На данашњи дан: Рођен Миљан Миљанић

Миљан Миљанић, легендарни тренер Црвене звезде и Реала из Мадрида, дугогодишњи председник Фудбалског савеза Југославије, фудбалски визионар и стваралац, рођен је 4. маја 1930. године у Битољу.

Његова фамилија је пореклом из Бањана код Никшића, а у Звезди је као играч и тренер провео чак 29 година од 1945. до 1974. године. У јуниорском саставу црвено-белих наступао је до 1951. године. За први тим Црвене звезде одиграо је укупно 59 утакмица, од чега 13 такмичарских, као одбрамбени фудбалер. У званичним сусретима заиграо је први пут у осмини финала Купа 1951. године против Мачве у победи од 4:1. Следеће године је одиграо један меч у шампионату, а у првенству 1954/55 играо је на седам утакмица. Био је у саставу црвено-белих и на два меча у Купу 1955. године, а у шампионату 1955/56 забележио је две одигране утакмице у освајању титуле првака Југославије.

Касније је предводио млађе категорије Црвене звезде и то пионирски и омладински састав. Тренер првог тима постао је 1966. године. У првој сезони заузео је пето место у шампионату, а ту позицију на табели клуб је имао и сезону раније, а онда је почела доминација Црвене звезде у југословенском фудбалу. Са Миљанићем на месту кормилара црвено-белог фудбалског брода освојене су четири шампионске титуле 1968, 1969, 1970. и 1973. године, три Купа 1968, 1970. и 1971. године, Средњоевропски куп 1968, два трофеја Супершампиона Југославије 1969. и 1972. и Куп прволигаша 1973. године. Звездина генерација која је три сезоне узастопно владала домаћим фудбалом играла је у готово истом саставу. И други клубови су имали одличне екипе, али их је Звезда све надмашила сјајном физичком припремљеношћу и квалитетом асова којих је у то време било прегршт у тиму. Дујковић, Ђорић, Кривокућа, Кленковски, Дојчиновски, Павловић, Антонијевић, Остојић, Лазаревић, Аћимовић, Џајић, Караси, Јевтић и Трифун Михајловић били су окосница састава који је доминирао фудбалом тадашње велике државе.

Звезда је са Миљаном на клупи стигла до полуфинала Купа европских шампиона 1971. године (први пут је до полуфинала најелитнијег европског клупског такмичења стигла 1957. године). После победе против Панатинаикоса од 4:1 у првом полуфиналном мечу у Београду уследио је шок у Атини, пораз од 0:3 и изгубљено финале против Ајакса у којем је Звезда већ била једном ногом. Шта се тачно десило у Атини 1971. године до данас је остала мистерија, мада неки играчи Звезде из тог периода имају теорију да су им Грци нешто сипали у супу, па су на терену деловали успавано и немоћно.

        Иако је Миљан Миљанић са Звездом освојио укупно 11 трофеја (осам ако се не рачунају два пехара Супершампиона Југославије и један Куп прволигаша), што га чини најтрофејнијим стручњаком у историји славног клуба, није увек било идеално стање у Звезди, јер су навијачи за време његовог мандата на клупи палили мреже на головима незадовољни игром екипе. Али то су били ређи случајеви у односу на велике успехе које је постигао предводећи црвено-бели тим, јер је Звезда за време Миљана направила велику разлику у трофејима и победама у дербију у односу на вечитог ривала. Последњу шампионску титулу са Звездом је освојио 1973. године са шест бодова предности у односу на другопласирани Вележ из Мостара. Из Звезде је отишао 4. марта 1974. године после утакмице Купа шампиона против мадридског Атлетика.

Убрзо је преузео славни Реал из Мадрида на чијој клупи је провео три године, од 1974. до 1977. и освојио две шампионске титуле 1975. и 1976. и Куп Шпаније 1975. године, а стигао је и до полуфинала Купа шампиона у сезони 1975/76. Када је са Мадриђанима освојио прву титулу имао је низ од 13 утакмица без пораза од почетка првенства. Напустио је Реал 1977. године због несугласица са управом клуба. Био је тренер Валенсије у сезони 1982/83, а водио је Кувајт и Уједињене Арапске Емирате у периоду од 1983. до 1986. године. Био је селектор Омладинске репрезентације Југославије и шеф селекторске комисије (Рибар, Ребац, Ивић, Ћирић, Младинић) од 1973. до 1974. године. На Светском првенству 1974. године репрезентација је заузела осмо место. Миљанић је био селектор националног тима Југославије од 1979. до 1982. године на 22 утакмице. На Светском шампионату у Шпанији 1982. године није прошао групну фазу, што му његови противници никада нису заборавили. Председник Фудбалског савеза Југославије био је од 1993. до 2001. године, након чега је постао почасни председник. У периоду после санкција репрезентација је за време Миљанићевог мандата отишла на Светско првенство у Француској 1998. године, где је заузела десето место, а на Европском шампионату у Белгији и Холандији 2000. године фудбалери СР Југославије стигли су до четвртфинала. Пуне две деценије био је инструктор ФИФА-е. На Светском првенству 1994. године у САД, Миљан је добио звање саветника, иако је Југославија тада била под санкцијама.

Изузетно цењен у европским и светским фудбалским оквирима добио је 2004. године Смарагдни орден УЕФА, једно од највећих признања ове организације. Због заслуга у развоју фудбала у Србији и Црној Гори добио је орден Немање Другог степена 2005. године. Преминуо је 13. јануара 2012. године у Београду. Сахрањен је у алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.