Славољуб Муслин, некадашњи фудбалер и тренер Црвене звезде, рођен је 15. јуна 1953. године у Београду.
Каријеру је почео у јуниорима ОФК Београда 1965. године и члан плаво-белих са Карабурме је био до 1972. године, а затим је наступао за БАСК од 1972. до 1973. године и за Рад од 1973. до 1975. године.
У дресу Црвене звезде је од 1975. до 1981. године одиграо 183 званичне утакмице и постигао пет голова. Учествовао је у освајању три шампионске титуле 1977, 1980. и 1981. године, а припадао је и чувеној генерацији црвено-белих која је стигла до финала Купа УЕФА у сезони 1978/79. Наступао је на позицији центархалфа и халфа. Имао је изразити смисао за колективну игру, одличан осећај за простор, изражену скочност и добру игру главом.
У својој првој сезони у клубу (1975/76) одмах се изборио за место у стартној постави и на 28 првенствених мечева се једном уписао у стрелце, у победи против Сарајева од 5:1. У шампионској сезони 1976/77 одиграо је 32 утакмице и био трећи најстандарднији у екипи, иза голмана Александра Стојановића (34 меча) и голгетера Зорана Филиповића (33 одиграна сусрета). Тим је у Купу УЕФА заустављен у осмини финала против атинског АЕК-а, а Муслин је одиграо свих шест мечева у овом такмичењу. Наредне сезоне Звезда је у Купу европских шампиона налетела на тада моћну Борусију из Менхенгладбаха, која је београдском тиму нанела два тешка пораза у осмини финала. У Београду је било 3:0 за немачки састав, а на гостовању 5:1 за Борусију. Славољуб Муслин је играо на све четири утакмице у најелитнијем европском такмичењу, а у шампионату Југославије 1977/78 сакупио је 25 наступа.
У легендарној сезони 1978/79, Звезда је у Купу УЕФА рушила редом Динамо из Берлина, Спортинг из Хихона, лондонски Арсенал, Вест Бромвич Албион и Херту, а у финалном двомечу је поново посустала против Борусије из Менхенгладбаха тенденциозним суђењем италијанског арбитра Микелотија у корист немачког тима. Муслин је у реваншу имао одличну прилику да изједначи резултат, али је за мало био непрецизан. Одиграо је 11 од могућих 12 утакмица у овом такмичењу, док је у првенству Југославије у 30 утакмица постигао два гола и то против Олимпије (2:0) и Осијека (2:2).
Црвено-бели су вратили титулу на Маракану у сезони 1979/80, а Муслин је одиграо 15 мечева, два у Купу и свих шест у Купу УЕФА, где је био и стрелац у победи против Карл Цајс Јене од 3:2. Екипу Бранка Станковића је у осмини финала зауставио Бајерн, иако је Звезда водила са 3:0, меч је на крају завршен са 3:2, па је Бајерн због победе у првој утакмици у Минхену од 2:0 прошао у четвртфинале. У сезони 1980/81 играо је у мечевима четвртфинала Купа шампиона против Интера, када је Звезда после ремија у Милану (1:1) испустила велику прилику да у Београду елиминише Италијане и пласира се у полуфинале. Интер је славио резултатом 1:0. У другом делу те сезоне заузео је своје место у тиму, одиграо десет утакмица у првенству и радовао се освајању своје треће титуле са Звездом, а друге узастопно и на најлепши начин се опростио од црвено-белог дреса.
Каријеру је наставио у француском Лилу, за који је од 1981. до 1983. године одиграо 66 лигашких мечева и постигао 11 погодака. Носио је и дрес екипе Бреста од 1983. до 1986. године (105 утакмица, пет голова), а каријеру је завршио као члан Каена у сезони 1986/87 (15 сусрета, један гол у шампионату Француске).
У екипи Бреста обављао је и улогу спортског директора у сезони 1987/88, а тренер овог клуба био је од 1988. до 1992. године. Водио је и По од 1992. до 1995. године, а са Бордоом, за који су тада играли Зидан, Лизаразу и Дугари је успешно гурао у Купу УЕФА у сезони 1995/96, али је током те сезоне смењен, па је нови тренер одвео Бордо до финала овог такмичења, али није узео трофеј. Касније је преузео Ланс (1996/97), затим Ле Ман (1997/98), а са екипом Казабланке је 1999. године био шампион Марока.
Тренер Црвене звезде постао је током јесени 1999. године. Клуб је у том тренутку био већ четири године без титуле и имао бодовни заостатак у шампионату, а Муслин је црвено-беле довео до дупле круне у сезони 1999/2000 великом серијом победа у пролећном делу сезоне и са рекордних 105 бодова у 40 утакмица у шампионату, док у Купу Звезда није примила гол на путу до трофеја. Под Муслиновом командом Звезда је од 3. новембра 1999. до 31. марта 2001. године била непоражена на 51 узастопној утакмици у домаћим такмичењима (42 меча у првенству и девет у Купу), што је апсолутни рекорд у домаћем фудбалу.
Титула је одбрањена у сезони 2000/01, а групна фаза Лиге шампиона је измакла екипи на последњој препреци против Динама из Кијева и то само због гола у гостима Украјинаца (0:0 и 1:1). Ипак, исте сезоне је у Купу УЕФА избачен енглески Лестер (1:1 и 3:1), али је екипу Црвене звезде зауставила шпанска Селта (1:0 и 3:5, касније регистровано службеним резултатом 0:3).
У новом покушају да се домогну групне фазе Лиге шампиона црвено-беле је на последњем степенику зауставио Бајер из Леверкузена (0:0 и 0:3), а Муслин је имао и неспоразум са најбољим стрелцем тима, Михајлом Пјановићем, па је због слабијих резултата на почетку сезоне 2001/02 поднео оставку. Тренерску каријеру је наставио у Бугарској, где је са Левским из Софије 2002. године освојио титулу и Куп.
У Звезду се вратио лета 2003. године и довео клуб до дупле круне у сезони 2003/04, после две године без титуле. Била је то одлична генерација у којој су узданице тима били Никола Жигић, Марко Пантелић, Немања Видић, Драган Младеновић, Владимир Дишљенковић… Муслин је после успеха који је остварио захтевао да учествује у довођењу играча и добије већа овлашћења, нешто као менаџери у Енглеској, али председник клуба Драган Џајић то није прихватио, па је Муслин напустио клуб. Са Звездом је у три сезоне као тренер освојио пет од могућих шест трофеја на домаћој сцени (све три титуле и два Купа), што га чини једним од најуспешнијих стручњака у историји клуба. У наставку тренерске каријере водио је Металург из Доњецка (2004/05), Локерен (2005. године), московску Локомотиву 2006, затим поново Локерен (2006/07), руски Химки (2007/08), Динамо из Минска (2008/09), Анортозис са Кипра (2009/10) и Краснодар од 2010. до 2013. године.
Ненад Сакић, некадашњи одбрамбени фудбалер Црвене звезде, рођен је 15. јуна 1971. године у Крушевцу. Каријеру је почео у Жупи из Александровца, чији је дрес носио од 1987. до 1989. године, а пажњу на себе је скренуо у екипи крушевачког Напретка, за који је од 1989. до 1994. године одиграо 75 лигашких мечева и постигао три поготка.
За Црвену звезду је од 1994. до 1997. године одиграо 103 званичне утакмице и постигао два гола. Учествовао је у освајању шампионске титуле 1995. године и три национална купа 1995, 1996. и 1997. године.
Већ у првој сезони (1994/95) у црвено-белом дресу стигао је до дупле круне одигравши 29 првенствених и седам мечева у Купу као стандардан првотимац у генерацији Дарка Ковачевића, Небојше Крупниковића, Звонка Милојевића, Горана Ђоровића, Дејана Рамба Петковића, Митка Стојковског, Марка Перовића и осталих. По укидању санкција Звезда није заиграла у Лиги шампиона, већ је европска кућа фудбала сместила некадашњег шампоона Европе у Куп УЕФА, где је већ на првој препреци екипа испала од Ксамакса (0:1 и 0:0). Сакић је играо у првом мечу против швајцарског тима у Београду. Те сезоне је одиграо 26 првенствених сусрета и постигао два гола, у победама против Радничког из Ниша (4:0) и ОФК Београда (6:2), а у освајању Купа је наступио у шест утакмица укључујући и реванш финала у тријумфу од 3:1 против Партизана (у првом мечу црвено-бели су били још убедљивији и славили са 3:0, али без Сакића у екипи).
У сезони 1996/97, Звезда је имала запажене партије у Купу победника купова, против шкотског Хартса (0:0 и 1:1), немачког Кајзерслаутерна (0:1 и 4:0) и Барселоне (1:3 и 1:1), а Сакић је одиграо четири сусрета. Ушао је у игру против Хартса у Единбургу (1:1), одиграо оба меча против Кајзерслаутерна и први дуел против Барселоне (1:3) на Ноу Камп стадиону. У шампионату Југославије забележио је 24 утакмице, а у освајању свог трећег Купа играо је на свих шест утакмица и на тај начин је са Звездом освојио све трофеје у најмасовнијем такмичењу, три од три.
Каријеру је наставио у италијанском Лећеу, где је у сезони 1997/98 одиграо 32 меча у Серији А. У Сампдорији је играо од 1998. до 2005. године. Сакупио је 136 лигашких мечева и два пута се уписао у стрелце. Каријеру је завршио у крушевачком Напретку 2006. године. Кратко је био и спортски директор Напретка. За репрезентацију Југославије играо је шест пута. Дебитовао је 23. септембра 1998. године против Бразила (1:1), када је селектор био Милан Живадиновић, а последњи меч је забележио 15. новембра 2000. године против Румуније (1:2) у Букурешту.
Касније се посветио тренерском позиву. Са Напретком је изборио опстанак у сезони 2008/09. Водио је и селекцију Србије до 17 година, а 2012. године је постао асистент селектора Синише Михајловића у репрезентацији Србије, а исту улогу је уз Михајловића преузео и у Сампдорији од 2013. године.
