На данашњи дан: Рођени Игор Ракочевић и Анђелија Арбутина

Данас рођендане славе две велике кошаркашке легенде Црвене звезде и некадашњи капитени женског и мушког клуба, Анђелија Арбутина и Игор Ракочевић.

Анђелија Арбутина је рођена 29. марта 1967. године у Београду. За Црвену звезду је наступала од 1983. до 1992. године, као и у сезони 1993/94. Годинама је предводила тим као капитен, а са црвено-белима је освојила две шампионске титуле 1989. и 1992. године, као и два национална Купа 1992. и 1994. године. Са Звездом је била и трећа у Купу шампиона 1990. године, уз још три изгубљена финала плеј-офа 1987, 1991. и 1994. године.

Четири пута узастопно је изабрана за најбољу спортисткињу СД Црвена звезда у традиционалном избору Звездине ревије од 1987. до 1990. године.

Анђелија је била талентована атлетичарка, чак се такмичила и у стрељаштву, а на једном школском такмичењу приметио ју је легендарни Зоран Ковачић “Чивија“ и позвао да дође у Звезду и почне да тренира кошарку. Остало је историја. После силаска са сцене славне генерације која је постала шампион Европе и доминирала у Југославији, Звезда је почела да прави нову генерацију кошаркашица управо око веома младе и изузетно талентоване Анђелије Арбутине, која је за први тим дебитовала са свега 15 година. Освојила је пет шампионских титула као предводник јуниорског тима Звезде. Брзо је стасала у сјајног шутера и врло хитру играчицу.

Титула се вратила на Мали Калемегдан после паузе од осам година. Црвено-беле су лигашки део сезоне 1988/89 окончале на трећој позицији и у полуфиналу плеј-офа су избациле словеначку Јежицу са 2:0 у победама, док је четвртопласирани Елемес из Шибеника савладао првопласирану екипу Јединства из Тузле. Звезда је у финалној серији савладала Елемес са 2:1 у победама. Црвено-беле су први меч у Београду решиле у своју корист са 77:69 уз 22 поена Арбутине и 27 Бојане Милошевић. Елемес се реванширао у Шибенику са 89:74 (Арбутина 26, Милошевић 20 поена), да би Звезда пред чак 5.000 гледалаца у дворани Пионир славила са 92:83 уз 23 поена Арбутине и 35 Бојане Милошевић и вратила титулу у Београд уз велико славље са навијачима.

Шампионски тим чиниле су: капитен Анђелија Арбутина, Гордана Џолић, Елеонора Вилд, Арнаутовић, Обрадовић, Маријана Костић, Весна Матијевић, Мирјана Јовановић, Бојана Милошевић, Елмира Калић, Јелена Радуловић и Сања Раденковић. Тренер је био трофејни Владислав “Лале“ Лучић.

Већ наредне сезоне млади тим црвено-белих остварио је одличан резултат у Купу европских шампиона. Измакло им је финале, али су заузеле треће место у групи и на тај начин заузеле треће место и у Европи 1990. године. Арбутина је одличну партију пружила против екипе Високе школи из Прага, када је убацила шест тројки за укупно 31 поен у победи од 100:79. Елемес је овога пута био кобан за Звезду у полуфиналу плеј-офа 1990. године, а годину касније и у финалу, када је у мајсторици у Шибенику савладао Звезду са 91:78, иако су црвено-беле претходни меч у Београду добиле са чак 42 поена разлике (106:64).

Арбутина је ипак до своје друге титуле са Звездом, а 25. у историји клуба стигла 1992. године под диригентском палицом тренера Зорана Ковачића “Чивије“. Због распада државе играна је само финална серија плеј-офа између другопласиране Звезде и четвртопласиране Војводине, јер није било услова да играју Јединство из Тузле и Ценекс из Сарајева, који су заузели прво односно треће место у лигашком делу сезоне. Звезда је славила против Војводине са 78:63 у Новом Саду и 76:63 у Београду уз осам поена Арбутине у првом мечу и 18 у реваншу. Звезда је претходно освојила и Куп Југославије тријумфом у финалу против Ценекса из Сарајева резултатом 86:82 у Параћину уз 12 поена капитена Анђелије Арбутине.

Шампионску екипу из 1992. године чиниле су: Анђелија Арбутина, Марија Васић, Елеонора Вилд, Јелица Чанак, Масловарић, Снежана Павловић, Данијела Илић, Нина Бједов, Биљана Стошић, Гордана Богојевић, Миленка Недовић и Данијела Варда.

Анђелија се после једне сезоне у Звезду вратила у другом делу шампионата 1993/94, када је пружила феноменалне партије. Црвено-беле су до трофеја у Купу стигле победом у финалу против екипе Винер Брокера из Ниша резултатом 79:76 на финалном турниру у Свилајнцу пред 2.500 гледалаца. Арбутина је у финалној утакмици постигла 24 поена и била је најефикаснија у свом тиму. У плеј-офу је Бечеј савладао Звезду са 3:0 у финалној серији.

Анђелија је каријеру наставила управо у дресу Бечеја са којим је већ 1995. године освојила шампионску титулу тријумфима у финалној серији против Црвене звезде са 3:0, а Арбутина је у другој утакмици убацила чак 62 поена против свог дојучерашњег клуба у победи Бечеја од 105:98. Касније је освајала титуле и са Хемофармом, играла за Мишколц из Мађарске, италијански Лавецини из Парме, Развојну банку из Бањалуке, израелски Рамат Хашарон…

У дресу репрезентације Југославије одиграла је 81 утакмицу. Освојила је чак четири сребрне медаље на великим такмичењима (Олимпијске игре 1988. у Сеулу, Светско првенство 1990. у Куала Лумпуру и на Европским шампионатима 1987. у Шпанији и 1991. у Израелу).

На Олимпијским играма у Сеулу 1988. постигла је кош за победу у полуфиналу против Аустралије (57:56) и одвела Југославију у финале против селекције САД, где су пружиле достојан отпор и освојиле сребрну медаљу. Кроз шуму руку аустралијске одбране пробила се до коша и поентирала у последњој секунди од таблу за велику радост саиграчица и стручног штаба на челу са Миланом Цигом Васојевићем. Тај антологијски погодак обележио јој је каријеру у репрезентацији. На мечу против Аустралије постигла је 15 поена, а у Сеулу је укупно забележила 51 поен у пет утакмица (10,2 по мечу). Одличан учинак имала је и на Европском првенству 1987. године, када је на седам мечева убацила 77 поена (11 по утакмици). На Првенству Европе 1989. године бележила је чак 19 поена у просеку (95 поена, пет утакмица) и била други стрелац националног тима, који је заузео четврто место. на Мундијалу у Малезији 1990. године забележила је 22 постигнута поена у седам утакмица, а на шампионату Старог континента 1991. године уписала је 42 поена у пет сусрета. Била је и најбољи стрелац СР Југославије на Европском првенству 1995. године са 15,2 поена по утакмици (91 поен у шест мечева). са јуниорском селекцијом има бронзу са Светског шампионата 1985. (42 поена, пет мечева) и сребро са Европског првенства 1986. године (87 поена, седам утакмица). Анђелија је удата за нашег познатог спортског коментатора Слободана Шаренца.

Игор Ракочевић је рођен 29. марта 1978. године у Београду. Прошао је све млађе категорије клуба и као велики таленат заиграо за први тим Звезде у сезони 1994/95. Његов отац Горан је седамдесетих година имао запажену каријеру у Звезди и био члан чувене генерације у којој су играли Цветковић, Симоновић, Капичић, Славнић и Вучинић.

Игор је у првој сезони био у саставу на 33 утакмице у којима је постигао 66 поена у свим такмичењима и то са свега 16 година. Наредне сезоне је још више напредовао. Истакао се у плеј-офу 1996. године, када је у четвртфиналној серији против БФЦ-а из Беочина бележио 13,3 поена по утакмици. У другом мечу забележио је 20 поена, а у трећем 16, али је противнички тим отишао у полуфинале предвођен Миленком Топићем, Владимиром Кузмановићем и Жељком Топаловићем, који ће касније заиграти управо у Звезди са Ракочевићем. У сезони 1996/97 Игор није много времена проводио на паркету. Био је у тиму на 15 мечева у првенству и Купу, а тим је имао слабе резултате.

Али, у сезони 1997/98, Игор је потпуно експлодирао и постао носилац игре клуба. Био је препознатљив по свом прецизном шуту из игре, а посебно по атрактивним закуцавањима. Био је први стрелац тима у лигашком делу шампионата са 336 поена на 26 мечева (просек 12,9 по утакмици). Убацио је 31 поен у 7. колу против Морнара (99:70), а у плеј-офу је на осам утакмица постигао 99 поена (12,4 по мечу) и тако допринео освајању шампионске титуле у финалној серији против ФМП Железника са 3:1 у победама. У трећем мечу финала убацио је 17, а у четвртом 16 поена. Те сезоне црвено-бели су у европском Купу Радиввоја Кораћа рушили све пред собом, да би поклекли у реваншу финала против Меша из Вероне (64:73) у гротлу хале Пионир, иако су у првом мечу славили на гостовању у Италији са 74:68.

Незаборавну шампионску генерацију чинили су: Игор Перовић, Војкан Бенчић, Игор Ракочевић, Јово Станојевић, Златко Болић, Миленко Топић, Владимир Кузмановић, Оливер Поповић, Дејан Мишковић и Жељко Топаловић. Тренери су у плеј-офу били Владислав “Лале“ Лучић и Михајло Павићевић.

Наредне сезоне црвено-бели су заиграли у Евролиги, где су забележене четири победе, између осталог против Цибоне у Загребу уз одличну Игорову партију и Жалгириса у Београду. Ракочевић је у Евролиги бележио 13,8 поена и по просеку је био први стрелац Звезде, као и у лигашком делу домаћег шампионата (18,9 поена) и укупно у сезони са 16,2 поена по мечу. Ипак, те сезоне није освојен трофеј, јер плеј-оф није ни игран због бомбардовања, па је Будућност из Подгорице проглашена прваком јер је била прва у лигашком делу са победом више од Звезде.

У сезони 1999/2000 Игор је поново био најбољи стрелац екипе са 268 поена у лигашком делу првенства (15,8 по мечу) и укупно у сезони са 524 поена (просек 13,1), али је у плеј-офу имао слабије партије због недовољне спремности после повреде. Црвено-бели се нису прославили те сезоне. Стигли су до полуфинала плеј-офа, а у Евролиги су забележили две победе у 16 мечева. Ракочевић је са 12,6 поена у елитном такмичењу био други стрелац екипе, иза Николе Јестратијевића, који је бележио 13,7 поена по мечу.

Уследио је прелазак у Будућност из Подгорице, која је у то време имала изузетно јак састав од великог броја репрезентативаца. Навијачи Звезде нису заборавили Игоров прелазак у Подгорицу, па се у новој сезони нашао на мети најватренијих у мечу у Београду. И у редовима Будућности је пружио одличне партије. У сезони 2000/01 бележио је 12,9 поена у Евролиги, а сезону касније 17,7 на 14 мечева у елитном такмичењу. Са Подгоричанима је освојио титулу и Куп 2001. године. Игор је 2000. године изабран на НБА драфту као 51. пик од стране Минесоте, за коју је заиграо у сезони 2002/03. Није много времена проводио на терену. Просечно је био у игри 5,8 минута и бележио 1,9 поенапо мечу.

У Звезду се на изненађење и одушевљење навијача вратио у сезони 2003/04 и одиграо као никада у каријери. Био је незаустављив, сипао поене као од шале, а уз то је стизао и да много пута асистира саиграчима. Био је МВП Јадранске лиге, освојио незаборавни Куп, после три утакмице у којима је Звезда до победа стизала после продужетака. У лигашком делу Јадранске лиге имао је просек од 22,5 поена по утакмици, а укупно у свим мечевима те сезоне 1116 поена на 51 мечу, просечно 21,9 поена по утакмици. До титуле није стигао. После невероватних дешавања на реваншу полуфинала плеј-офа у Вршцу, када је полиција без икаквог разлога потискивала Звездине навијаче, тако да су неки падали и у несвест, јер су остали без ваздуха, међу којима су били и жене и деца. Звезда због тога није желела да настави сусрет, па је меч регистрован у корист Хемофарма. То је само један пример у низу како је Звезда подмукло и на најпрљавији могући начин склањана са пута државном пројекту зарад лажне доминације у претходних десет и више година.

Ракочевић је у сезони 2004/05 наступао за Памесу из Валенсије, где је бележио 21 поен у шпанској АЦБ лиги, док је у сезони 2005/06 играјући за славни Реал Мадрид постизао просечно 14,8 поена у Евролиги. У дресу Таукерамике наступао је од 2006. до 2009. године. Освојио је шампионску титулу 2008. године, два Купа Шпаније 2006. и 2009. и три Суперкупа Шпаније 2006, 2007, и 2008. године. У сезонама 2006/07 и 2008/09 добио је трофеј “Алфонсо Форд“ као најбољи стрелац Евролиге. У елитном такмичењу 2006/07 бележио је 16,2 поена у 22 меча, док је 2008/09 имао просек од 18 поена на 21 утакмици.

Дрес турског Ефеса носио је од 2009. до 2011. године. Рекордни трећи пут је проглашен за најбољег стрелца Евролиге у сезони 2010/11 када је бележио 17,2 поена по утакмици. Са Сијеном Монтепаски освојио је титулу, Куп и Суперкуп Италије у сезони 2011/12, али није Евролигу, која му недостаје у трофејној колекцији.

Вратио се у Звезду у лето 2012. године и још једном приказао сјајне игре. Освојио је Куп Србије (Куп Радивоја Кораћа) 2013. године, где је у три утакмице постигао 60 поена (20 у финалу против Партизана). У Еврокупу је блистао са просеком од 19,5 поена, док је у лигашком делу шампионата Србије постизао 18,9 поена (са укупно 246 поена био је први стрелац домаће лиге, а са 394 поена најбољи стрелац Јадранске лиге). У плеј-офу није био на свом нивоу због повреде, од које се није у потпуности опоравио. Управа клуба је у договору са тренером одлучила да у овој сезони Игор не буде у тиму због жеље за млађим играчима на његовој позицији. Недавно је и неколико дана провео у болници због проблема са чиром, али се брзо опоравио и бодрио Звезду у последњим мечевима. Могуће је да ће у будућности заузети неко значајно место у управи црвено-белих.

У дресу репрезентације има освојене златне медаље са Европског шампионата у Турској 2001. и Светског првенства у Индијанаполису 2002. године. Играо је и на Олимпијским играма у Сиднеју 2000. и Атини 2004. године, Европском првенству 2005. године, када је био најбољи стрелац екипе са 16,3 поена у просеку и на Првенству света 2006. године, када је као капитен предводио национални тим и са 18,3 поена по мечу био водећи кошгетер екипе. Још 1998. године је у дресу младе репрезентације био МВП Европског првенства и освојио златну медаљу, а у колекцији има и бронзу са Медитеранских игара у Барију 1997. године.