аутомобил…).

„На преговорима сам изненадио господина Берлусконија и његове најближе сараднике. Своју цену сам рекао на начин који их није остављао у сумњи да би се са мном могли погађати. Били су збуњени, брзо су измењали погледе, нису имали куд: пристали су.“

A тај надимак, занимљиво, није му дао баш Берлускони, иако је та прича прихваћена готово као аксиом. То је учинио италијански новинар, италијанске „Газете дело спорт“, Ђенаро Боволента. Касније је Савићевићу причао како су му се колеге у почетку ругале, питале га – где ти је Геније, зашто не игра. Тек после меча финала Лиге шампиона Милан–Барселона, у мају 1994, тај је надимак у Италији постао општеприхваћен. А тај меч показао је и сав таленат и квалитет који је Геније поседовао. Гол који је дао Зубизарети вртеће се шпицама и у наредним деценијама, а колико је значио Милану, показује и податак да је на прослави 100 година Милана, увод у кратак филм о клубу била управо та мајсторија!

Тај гол, говорио је петнаестак година касније, један је од три  шута у каријери, за које је био сигуран да ће завршити у мрежи чим је шутнуо. Преостала су два мајсторије против Жалгириса и Земуна, у дресу Звезде. Иначе, занимљиво је да је након тога, опет каже Дејан, неправедено из Барселоне отпуштен чувени голман Зубизарета.

Период у Милану, као и читава Савићевићева каријера, био је буран. Освајао је титуле, постао икона клуба, решавао важне утакмице, постао и љубимац Силвија Берлусконија и навијача… Али, оно што је такође обележило тих шест година на Апенинима су и сукоби са Фабијом Капелом, из времена док су били заједно у Милану. Оно што најбоље описује разлог њихових несугласица је Генијева реченица:

„Једино што сам икада тражио од тренера било је да ме пусте да играм!“

Знао је колико вреди и тражио је да га поштују. А у томе је имао безграничну подршку председника клуба, па се причало и да је баш Геније био разлог за растанак Капела и Берлусконија. У току једне утакмице против Удинезеа, у којој је Савићевић био маестралан, Италијан га је заменио. На сутрашњем тренингу, био је оштар према тренеру, који је тражио објашњење за интервју у којем га је играч жестоко искритиковао.

„Почео је нешто да ми објашњава како ја то не могу тако, овако… Нисам хтео да га слушам. Рекох Звонету (Звонимир Бобан, прим.аут.): „Кажи му да се носи у п…. материну и да нећу да причам с њим!“ Звоне одговара: „Па како то да му кажем, отераће нас обојицу?!“ Рекао сам: „Ко га ј…“, окренуо се и отишао усред разговора.“

Берлускони је рекао свом љубимцу да је гледао утакмицу и да је свако могао бити замењен, од Росија до Масарија, али је он морао остати на терену! Зато је разговарао са Капелом и након тога обећао Савићевићу да се то неће поновити и да само треба да настави да ради! Међутим, неколико месеци касније, пред полазак у Брисел, на меч ЛШ против Андерлехта, Капело је прочитао списак играча који ће путовати. Дејана није било на њему. Тада је рекао да је дошао у Милан да игра и да неће путовати ако не буде у тиму.

„У Милан сам дошао као формиран играч, са освојеним Купом шампиона, Интерконтиненталним купом, статусом стандардног репрезентативца Југославије… Нисам било ко! Рекао сам му: „Ако ми не дозволите да играм, не идем у Брисел!““

Након тога, Галијани га је звао и молио да не прави проблеме и да отпутује. Није могао да добије Берлусконија, па је покушао сам да реши све. Ипак, Савићевић је остао непоколебљив. Сео је у аутомобил и отпутовао у Швајцарску! Овога пута Берлускони није био тако благ према свом тренеру. У једном разговору рекао му је:

„Савићевић остаје и мора да игра! Остали ме не интересују!“

Пред Капелов одлазак, када је Милан био на корак од титуле, неколико кола пре краја, Берлускони је рекао Савићевићу:

„Дејо, у школи последњих 10 дана, кад професори већ закључе оцене, ко слуша професора? Нико. Пусти, играј ти своју игру.“

Била су то два случаја у којима се озбиљно сукобио са Капелом, са којим је, ипак, када је завршио каријеру, разговарао и остао у добрим односима. Дошло је време за растанак и крај једног великог, али и веома бурног периода Дејанове каријере. Међутим, мира у његовом животу, бар професионалном, није било много. Уследеле су обавезе са репрезентацијом и онај чувени инцидент у Загребу, пред утакмицу са Хрватима и оно антологијско „према томе“.

„Није битно што сам све то рекао Хрвату усред Загреба. Рекао бих исто било коме и било где у сличној ситуацији. Исто то бих рекао и код Панчева у Скопљу и у Београду… Не може неко из чиста мира и без разлога да вас вређа! Још се на снимку не чује шта је све говорио – убице, злочинци, четници… Ма све и свашта! Сад човек у таквој ситуацији помисли престаће, отићи ће, али он је наставио и наставио… Бар да је био нека сила од човек, него неки јадо од метар и шездесет!“ 

Е, сада, сетите се претходне године и мечева Србије и Хрватске. Сетите се мера обезбеђења, притиска, мера опреза. А онда замислите да сте се нашли тих деведесетих година као Србин, Црногорац, Југословен, како год, у сред Загреба и рекли оно што је он рекао (то зна напамет вероватно свако ко иоле прати фудбал, репрезентацију и има интернет у кући) том крезубом, „јаду од 160“. То није могао, а није ни смео свако. Вероватно смо сви свесни ко је и могао и смео – Дејан Савићевић.

А онда је уследио повратак кући. Велики Геније се вратио, након повреде и паузе од шест месеци, али ипак у стању да одигра још неколико квалитетних сезона на високом нивоу. Међутим, уместо као легенда, дочекан је потпуно другачије. То је рекао, у свом стилу – без длаке на језику, неколико година касније…

„Хтео сам да останем годину дана више, да завршим каријеру у Звезди. Онда су се неке струје умешале… Како да кажем – да је Џаја био за то, остао бих вероватно. Први пут сада кажем да сам хтео да останем у Звезди, али сам видео да нисам пожељан. Искрено да вам кажем једну ствар, ако Милољуб Остојић изјави на конференцији за медије да сам исти као сви остали, мислим да је то јасан знак. Мислим, ко је бре тај Остојић!? Човек којем је Аркан састављао тим, а није до тада имао посла, може да изјави да је Савићевић за њега исти као сви остали?! То ти је одмах знак да би требало да идеш. Да није добио инструкције у том правцу, вероватно то не би смео да каже. Вероватно је разговарао с Џајом који га је послао на конференцију. Кад већ улазимо у то, да објасним до краја због чега мислим да нисам остао и шта је био главни проблем. Моја последња утакмица у Звезди је била против Партизана. Тренер је био Војин Лазаревић, којег сам волео, мој Црногорац. Добар и поштен човек, добар лик и све остало. Шта се десило? Он је волео да се игра све „човек на човека“, такав је тренер био. Ја га молим пред утакмицу да нешто промени јер играмо с Партизаном, а он стварно стави два штопера, а Џаја је падао у несвест када се игра са четворицом позади. Џаја је волео да има либера једно 10 метара иза, а ја сам шест година у Италији играо у формацији са четворицом позади. И ја молим Лазаревића три-четири дана пред меч да не ставља фластере. Ми стварно кренемо жестоко, у првих 20 минута поведемо са 2:0. Ипак, искључе Друлића, а ми останемо да играмо са пет позади. На полувремену сви су били за то да играмо у линији, међутим, ништа се не промени. Партизан нас стегне и буде 2:2. Ја кажем Буњевчевићу: „Буњо, дај бре да станемо са четири у линију, зај..и ово.“ Кренемо да играмо 4-4-1, Партизан нам није шансу направио! Чак смо имали контру за гол. Ту су вероватно видели да сам на терену с Буњевчевићем и с Бјеговићем променио тактику. Мислим да је мој могући утицај у екипи био један од главних разлога због чега су ме „испратили“. И да не бисмо дошли у ситуацију да му на тренингу шутнем ногу у ду*е и да одем на ружан начин, отишао сам господски. Према томе… Кад сам се вратио, нисам тражио ни капитенску траку, ни десетку. Нисам више био клинац, те ствари ми нису значиле. Али…“

Никада није крио да је и са Џајом имао бројне несугласице, а истицао је неретко, о чему је већ било речи, да се ни према златној генерацији клуб није понео онако како је то доликовало и како је требало да буде…

„Моја генерација није проглашена за „шесту Звездину звезду“ зато што су Џајић и Цветковић мислили да су они најзаслужнији за успех у Барију и да су попили сву памет света. А ја, Дејан Савићевић, тврдим да је кључни човек у стварању моћног тима био сада покојни Миша Слијепчевић. Довео је све играче осим Синише Михајловића… Човек се није експонирао, а на крају је испало да су само ова двојица играла фудбал. Као да ми нисмо били на терену, или као да Дарко Панчев није дао оне силне голове. Новинари који су у то време пратили Црвену звезду имали су полтронски однос према Џајићу и Цветковићу. Сећам се једне сцене из авиона као да се јуче догодила. Коментатор државне телевизије Милојко Пантић направио је ВХС касету „Шампионска Звезда“, а на омоту је била слика Драгана Џајића и Владимира Цветковића са пехаром Купа Шампиона. Само њих двојице! Знам да се то уопште није допало Дарку Панчеву, који је пришао Пантићу и дословце му рекао: „Панто, овде недостају слике 11 играча који су освојили трофеј.“ Није нам било свеједно, то морам да кажем. Тада је требало направити неку акцију, урадити нешто, без обзира што је почео рат…“

Отишао је у Рапид и у позним годинама завршио играчку каријеру. Био је у претходних десетак година селектор, сада је председник савеза – опробао се на многим функцијама. Ипак, иако сваки од тих послова носи своје бреме и тежину, када је Дејан у питању, ништа се не може поредити са величином и динамиком његове фудбалске каријере. Иако је та динамика лако могла да му дође главе, када је због брзине 2005. године доживео саобраћајни удес, возећи мотор…

Иако му је врло рано прилепљена етикета нерадника и лењог фудбалера, играо је веома дуго, дуже од бројних својих саиграча. А како је дошло до тога да стекне такву репутацију?

“То нема благе везе с мозгом, тренирао сам као и сви остали. Кад ти као клинцу залепе етикету, остане ти до краја каријере. Ево о чему се ради… Мени је ту етикету залепио човек који је био кондициони тренер Будућности. У сваком случају, као клинцу тај човек ми је био тренер у Будућности, немам појима да ли је он у мени видео нерадника. У принципу, он је тамо испричао да ја не волим да тренирам. Зашто је он то рекао, због чега, не знам. Пре много година чекам ја у Савезу авионску карту за Подгорицу. Седим и чекам и мени човек у Савезу, мислим да се зове Ковач, каже: „Ти си тај што не воли да тренира“. Ја у чуду! И сазнам да је то рекао неки професор. Мислим се у себи: „А професор је л’, добро…“. Чим сам ојачао овде, отерао сам га из клуба. И тако ти то остане читаву каријеру.“ 

А та каријера била је страшна, богата, успешна, иако је утисак да је могла бити још већа и успешнија… И поред Келна, Жалгириса, Дрездена, Бајерна, Милана, Барселоне, дербија… Шта би било да није било рата 1991? Геније сматра да би Звезда освојила још један Куп Шампиона, без обзира где би била домаћин. Шта би било да моћна репрезентација није враћена са аеродрома у Шведској 1992. године, пред ЕП? Шта би било да је Мијатовић погодио пенал против Холандије 1998. године? Да је остао дуже у Звезди у другом мандату? Можда би освојио још трофеја, можда не би. Али је једно сигурно, они који би гледали те несуђене партије великог Дејана Савићевића, уживали би. Јер, таквих играча тада није било много. А нема их много ни данас.

Као што нема нити једног који је попут Дејана Савићевића назван фудбалски Геније, Il Genio… И коме су навијачи певали „Дејо, Геније, па ти си Бог!“

(Напомена: У коментарима изнесите своје мишљење о тексту и жељу о коме бисте још из богате Звездине историје желели да читате…)