На данашњи дан: Рођени Драгиша Вучинић и Селимир Милошевић

Драгиша Вучинић, легендарни кошаркаш Црвене звезде, репрезентативац, тренер и председник црвено-белих, рођен је 4. априла 1948. године у Мостару. Готово целу играчку каријеру провео је у Звезди, за коју је наступао у чак 13 сезона, од 1967. до 1979. године.

По броју одиграних сезона је други у историји клуба заједно са некадашњим саиграчем Владимиром Цветковићем. Рекордер је Слободан Николић са 14 сезона у Звезди. Вучинић је пети стрелац у историји црвено-белих са 4612 постигнутих поена (просек 13,2 по мечу) и трећи по броју одиграних утакмица – 349. Више мечева одиграли су само Предраг Богосављев (417) и Слободан Николић (421). Вучинић је припадао једној од најславнијих генерација у историји клуба коју су још чинили Љубодраг Симоновић, Владимир Цветковић, Драган Капичић, Зоран Славнић, Горан Ракочевић, Иван Сарјановић, Радивоје Живковић…

Учествовао је у освајању шест трофеја, две шампионске титуле 1969. и 1972. године, три Купа 1971, 1973. и 1975. и Купа победника купова 1974. године.

Играо је на позицији центра, а за црвено-беле је дебитовао у сезони 1967, када се још увек играло на отвореним теренима. Већ наредне сезоне мечеви су почели да се играју у халама. У својој другој сезони у Звезди, Вучинић је постао један од носилаца игре. Бележио је 13,1 поен у шампионату. У сезони 1968/69, црвено-бели су освојили шампионску титулу после 14 година паузе, а Звездина дванаестица је бележила 10,4 поена у просеку. Врло ретка су била такмичења у којима није имао двоцифрен просек поена током дугогодишње каријере у клубу са Малог Калемегдана. Генерација којој је припадао Вучинић наступула је први пут у Купу европских шампиона у сезони 1969/70, када су стигли међу осам најбољих тимова, а центар црвено-белих је у десет мечева постигао укупно 99 поена. Звезда је 1971. године освојила први Куп у клупској историји, а Вучинић је на четири меча у најмасовнијем такмичењу бележио 13,8 поена у просеку.

Шампионска титула 1972. године освојена је у мајсторици против сплитске Југопластике у Љубљани уз одличан учинак Вучинића, који је постигао 15 поена у одлучујућем мечу за наслов првака Југославије, само је Дуци Симоновић био ефикаснији од њега са 20 постигнутих поена против Сплићана. Центар шампионске екипе је у сезони 1971/72 забележио укупно 255 поена на 23 утакмице у шампионату – 11,1 по мечу по чему је био четврти стрелац тима, иза Симоновића, Капичића и Славнића. Исте године Звезда је у Купу победника купова стигла до свог првог европског финала, али је Симентал из Милана славио са 74:70.

Драгиша је у Купу шампиона 1972/73 имао просек од 14,7 поена, а Звезда је стигла до полуфинала, где је ЦСКА из Москве био превисока препрека за изабранике Братислава Ђорђевића. Убацио је 19 поена у победи против Реала из Мадрида (80:70), док је у мечу против Симентала из Милана (74:80) забележио 25 поена, а у првој полуфиналној утакмици против ЦСКА зауставио се на 23 постигнута поена. Звезда ни у тој сезони није остала без трофеја, јер је тријумфовала у Купу. У финалу је савладан Партизан резултатом 71:65, а Вучинић је постигао 17 поена, док му је просек у четири Куп меча те сезоне био тачно 16 поена.

Сезона 1973/74 била је можда и најбоља у његовој каријери. У шампионату је бележио 18,1 поен, у Купу 20,8 у просеку, а у освајању Купа победника купова забележио је укупно 159 поена у 11 утакмица – просечно 14,5 по мечу. Против ЦСКА је убацио 24 поена у Софији, против Сакле у Торину је забележио 18, а у победи против Естудијантеса у Мадриду (79:74) у првом полуфиналном мечу зауставио се на 17 поена, док је у убедљивом тријумфу (104:85) у реваншу у Београду забележио десет поена. У финалу у Удинама против Спартак Збројовке из Брна постигао је 12 поена, а Звезда је победом од 86:75, освојила свој први и за сада једини трофеј у европским такмичењима.

Тим је и у сезони 1974/75 држао висок ниво резултата. Освојен је још један национални Куп. Вучинић је у освајању новог трофеја постигао 56 поена на шест утакмица, а остаје жал за трофејем у Купу купова, јер су црвено-бели поново стигли до финала, али је Спартак из Санкт Петербурга био успешнији за само један поен (63:62). Након те сезоне наступила је осека трофеја и постепено осипање трофејне генерације, а Вучинић је уз Горана Ракочевића једини остао у тиму до краја седамдесетих година. Сјајне партије пружио је у сезони 1977/78, када је бележио 19,8 поена у првенству, где је био други стрелац тима, иза Жарка Копривице, док је у Купу бележио 21,2 поена по утакмици и био најбољи стрелац екипе.

У последњој сезони у клубу (1978/79) на неколико мечева био је истовремено и играч и тренер Звезде. Деведесетих година минулог века био је и председник клуба, када је у Звезди сарађивао са својим некадашњим саиграчем Драганом Капичићем. Обављао је и функције председника кошаркашког савеза Србије и стручног савета у два наврата, као и такмичарске комисије КСС-а.

Са репрезентацијом Југославије има освојену сребрну медаљу на Првенству Европе у Есену 1971. године, када је на четири меча убацио десет поена. У дресу јуниорске селекције освојио је сребро на Европском шампионату 1968. године, када је бележио 10,4 поена (седам утакмица, 73 поена) и био четврти стрелац екипе у којој су играли Дуци Симоновић, Иван Сарјановић, Винко Јеловац, Дамир Шолман…

Селимир Милошевић, некадашњи фудбалер Црвене звезде, рођен је 4. априла 1940. године у Шапцу. У Звезди је провео пуних десет година, од 1957. до 1967. Одиграо је 95 званичних утакмица, постигао 39 голова и учествовао у освајању три шампионске титуле (1959, 1960. и 1964. године), три национална Купа (1958, 1989. и 1964.) и Дунавског купа 1958. године.

Имао је један од најјачих шутева рачунајући све фудбалере који су икада играли у Звезди. Био је познат као прави бомбардер, али није у потпуности искористио свој таленат. Почео је да тренира у Мачви из Шапца, а као јуниор је прешао у редове црвено-белих. За први тим је дебитовао у сезони 1957/58, када је забележио три меча у шампионату уз један погодак. У походу на трофеј у Дунавском купу одиграо је седам утакмица и постигао два гола, по један у финалним мечевима против чехословачке Руда Хвезде (4:1 и 3:2).

Наредне сезоне забележио је три наступа у првенству уз један гол против Вардара (3:2). У освајању нове шампионске титуле у сезони 1959/60 одиграо је 12 утакмица уз три поготка. Није успео да се у потпуности устали у стартној постави због јаке конкуренције у нападу. У Митропа купу 1962. године одиграо је пет утакмица уз један погодак у победи против Хонведа од 1:0, док је у шампионату на девет мечева пет пута био стрелац и то победоносног гола против загребачког Динама (1:0) и у ремију против сплитског Хајдука (1:1). У наредне две године врло мало је играо, али је ипак стигао да се упише у стрелце у шампионској сезони 1963/64, када је погодио мрежу Динама из Загреба у победи од 3:0. Играо је и у првом мечу Купа шампиона у сезони 1964/65 против Глазгов Ренџерса у поразу (1:3).

Није био у плановима тренера па му је понуђено да пређе у сплитски Хајдук, што је одбио и испоставило се да није погрешио, јер је експлодирао у сезони 1965/66, када је на 18 лигашких мечева постигао 11 голова и био други стрелац тима, одмах иза Боре Костића. У стрелце се по једном уписао и у Купу Југославије и Средњоевропском купу у поразу од Фиорентине (1:3).

Одиграо је још три меча уз један погодак у сезони 1966/67, а затим је прешао у Калифорнија Клиперсе из Оукленда са којима је освојио титулу и Куп САД 1967. године постигавши чак 28 голова на 34 лигашка меча. Затим је наступао за Ред Стар из Париза од 1968. до 1970. године. У сезони 1969/70 био је трећи стрелац шампионата Француске. Одиграо је 41 меч за тим из града светлости и 21 пут се уписао у стрелце. Каријеру је завршио у дресу Радничког из Крагујевца у сезони 1971/72.

Као тренер је 12 година водио бројне клубове из Прве и Друге лиге, затим је две године радио у Тунису, био на кормилу грчког Паниониоса, а са екипом Пелоте је три пута био шампион Индонезије, освојио један Куп и азијску Лигу шампиона. Данас живи у Београду, члан је Управног одбора Црвене звезде, а активан је и у удружењу ветерана клуба.