Dočekao sam i taj 28. jul. Pratila ga kiša, oluja, sparina. Nelagodnost u grudima je nastala istog onog trenutka kada je nestao mir i optimizam koji sam sazidao u mesecima koje sam ostavio za sobom. Kaluđerović se poklonio kada sam se sreo sa plafonom sobe u kojoj sam gledao utakmicu. Posle toga sam nastavio da gledam sa manje tenzije, čekajući da momci povežu četiri, pet pasova kojima će razgaliti milione pored malih ekrana tv prijemnika. Njihova pogrešna dodavanja, nespretni prijemi lopte su praznili moju čašu limunade, sa vrlo malo šećera. Zaključak komentatora da je u igru ušao Kadu, iako je pomenuti već neko vreme besomučno špartao dole u dnu ekrana, dalo je potpuno novu dimenziju ovoj utakmici. Dok sam još gunđao da je bila ruka kod izjednačujućeg gola i da ne možemo da se izvučemo iz presinga, i kablovski operater je rešio da me počasti sa 30-ak sekundi pauze, zbog nevremena, pretpostavljam.
Već ošamućen od srušenih nada u tečnu igru već na prvoj utakmici, javljam se na telefon i shvatam da svi koji me poznaju, a ne prate fudbalsku igru, znaju šta ja u ovom trenutku radim, i baš zato zovu. Poziv na krofne, ipak, nisam odbio znajući da ću svoju tugu tako najbolje ubiti. Nedugo zatim, pozdravio sam plafon još jednom i hvala bratu Mezengi za taj skok. Pošto se začuo i poslednji zvižduk, pomalo apatičan, znao sam šta mi je činiti. Sa drugarom koji je pristao da u horu psujemo sudiju tokom ovih 90 minuta Zvezdaške nade, dogovorio sam put za Beograd, 4. avgusta 2011. godine.
Verglajući na biciklu, a sve u susret druželjubivoj atmosferi, oslobođenoj stresa i fudbalskih priča, razmišljao sam. Čudna je stvar ta svest. Svest o nečemu velikom. Često te rastuži i navodi na najgore misli kad samom sebi kažeš da više ne možeš. Iz asfalta izbija neka sparina, a oblaci nastavljaju svojim putem. Nema vetra. Čudno je i to koliko dugo je volimo, bodrimo i kako smo sami, pomalo čudni. Neobičnih, da ne kažem nepovezanih 90 minuta je bilo dovoljno da već unapred, bez čitanja, vidim razne komentare koji zastupaju razne stavove. Za mnoge, kraj sveta beše, baš taj 28. jul. Za mene, samo dokaz beskonačne želje, da ni tako sitni trenuci u slavnoj istoriji jednog velikog “pojma“, ne mogu da pomute moje najčistije i najiskrenije žrtve i odricanja.
Imali smo gorkih trenutaka, ne zna im se broj. Tako ranjeni, stvorili smo sebi simbol svojevrsne fudbalske renesanse, koji je stao uz našu ideju, svestan svojih obaveza, poštujući nas, jer smo mi, navijači, deo Crvene zvezde. Ugledamo se svakog dana, na njega. Bio je i ostao Bog. Legenda, a danas, zajedno sa nama, stoji kao sinonim za grb. Ipak, on je samo čovek. Naša legenda, ali samo čovek. Predodređen da pravi greške, ali i da iz nemogućeg stvara trenutke koje ćemo moći da zovemo legendarnim, istorijskim, za pamćenje. Zato ja za sebe i sve druge koje su ispunili svoju navijačku dužnost i postali članovi kluba, smatram da treba da stanemo iza Velikog Žutog, i kao pravi Zvezdaši kritikujemo, bodrimo, i najvažnije, uvek budem tu, na Marakani. To je naše pravo i naša obaveza.
Zvezda nije grb, nije Marakana, nije Prosinečki. Zvezda nije ni Zvezdin predsednik, ni sportski direktor, ni pomoćno osoblje stadiona, ni zgrada sportskog društva, ni navijači. Jedno drugo implicira, i jedno s drugim bivstvuje. Ne živi čovek bez ljubavi, već egzistira, životari. Ljubav bez čovek ne postoji. Tako i ona, Zvezda. Bez nje, ja sam samo jedinstveni matični broj građana. Bez mene, bez svih nas što ležemo i budimo se misleći o njoj, Zvezda je samo ime na papiru. Zbog svega ovoga, zbog dana sreće, zbog dana tuge, zbog tribina koje nas željno iščekuju, zbog toga što sa sobom uvek treba da imate dokaz da ste deo Zvezde, zbog toga što je volite, zato što i dalje željno iščekujete štopera, zato što vas neko iz uprave nervira, zbog ciljeva kojima ste svi posvećeni, zbog toga što možda baš sad želite da u sebi otpevate da TI NEĆEŠ OSTATI NIKAD SAMA, JER ŽIVOT SI MOJ… Zbog svega toga, i još zbog toga što svaka pesma spevana njoj više nije pesma već zakletva, istina o nama samima, podsećam vas da spremite svoje majice crveno-belih boja, karte i sa svojom prepoznatljivim optimizmom, dodjete u svoju drugu kuću. Neka grmi, neka pulsira, neka bude kao nekada. Nek se čuje Ljubav si mi jedina…
26 comments