На данашњи дан: Рођен Владимир Петровић Пижон

Владимир Петровић “Пижон“, легендарни фудбалер Црвене звезде, један од најбољих играча у историји југословенског фудбала, у два наврата тренер црвено-белих и селектор репрезентације Србије, рођен је 1. јула 1955. године у Београду.

       Фудбал је почео да игра у Хајдуку са Лиона 1967. године, а члан црвено-белих постао је 9. јула 1969. године. Играо је за пионирску, па за јуниорску селекцију, а за први тим је дебитовао 19. јула 1972. године против сплитског Хајдука (3:1) у летњој Лиги шампиона. Од 1972. до краја 1982. године за Звезду је одиграо 497 утакмица и постигао 117 голова (332 такмичарска меча уз 66 погодака). Освојио је четири шампионске титуле 1973, 1977, 1980. и 1981. године, један Куп 1982. године и Куп прволигаша 1973.

По броју одиграних првенствених утакмица (258) трећи је на вечној листи клуба, а по броју наступа у еврокуповима (50) је на високој другој позицији у историји Црвене звезде, док је у Купу шампиона одиграо 20 мечева и рекордер је црвено-белих заједно са Јованом Аћимовићем. Био је капитен и вођа генерације, а касније је проглашен и за четврту Звездину Звезду. Имао је филигрантске потезе на терену, префињен дриблинг, мајсторство и прецизна додавања.

Већ у првој сезони 1972/73 постао је стандардан првотимац и допринео освајању шампионске титуле са 28 првенствених мечева и два постигнута гола. У стрелце се уписао у победама против Челика (5:1) и нишког Радничког (3:2), када је постигао трећи гол за екипу у 56. минуту. То није био једини трофеј који је популарни “Пижон“ освојио у својој дебитантској сезони у првом тиму, јер је Звезда тријумфовала и у Купу прволигаша, такмичењу које је постојало један кратак период и није се касније одржало. Играо је на оба финална сусрета против Слободе из Тузле (0:0 на гостовању и 2:0 у реваншу у Београду). Забележио је и пет наступа у Купу УЕФА, против Лозане, Валенсије и Тотенхема, који је зауставио екипу Миљана Миљанића у осмини финала.

У Купу шампиона 1973/74 постигао је гол у 1. колу против пољаког Стал Мјелеца у победи од 2:1. Одиграо је свих шест утакмица у елитном европском такмичењу, а посебно су се издвојиле победе од по 2:1 против Ливерпула, када је Звездина сјајна партија у Енглеској пресудно утицала да Ливерпул промени стил игре, који их је неколико година касније довео до титуле шампиона Европе. У четвртфиналу је црвено-беле зауставио Атлетико Мадрид (0:2 и 0:0). У шампионату је Петровић одиграо 31 меч уз седам постигнутих голова. Био је најстандарднији у тиму. У Купу је одиграо свих шест мечева, а сплитски Хајдук је у финалу био успешнији у два меча (1:1 и 1:2).

         У Купу победника Купова 1974/75 црвено-бели су стигли до полуфинала, где их је зауставио мађарски Ференцварош, а Владимир Петровић је одиграо шест сусрета и постигао један гол, у реваншу првог кола против солунског ПАОК-а у Београду (2:0). Звезда је у четвртфиналу избацила славни Реал из Мадрида на пенале. Пижон је у првенству Југославије те сезоне на 26 утакмица постигао пет погодака, од чега два у победи против Радничког у Крагујевцу резултатом 3:0, а један у дербију против Партизана (1:1).

Титула се чекала после три сушне сезоне, а Звездин фудбалски виртуоз се у тим вратио у другом делу шампионата 1976/77 и допринео освајању пехара одигравши десет сусрета. Врло ефикасан је био у првенству 1977/78, када је на 28 мечева постигао девет голова и био други стрелац клуба. Два пута је матирао чувара мреже екипе Сарајева и донео победу од 2:1 у 27. колу.

Пижон је био вођа легендарног тима Црвене звезде који је стигао до финала Купа УЕФА у сезони 1978/79. Одиграо је десет сусрета и постигао један гол, у ремију против Спортинга из Хихона (1:1) у Београду. Одличне партије пружио је против Арсенала и у реваншу финала против Борусије из Менхенгладбаха и поред пораза резултатом 0:1, док је у шампионату Југославије на 27 мечева постигао пет погодака.

Најбоље године у његовој каријери су тек уследиле. Освојио је шампионску титулу у сезони 1979/80 постигавши пет голова у 28 утакмица. Издвојила се победа против Хајдука у Сплиту од 3:1 у којој је Звездин капитен постигао трећи гол за гостујући тим. Проглашен је и за најбољег фудбалера у Југославији по избору Вечерњих новости. Исто признање припало му је и у следећој сезони, када је Звезда одбранила титулу. Забележио је шест голова у 23 меча у одбрани пехара првака Југославије.

До првог Купа је стигао 1982. године, када је предводећи Звезду у два финална меча против загребачког Динама постигао гол из пенала у 84. минуту прве утакмице у Загребу (2:2), док су у београдском реваншу црвено-бели тријумфовали са 4:2 и стигли до првог трофеја у Купу после паузе од 11 година. Пижон је одиграо свих шест мечева и постигао четири поготка у најмасовнијем такмичењу, док је у лиги на 29 сусрета три пута био стрелац.

Одиграо је и први део сезоне 1982/83 у којој је на 16 мечева постигао шест голова, а каријеру је наставио у лондонском Арсеналу, за који је у сезони 1982/83 одиграо 13 лигашких утакмица и два пута се уписао у стрелце. Постао је први и за сада једини Србин који је носио дрес славног енглеског клуба. Иако се кратко задржао у Арсеналу оставио је добар утисак. Наступао је и за белгијски Антверпен од 1983. до 1985. године (48 лигашких мечева, 10 голова). У сезони 1985/86 играо је за француски Брест сакупивши 37 првенствених сусрета уз пет погодака. Следећу сезону провео је у Стандарду из Лијежа (31 меч, пет голова), а каријеру је завршио у сезони 1987/88 у дресу француског Нансија (29 лигашких утакмица, један гол).

За репрезентацију Југославије одиграо је 34 утакмице и постигао пет голова. Дебитовао је 26. септембра 1973. године у Београду против Мађарске (1:1), а последњи пут је носио национални дрес 13. октобра 1982. године против Норвешке (1:3) у Ослу. Играо је на два светска шампионата. У Западној Немачкој 1974. као тинејџер одиграо је два меча, против Пољске (1:2) и Шведске (1:2), док је у Шпанији 1982. играо на сва три меча и постигао победоносни гол против Хондураса (1:0), али Југославија није успела да прође групу.

После играчке каријере определио се за тренерски позив. Постао је помоћник Драгослава Шекуларца у Звезди 1989. године, а шансу да води први тим црвено-белих добио је у финишу сезоне 1995/96, када је довео клуб до трофеја у Купу са две победе против Партизана у финалу од 3:0 и 3:1. Водио је Звезду и у незаборавним мечевима у Купу победника купова у сезони 1996/97, када је тим у коме су перјанице били Дејан Станковић, Перица Огњеновић, Братислав Живковић, Зоран Јовичић, Звонко Милојевић, Зоран Његуш, Горан Ђоровић и остали елиминисао шкотски Хартс (0:0 и 1:1) и немачки Кајзерслаутерн (0:1 и 4:0) и пружио снажан отпор Барселони (1:3 и 1:1). Није остао у клубу до краја те сезоне, а касније је водио још и Бор 1999. године, грчки Атромитос (1999/2000), док је са белоруском Славијом освојио дуплу круну у сезони 2000/01.

Са младом репрезентацијом Србије и Црне Горе стигао је до другог места на Европском првенству 2004. године, што је био фантастичан резултат и један од највећих успеха у Пижоновој тренерској каријери. Предводио је и Војводину 2004. године, а са кинеским Далијаном је био шампион најмногољудније земље на свету. Тренирао је и кинеску репрезентацију од 2007. до 2008. године, да би у сезони 2009/10 по други пут сео на ужарену клупу Црвене звезде.

Предводио је по именима скроман тим црвено-белих са којим је био први у јесењем делу сезоне, а управа на челу са Владаном Лукићем (и Гораном Весићем у сенци) га је сменила после пораза од Металца у пролећном делу, иако је клуб држао прво место на табели са два бода више од Партизана. Нови тренер Ратко Достанић није успео да доведе Звезду до титуле, а Пижон је ушао у историју клуба као тренер који је смењен у тренутку када је био први на првенственој табели.

Касније је кратко био тренер румунског Темишвара 2010. године, а исте године је постао селектор Србије, коју је водио на 13 утакмица уз учинак од по пет победа и пораза и три ремија. Био је близу да прежаљени тим доведе до баража за Европско првенство, али је кобан по “Орлове“ био пораз у последњем колу квалификација у Словенији (0:1), када је Немања Видић промашио пенал. Петровић је предводио још и Ирак 2013. године, након чега је преузео национални тим Јемена.