На данашњи дан: Рођени Ања Спасојевић и Хусреф Мусемић

Ања Спасојевић, некадашња одбојкашица Црвене звезде и репрезентације Србије, рођена је 4. јула 1983. године у Београду. За црвено-беле је са великим успехом наступала у периоду од 1998. до 2004. године.

Одбојком је почела да се бави са 12 година у Радничком из Београда, а касније је постала члан Црвене звезде.  Са Звездом је освојила три шампионске титуле 2002, 2003. и 2004. године и један национални куп 2003. године.

Дебитовала је у сезони 1998/99 као велики таленат и веома млада одбојкашица. Временом је њена генерација постала окосница екипе и 2002. године су након трећег места у лигашком делу сезоне у плеј-офу стигле до прве Звездине шампионске титуле после паузе од девет година. Због одличних партија у дресу најтрофејнијег српског женског одбојкашког клуба Ања је проглашена за најбољу спортисткињу Црвене звезде 2002. године у традиционалном избору Звездине ревије. У то време црвено-беле су водиле велике битке са Јединством из Ужица и у антологијским дуелима излазиле као победнице када је било најважније.

У сезони 2002/03 освојиле су дуплу круну, иако су у лигашком делу шампионата биле друге на табели, док су у Лиги шампиона уписале две победе у шест мечева групне фазе. Звездин примач у дресу са бројем 15, поново је вукла тим ка успесима, а дупла круна је освојена први пут после десет година. У сезони 2003/04, Ања је понела капитенску траку, после одласка Маје Симанић, али је због повреде паузирала прва два месеца, па се у тим вратила у 7. колу домаћег првенства. Звезда је овога пута заузела и прво место у лигашком делу шампионата са скором од 17 победа уз само један пораз. Запажен учинак од две победе  уз два пораза остварен је и у групној фази Лиге шампиона. Недостајало је и мало среће да екипа прође групу и настави такмичење. Титула првака Србије и Црне Горе 2004. године освојена је након преокрета у мајсторици финала против ужичког Јединства. Одбојкашице Јединства водиле су са 2:1 у сетовима, али су црвено-беле храбром игром преокренуле и славиле са 15:10 у одлучујућем петом сету и укупно са 3:2 у победама. Ања је поново блистала на терену, била је лидер тима, а Звезда је имала и велику помоћ својих навијача на трибинама у одлучујућем сусрету. Трећом узастопном шампионском титулом се на најлепши начин опростила од црвено-белог дреса, а поред ње све три титуле са Звездом су у том периоду освојиле Ивана Ђерисило, Драгана Илић, Слађана Ерић, Марина Вујовић, Маја Лакушић, Ивана Божић, Марија Мратинковић и тренер Зоран Терзић.

Ања Спасојевић је каријеру наставила у италијанском Асистелу из Новаре, за који је наступала од 2004. до 2007. године. Са овим клубом је освојила Топ Тимс Куп 2006. године, италијански Супер куп 2005. и Куп ЦЕВ 2007. године, када је проглашена и за најбољег сервера. Сезону 2007/08 провела је у швајцарском Волеро Цириху, а наредну сезону у турском Фенербахчеу са којим је освојила титулу првака 2009. године. За руски Белгород играла је у сезони 2009/10, а шетњу европском одбојкашком позорницом наставила је у дресу француског Кана, за који је играла од 2010. до 2012. године и освојила две дупле круне 2011. и 2012. године и играла финале Лиге шампиона 2012. године. Први део сезоне 2012/13 провела је у италијанској Модени, а други у руској Уфимочки. Минуле сезоне носила је дрес Динама из Краснодара.

За репрезентацију је заиграла још 2000. године. На Европском првенству 2003. године када су се наше одбојкашице вратиле на велика такмичења Ања је била најефикаснија у екипи са 62 освојена поена на турниру, а екипа је заузела девето место. На следећем Првенству Европе 2005. године у Загребу селекција Србије и Црне Горе заузела је седмо место победом над домаћином Хрватском у борби за седму позицију, а Ања Спасојевић је са 98 поена на седам сусрета била други поентер тима иза Иване Ђерисило, као и пети сервер на турниру. Репрезентација Србије и Црне Горе је на Светском шампионату у Јапану 2006. године стигла до бронзане медаље победом над Италијом у мечу за треће место резултатом 3:0, а Ања је била међу најбољима на терену са 13 поена. Укупно је на Мундијалу у Јапану забележила 143 освојена поена на 10 мечева и поново је била други поентер националног тима иза иване Ђерисило, која јој је иначе одлична пријатељица. Сјајан успех Србија је направила и на шампионату Старог континента који је одржан у Луксембургу и Белгији 2007. године. Освојена је сребрна медаља. Италија је у финалу славила са 3:0, а Ања је са 13 поена уз Јелену Николић била најбоља у нашој екипи. У освајању сребра Ања Спасојевић је на осам утакмица нанизала укупно 85 поена и била трећи поентер екипе, иза Весне Читаковић и најефикасније Јелене Николић. Већ дужи низ година Ања не игра за Србију, а медији су претходних година шпекулисали да је разлог за то лош однос са селектором Зораном Терзићем.

Хусреф Мусемић, бивши фудбалер Црвене звезде, рођен је 4. јула 1961. године у Јањи код Бијељине. У црвено-белом дресу провео је четири сезоне, од 1985. до 1989. године.

     Мусемић је за Звезду одиграо 110 званичних утакмица и постигао 38 голова. Учествовао је у освајању шампионске титуле 1988. године, као и титуле из 1986. године која је касније одузета Звезди и додељена Партизану. Мусемић је за Радник из Бијељине играо од 1977. до 1979. године (28 лигашких мечева, три гола), да би пуну афирмацију достигао у дресу Сарајева, где је од 1979. до 1985. године на 118 првенствених мечева постигао 47 погодака и освојио титулу првака Југославије 1985. године.

Иако је Звезда по финансијама често била иза Динама, Хајдука и Партизана, ипак је због успеха које је имала на терену, као најтрофејнији клуб у земљи, велики број водећих играча широм тадашње велике државе је имао жељу да заигра баш у тиму београдских црвено-белих. Тако се и Хусреф Мусемић у летњем прелазном року 1985. године преселио из Сарајева у Београд.

Оправдао је очекивања већ у првој сезони. У Купу победника купова 1985/86 постигао је по један гол у мечевима првог кола против Арауа (2:0 и 2:2), а Звезду је у четвртфиналу зауставио мадридски Атлетико (0:2 и 1:1). Мусемић је са два гола уз Бошка Ђуровског и Жарка Ђуровића био први стрелац тима у овом такмичењу. У шампионату је пропустио само меч последњег кола. На 33 утакмице постигао је 12 голова и био други стрелац клуба. Звезда је освојила шампионску титулу након што су поново одигране све утакмице последњег кола, јер је утврђено да су све биле намештене, да би трофеј накнадно приписан Партизану одлуком суда и тако је практично цело 34. коло које је било поништено због нерегуларности неразумном одлуком суда практично легализовано. Ипак, Звезда је играла у Купу шампиона, јер је поменута одлука касније донешена. Мусемић је те сезоне и у Купу Југославије био голгетер екипе са три поготка. Издвојио се и његов гол у првенственој победи против Партизана (2:1) у 83. минуту, а по два пута се у стрелце уписао у тријумфима против Војводине (3:1), Жељезничара (5:2) и Сарајева (4:3). Сјајну сезону заокружио је са укупно 17 голова на 43 меча у свим такмичењима. Био је најбољи стрелац Звезде и други по броју одиграних утакмица, само једну мање од голмана Живана Љуковчана (44).

У Купу европских шампиона 1986/87 Мусемић је одиграо четири меча и постигао гол у 1. колу против Панатинаикоса (3:0). Звезду је зауставио Реал Мадрид у четвртфиналу. Мусемић није играо у првом мечу у Београду, који су црвено-бели решили у своју корист са 4:2, а у реваншу у Шпанији је провео свих 90 минута на терену, али је Реал славио са довољних 2:0 и отишао у полуфинале. За утеху Звезди, Бора Цветковић је био најбољи стрелац елитног такмичења са седам погодака. Мусемић је те сезоне у шампионату Југославије на 24 утакмице постигао десет голова. Посебно је био ефикасан у мечевима против највећих ривала. Тресао је мреже Хајдука у Сплиту (1:1) и Београду (2:1) и у тријумфима против Партизана (3:1) и Динама у Загребу (2:1). У сјајној форми је био у финишу шампионата, када је на последњих девет сусрета шест пута био стрелац.

У шампионској сезони 1987/88 одиграо је 15 лигашких утакмица и допринео освајању титуле са четири поготка. Поново је погодио мрежу Хајдука у Сплиту (2:2) у првом колу, а црвено-бели су на крају први прошли кроз циљ са бодом више у односу на вечитог ривала. У Купу шампиона 1988/89 постигао је гол против Дандалка (5:0) и то је био једини меч који је одиграо у елитном такмичењу, јер није био на терену у антологијским дуелима против славног тима Милана, који је зауставио Звезду у наредној рунди такмичења тек после извођења једанаестераца. У последњој првенственој сезони у црвено-белом дресу на 14 мечева постигао је три гола.

Каријеру је наставио у шкотском Хартсу, где се кратко задржао. Одиграо је само шест лигашких утакмица и постигао три гола у јесењем делу сезоне 1989/90, па се вратио у Сарајево, где је наступао током 1990. године (23 меча, осам голова). Касније је играо за холандски Твенте, а каријеру је завршио у немачком Фулендорфу, чији је дрес носио од 1992. до 1994. године (32 лигашка меча, 16 погодака).

За репрезентацију Југославије одиграо је једну пријатељску утакмицу 30. марта 1983. године у победи против Румуније у Темишвару од 2:0. Један меч је забележио и у дресу Босне и Херцеговине 1995. године.

Био је и тренер у зеничком Ђерзелезу, Сарајеву и Челику, а у сезони 2006/07 освојио је Премијер лигу Босне и Херцеговине као први тренер екипе Сарајева, који је водио до 2008. године. Седео је и на клупи сарајевског Олимпика од 2008. до 2012. године, а поново је био стратег Сарајева током 2013. године, али је имао срчаних проблема, па му је исте године уграђен бајпас. Увек је истицао да је најлепши део живота провео у Београду играјући за Црвену звезду. Публика и саиграчи су га сјајно прихватили и никада није осетио било какву непријатност. Навијачи Звезде су му недавно упутили подршку и пожелели брз опоравак после тешке операције коју је имао.

Насловна фотографија Ање Спасојевић: Зорана Јевтић (Курир).