Марија Чолић за МЦЗ: Звездо, хвала ти!

Када је дошла у Црвену звезду није ни слутила колико ће јој се живот променити. Звезда јој је много дала, али она је узвратила двоструко. Марија Чолић, капитен Рукометног клуба Црвена звезда након девет година напушта клуб.

Никоме Чолин одлазак неће лако пасти, а поготово не њој која је одрасла у црвено-белом дресу. У Београд је дошла са 14 година, а сада је девојка која мора да размишља и о будућности.

Прочитајте интервју у ком Марија искрено говори о периоду проведеном у Звезди.

Многи не знају како је дошло до тога да оствариш сарадњу са Звездом, подсети нас.

„Сећам се као да је јуче било, а не пре 9 година. Враћала сам се са школског такмичења у фудбалу и при уласку у кућу отац ме је кроз осмех питао да ли бих играла за Црвену Звезду када би ме сада звали.
Било ми је чудно што ме то пита. После неког времена ми је рекао да је звао вођа Делија из Прокупља, чувени Сале, и да жели да дође да разговарамо. Након пар дана сам дошла у Београд, ставила свој потпис и постала члан наше звезде.“

Колико се клуб променио за ових девет година?

„Највише су се мењале амбиције клуба. Када сам са 15 година стала на гол првог тима амбиције су биле опстанак у лиги,сваке следеће године су и амбиције расле. То је по мени био прави потез јер су нас тим амбицијама вукли и терали да више радимо како бисмо их остварили.
То смо и успели када смо пре 2 сезоне направиле историјски успех и пласирале се у европско такмичење где смо, нажалост, стале у 1/8 финала Челенџ купа. Драго ми је што сам била део тог успеха и сада док говорим подрхтава ми глас када се сетим атмосфере коју су нам Делије приредиле. За мене лично, слика коју ћу целог живота памтити.“

Да можеш да вратиш време, да ли би нешто другачије урадила у каријери?

„Слагала бих када бих рекла да баш ништа не бих променила, као и сваки човек који када проживи један део живота па седне и размисли где је можда могао бољи потез да повуче.
Пар малих ствари бих променила што се тиче рукомета, али међу тим потезима не спада мој долазак у Звезду. Можда је требало пре 2 сезоне да напустим клуб али тада је то било неизводљиво из више разлога. Али све у свему, када саберем и одузмем, Звезда је са 14 година била прави избор.“

Колико ти је значила улога капитена?

„Бити капитен је велика част али и обавеза. Са 16 година сам имала ту привилегију да се капитенска трака стави на моју руку. Било ми је лако да носим тај „слатки терет“ из разлога што сам имала праве људине међу својим играчицама. Такође морам да напоменем да ми је та улога доста значила и на животном путу јер ме је „натерала“ да брже одрастем и да озбиљније приступам неким ситуацијама.“

У ком правцу би желела да ти се каријера развија у будућности?

„Желела бих само да ме здравље послужи. Знам да сам показала доста али имам још много тога да покажем, да ли у нашој лиги или иностраној, не знам, само знам да у мени има и воље и жеље за многе ствари које планирам да остварим. Пуно је људи који верују у мене , њих не смем разочарати.“

Шта је оно највредније што ћеш понети из Звезде?

„Прелепе успомене, пријатеље и чист образ. Мислим да сам ја особа која из свакога и из сваке ситуације покушава да извуче оно најбоље, и често ми је то и успевало
Овде сам упознала пријатеље за цео живот, а то је нешто непроцењиво, и за мене лично највредније. Одлазим чистог образа јер сам срце оставила клубу, како на терену тако и ван њега. Верујте ми да ме емоције и данас ломе иако сам се већ опростила од Звезде. Превише лепих ствари које ми не дозвољавају да останем равнодушна, а чине да ми глас задрхти, а срце лупи мало јаче.“

Која је најзначајнија утакмица коју си одиграла у црвено-белом дресу?

„Тешко питање, свака утакмица у дресу мог вољеног клуба је била значајна. Имали смо мале и велике победе, па нека одговор буде да су то утакмице у којима смо побеђивали екипе које су биле фаворити. То су биле победе у којима смо показали да је срце најјачи мишић, тамо где лопта није хтела ући, срце је одбранило.“

Не можемо да завршимо интервју, а да не поменемо и твоју репрезентативну каријеру.

„Имала сам јако лепу репрезентативну каријеру. Са 15 сам већ играла за генерацију ’88 а са 16 се придружила и свом годишту. И ту сам имала част да носим капитенску траку, а то поверење су ми пружили Мики Милатовић и Драган Марков и хвала им на томе.
Највећи успех и прву медаљу за нашу земљу под именом Србија смо донеле као кадеткиње када смо постале вицешампиони света. Имале смо невероватан тим који је са клупе предводио Драган Марков. Биле смо прави „дрим тим“.  Још једна слика која ће ми бити урезана до краја живота.
Са 20 год сам имала и ту част да заиграм и за сениорски тим.
Верујте ми много лепих ствари ми се десило у том дресу и много ми је то репрезентативно искуство помогло у даљој каријери.“

За крај, имаш ли поруку за навијаче или било кога другог?

„Делије, хвала вам на свему. Хвала што сте били наш осми играч на терену, хвала вам што сте били уз нас када је било лепо али и онда када су сузе текле. А највише вам хвала што сте ми ових 9 година улепшали вашом песмом, аплаузом и великим речима. Ви сте срце Звезде.
Звезди желим да се финансијски што пре опорави и настави тамо где смо ми стали али са још већим амбицијама.
Мојим саиграчицама желим све што желим и себи. Била ми је част бити капитен тако дивним људима као што сте ви, пуно сте ме тога научили и шта год да буде знајте да је ваш капитен пре свега ваш пријатељ. Ми смо тим и то ћемо увек бити, где год се налазили. Све знате.“