Приче из Спортског друштва Црвена звезда: Mушки одбојкашки клуб

На нашем сајту сте имали прилике да се упознате са историјом женског одбојкашког клуба Црвена звезда, а сада ће бити речи и о одбојкашима нашег клуба. Овај клуб није освајао толико трофеја као што је то чинила женска екипа, али свакако представља значајан део Спортског друштва Црвена звезда, и клуб који нас је нарочито у последње време обрадовао многим трофејима. Клуб је освојио 10 националних титула, 12 националних купова, а три пута је освајао и Суперкуп Србије.

Одбојкашки клуб је почео са активностима 1945. године и један је од осам клубова – оснивача Спортског друштва Црвена звезда. У суштини, у првих пет година постојања, овај спорт је у оквиру нашег спортског друштва био организован као секција, да би у периоду између од 1950. до 1955. године секција прерасла у клуб.

У првим годинама постојања, одбојкаши и кошаркаши Црвене звезде су имали исте просторије и спортске терене на Малом Калемегдану, а имали су и готово исте људе у управама. Први званични меч одигран је 1945. године против Спартака из Суботице, а интересантно је да тим није могао да се окупи дан пред утакмицу, тј. фалила су два играча, па су наступили и Љубиша Секулић који је био секретар клуба, као и Северин Бјелић који је био познат као пливач, фудбалер и ватерполиста. Очекивано, наш тим је поражен у том мечу. Исте године је одржано прво државно првентство у Суботици на коме су наступале репрезентације република, а за Србију су играла два играча из Црвене звезде: Живојин Зец и Миша Илић. Поред ове двојице, за Звезду су наступали и Миодраговић, Гаротић, Королија и Милошевић. Наредне 1946. године је одржано прво клупско првенство Југославије, а након фузије са Студентом и доласка Бате Мирковића и Воје Милановића из Милиционара 1947. године почиње јачање одбојкашке секције. Следеће године, на државном првенством, наш тим осваја треће место, а четири одбојкаша Звезде су позвана на Балканијаду (Марковић, Солдатовић, Тринајестић и Милановић). Поред њих, Звездин тим су чинили и Зец, Стојанов, Ракић, Миланов, Николић, Лукачев и Смедеревац. Од финалиста претходног државног првенства, уз екипу Сарајева, 1949. је формирана је први пут формирана Савезна лига, а наш тим је освојио треће место на том такмичењу.

Иако се 1950. године говорило о укидању одбојкашке секције нашег спортског друштва, то се на сву срећу није десило, а већ наредне године, Црвена звезда по први пут осваја шампионску титулу. Квалификациони турнир у Београду није уливао пуно оптимизма, наш тим је прошао захваљујући бољем сет-количнику на финални турнир на коме је играо све боље и боље, да би му у последњем мечу против Железничара била потребна максимална победа за прву круну. Остварена је победа од 3:0, па, иако то нико није очекивао, слично као и фудбалери, Црвена звезда 1951. постаје шампион Југославије. Тренер је био Братислав Мирковић, а тим су чинили: Николић, Стојмировић, Милановић, Стефановић, Кривокапић, Милосављевић, Њамцул, Мандарић и Ружић.

Следеће године, у одлучујућој утакмици за титулу, у утакмици против загребачке Младости, при резултату 2:2 и 15:15 у петом сету, судија Ђорђевић је окарактерисао једну лопту као „ношену“, а након спортског протеста нашег капитена, Мандарића, додељује „казнени“ поен због приговора, и тиме, практично поклања титулу противнику. И 1953. године Црвена звезда заузима друго место, да би се 1954. вратила на трон, остваривши 13 првенствених победа и само један, минималан пораз. Шампионски тим су чинили: Стојмировић, И. Поповић, Стефановић, Мандарић, Шедиви, Ружић, Николић, М. Поповић, Мисита, а повремено су играли и Стошић, Ђермановић и Њамцул. У клуб се враћа Милосављевић, а играчи нашег тима постају и репрезентативци Шитић и Шкрбић. 1955. године, ипак, освојено је само треће место, али је наредне две сезоне, шампионски пехар поново „црвено-бели“.

Први Куп Југославије је освојен 1960. године, а на значајније успехе након тога се чекало више од деценије. Црвена звезда у сезони 1973/74. долазили до своје пете титуле, а екипу су чинили: Бакарец, Боричић, Бошњак, Шурлан, Жежељ, Гашић, Матијашевић, Лозанчић, Симић, Јовановић и Сретеновић, предвођена тренером Љубомиром Стојићем. Ова екипа је освојила и три национална купа (1972, 1973. и 1975. године). Репрезентација Југославије 1975. године осваја треће место на Европском првенству у Београду (највећи успех СФР Југославије), а чак петорица одбојкаша Звезде су учествовала у томе: Живојин Врачарић, Александар Боричић, Никола Матијашевић, Владимир Бошњак и Слободан Лозанчић.

Нажалост, свеукупна криза захвата наш клуб од 1975-78. године, па су се наши одбојкаши чак и опростили од најквалитетнијег домаћег такмичења и преселили се у Другу лигу. 1978. године се формира нови стручни штаб, и примарни циљ постаје повратак у елиту. Ипак, наредни пероид остаје упамћен као најгори у историји клуба, одбојкаши су наизменично испадали и враћали се у прву дивизију, да би чак три године, од 1981-84, провели у друголигашкој конкуренцији. Ипак, у сезони 1985/86, доласком репрезентативаца, Миодрага Митића и Ненада Ђорђевића, Звезда учвршћује прволигашки статус, а затим, „административним путем“, наш тим још једном завршава у нижем рангу. Сезона 1988/89. обележава дефинитиван повратак на прволигашку сцену, и наша екипа ту остаје до данас, и полако почиње да се поново уздиже.

Предвођена Дејаном Брђовићем, Црвена звезда поново почиње да заузима значајно место у југословенском шампионату. Пети куп је освојен 1991. године, први после 16 година, а успех је поновљен две године касније. Екипу је предводио Владимир Батез, а тренер је био Ласло Лукач. Одличне партије су пружили и Един Шкорић, Владимир Младеновић и Ратко Павличевић.

Био је наш тим више пута вицешампион државе, али, никако није успевао да врати титулу у своју витрину. Новосадска Војводина је била неприкосована деведестих година прошлог века, освојивши девет узастопних титула. У том периоду, Црвена звезда је успела да освоји један Куп, седми по реду, 1997. године. Капитен је тада био Данило Мрђа, а за наш тим су још наступали: Дејан Брђовић, Жељко Танасковић, Бојан Костадиновић, Рајко Јокановић, Иван Илић, Милутин Стојковић, Владимир Зебић, Новак Станковић, Владимир Илић, Драган Богдановић, Душан Жежељ и Славиша Перовић. Тренер је био Јовица Цветковић. Сезона 1998/99. је прекинута због НАТО агресије на Југосалвију, Звезда је и тада била иза Војводина, а те сезоне је освојен осми национални куп. Уследиле су три сезоне за заборав.

Шампионски пехар је дочекан после 29 година под вођством тренера Жељка Булатовића, а поред већ легендарног Дејана Брђовића, Црвена звезда је била предвођена и новим капитеном, репрезенативцем, Миланом Васићем. Те сезоне, Звезда је имала предност домаћег паркета у полуфиналу плеј-офа против Војводине, али је изгубила прва два меча, и, пракатично, прежаљена отишла у Нови Сад. Међутим, узвратио је наш тим истом мером, а затим и тријумфовао у мајсторици после велике борбе. У финалу је побеђена Будванска ревијера са 3:0 у победама, а титулу су поред поменутих донели и: Никола Ковачевић, Ненад Милетић, Владо Петковић, Владимир Ракић, Марко Самарџић, Марко Перош, Горан Ивковић, Мирослав Сарић, Иван Лугоња, Дејан Радић, Горан Бјелица и Дејан Бојовић. Овом титулом је обезбеђено и учешће у Лиги шампиона.

У наредне четири сезоне, Војводина и подгоричка Будућност освајају по две титуле, а Црвена звезда 2008. године осваја своју седму титулу поново на себи својсвтен начин. У полуфиналу је поново играла против Војводине која је победила у прва два меча у Београду, али Црвена звезда побеђује у наредна три и одлази у финале где ју је чекала екипа Радничког која је те сезоне освојила национални куп. Прве две утакмице су одигране у Крагујевцу, и обе је добио Раднички, по 3:1. Црвена звезда је поново била прежаљена, али тако нису размишљали наши одбојкаши, већ су режирали нови преокрет – били су убедљиви у Београду (два пута по 3:0), а затим су славили и у мајсторици у Крагујевца са 3:2, иако је Раднички водио са 2:1 у сетовима у том мечу. Тренер је поново био Жељко Булатовић, а титулу су донели: Томислав Докић, Милан Рашић, Драган Станковић, Немања Стефановић, Јован Ћулафић, Милан Зиндовић, Никола Мајсторовић, Невен Мајсторовић, Стефан Илић, Милош Терзић, Урош Илић, Душко Николић.

Раднички није успео те сезоне да освоји своју прву титулу у историји, али јесте годину дана касније коју је успео и да одбрани. Црвеној звезди је припао Куп Србије 2009. године, као и 2011. када су у финалу победили Партизан са 3:0, иако је „вечити ривал“ био фаворит у овом мечу. Те сезоне је Војводина елиминисала Звезду у полуфиналу плеј-офа домаћег шампионата које је касније освојио Партизан (након 20 година), али, овај трофеј у Купу је био најава нове „златне“ генерације Звездиних одбојкаша. Куп су овојили:Милан Перић, Младен Бојовић, Вук Милутиновић, Михајло Митић, Милош Терзић, Душан Петковић, Филип Вујић, Михајло Пајић, Лазар Копривица, Немања Стефановић, Немања Јаковљевић, Иван Петровић. И поред неколико одлазака на крају те сезоне, формирана је окосница тима која ће (уз неколико појачања) у наредне три године донети прегршт трофеја нашем клубу.

У октобру 2011. је одигран први Суперкуп у историји српске одбојке у коме су се састали „вечити ривали“. Након велике борбе, Црвена звезда је победила и освојила први трофеј у сезони. Неочекивано, наш тим се после два минимална пораза од Младог радника у четвртфиналу Купа, опростио од овог трофеја, али је зато бриљирао у Лиги, па је у регуларном делу остварио 17 победа уз само један пораз. Интересантно је да је овај скор поновољен и у наредне две сезоне. У полуфиналу плеј-офа, Црвена звезда је изгубила прва два меча против Партизана на свом терену, али је везала три победе након тога и пласирала се у финале, у коме је победила Војводину и освојила осму титулу. Михајло Митић и Душан Петковић постају главни играчи, најбољи од најбољих у нашем тиму, а уз њих, титулу су освојили и: Милан Перић, Вук Милутиновић, Лазар Копривица, Милан Ћелић, Филип Вујић, Филип Стоиловић, Михајло Пајић, Александар Околић, Максим Буцуљевић, Немања Јаковљевић. Тренер је и даље био Жељко Булатовић који одлази на крају ове сезоне, а његов доташњи помоћник, Душко Николић, преузима тренерску палицу.

Следеће сезоне (2012/13.) није измакао ниједан трофеј, Црвена звезда осваја све на домаћој сцени – триплу круну. Мање-више рутински, уз само један пораз у свим домаћим такмичењима, Црвена звезда је и у финалу била убедљива против „“вечитог ривала“, у коме је Душан Петковић посебно бриљирао. Забележано је и учешће у Лиги шампиона. Све што је Звезда освојила те сезоне, одбранила је у следећој, и поред неколико одлазака, уз запажено учешће у Купу изазивача, у коме је наш тим стигао до четвртфинала.

Напомена: Већи део слика и података из овог текста су преузети из монографија Спортског друштва Црвена звезда издатих у част 40, 50 и 60 година од оснивања истог. На насловној фотографији је генерација одбојкаша Црвене звезде која је током седамдесетих година прошлог века играла са доста успеха.