Нинковић пред завршетком каријере ?

Портал Мондо преноси шокантну вест да се доскорашњи везни фудбалер Црвене звезде, љубимац навијача и бивши репрезентативац Србије, Милош Нинковић заситио фудбала и да чак размишља о крају играчке каријере.

Популарни Нине, који је минуле сезоне остварио своју велику жељу да са Звездом освоји шампионску титулу није деловао као неко коме недостаје најважнија споредна ствар на свету, бар када је у питању професионални фудбал.

– Ево, колико сам на одмору ? Месец и по дана ? Хах, баш ми се осладило… Много сам размишљао ових дана. Имам услове под којима бих ишао у неки клуб, али те услове, реално, могу да задовоље можда људи из Емирата или Кине… Тако да, размишљам и о томе да престанем да играм – изјавио је Нинковић.

Зашто ?

– Тешко ми је да опет малтретирам породицу, да је сељакам са једног на други крај Европе, кћерка ми има већ две и по године, кренула је у вртић и… Кажем, само под одређеним условима које сам поставио ћу отићи да играм негде. Ако не буде тих услова, вероватно ћу се одморити од овог данашњег фудбала, пуног личних интереса и других лоших ствари. Од тога ћу се одморити, али ћу га играти сваки дан – објашњавајући да жели да тренира, да пика фудбал, да игра за себе, али не и за друге, не било где, не под било којим условима.

– Није то криза од дан-два, има већ 10, 15 дана како о томе размишљам. Разговарао сам и с породицом, за сада тако размишљам о паузи од бар шест месеци.

Постоји ли могућност да, после те паузе, не буде више назад ?

– Врло могуће, врло могуће… – климнуо је главом.

– И ако стигне нека понуда из Европе, нећу прихватити било коју. Можда би некоме то били и добри услови, али имам две кћеркице и кажем, уморио сам се од овог фудбала заснованог на личним интересима. Врло је могуће да, ако после шест месеци не буде праве понуде, ставим и тачку на каријеру.

Али, проблем са Кином је тај што се игра од јануара до јануара, што постоји ограничен број странаца и што је власник тима дужан да у потпуности исплати странца, уколико би га сада мењао. А то, каже Нинковић, ретко ко ради.

Евијан ? Шта је било с Евијаном ?

– Управо се нисмо договорили око уговора. У Француској 50 одсто иде на порез… У Европи, генерално, много одлази на порез, осим у Украјини и Русији, али Украјине и Русије ми је преко главе.

Нинковић има 29 година, сезону у Звезди за коју каже да је “трајала као вечност“ и скоро десет година у Динаму из Кијева, у Украјини. Али, да ли је рано ?

– Немам ни 30 година, могу још да играм, али није то више онај фудбал који сам некад играо. Многи ће рећи и ово и оно, али тако размишљам. У Звезди бих остао и десет година, то сам рекао кад сам долазио, али ево кажем сада: Не могу да останем, то не би било фер ни према тренеру, ни према саиграчима, ни према клубу, ни према навијачима, ни према самом себи… Целе сезоне сам имао ту борбу са самим собом када се играју те утакмице на страни, када само помислим на те “терене“ и на то да ти је потребно три додира да примиш лопту, одмах ми се окрене у желуцу. Само ћу вам рећи да сам ја био једини  који је три дана пред гостовања запиткивао само: – А какав је терен ? Није ме занимало ни када крећемо, ни какав је хотел, ни каква је храна, трибине, амбијент, ништа… Такав сам. Мени је битно да играм на нормалном терену, а овде је све тврдо, суво, споро… Чак се ни не кваси трава пре утакмице. Није у реду да узимам место, рецимо, Вукану, који би сигурно изгарао на свакој утакмици и на ком Звезда може да заради.

Наставио је сам…

– То је једини разлог што нисам остао у Црвеној звезди. Да нисмо избачени из Европе, вероватно бих покушао да запнем да направимо неки резултат у Европи, али избацили су нас, а ја сам одлучио да не останем само из тих разлога… Имао сам борбу са собом, држала ме је титула, али на страну сва љубав према клубу, када изађеш на терен у Суботици или где већ…

Да ли се у теби препознаје засићење ?

– Можда је дошло до засићења, али пре свега од овог фудбала који није исти у поређењу са оним који сам тренирао пре десет и више година. То ће вам свако рећи.

Како је могуће да вас, после толико “милиона“ сати заједничког дружења, Никола Мијаиловић и Ненад Милијаш нису наговорили да наставите сва тројица заједно ? Они су, очигледно, изабрали да наставе са Звездом…

– Зову сваки дан, упорни су… – каже са осмехом, али онда озбиљног лица примећује:

– Можда њих двојица и даље имају вољу да могу да дају 100 одсто на свакој утакмици, да им неке ствари не сметају, а ја сам ту мало чудан… Искрено кажем свака част људима попут Салета Илића и Ненада Милијаша, који су толико година ту, и који играју, можда не са оним жаром с почетка каријере, али су ту и играју, упркос свим проблемима који постоје. Ја бих највише волео да сам такав, али нисам – рекао је и додао:

– Нисам хтео да будем на терену само зато што сам Милош Нинковић. Не би било искрено ни према коме. а Звезду и даље волим, долазићу на утакмице, чак ћу видети и са Лалом (Ненад Лалатовић) да тренирам са њима, али да не играм утакмице (осмех).

Да ли постоји неко, можда вама близак или нека велика фудбалска легенда, која би могла да вас наговори да се предомислите и останете у Црвеној звезди ?

– Како сада ствари стоје, не. Али, не знам како ћу се понашати када почне првенство и када почну утакмице. Од шесте године тренирам и играм тај фудбал. Не знам како ће све изгледати ако се одлучим на крај. Биће ту кризе после два месеца, ако дође до тога. Највише бих волео да не дође до краја сада, али и ако дође… Биће кризе.

Када смо приметили да се можда и превише дружио у репрезентацији са Миланом “Ланетом“ Јовановићем, играчем који је исто тако, додуше тихо, завршио каријеру прошлог лета, рекао нам је…

– Кад сам га звао прошлог лета да дође и одигра с нама овде сезону, некако док вртим филм, сличне речи је говорио као ја сада вама. Али, он и даље тренира… То вам кажем, тренираћу га и играти сваки дан, ја то волим. И Ланету је било преко главе, али вероватно није хтео да буде овако искрен као ја – препричао је.

– Себе могу да замислим само у фудбалу, не знам шта могу да радим осим тога и сигурно ћу остати у њему, без обзира да ли ће бити боље у српском фудбалу или не. Имам школу фудбала, има ту добрих клинаца, видећемо.

Шта вам је то толико пресело у српском фудбалу ?

– Нагледао сам се свега и свачега, можда ћу једног дана испричати све… Могао бих да набрајам три дана, али оно што је мене највише “убило“ су терени и нећу да се понављам. Сви овде гледају како да ставе рефлекторе и поправе трибине, а нико не гледа на чему се игра. Рекао сам милион пута да би лига била квалитетнија да су травњаци бољи, покошени, мокри…

И не само то…

– На крају мора да се среди и то суђење. Овде је сваки контакт пад и фаул. Играо сам утакмицу Црвена звезда – Партизан, играо сам и са Чукаричким и против једних и против других. Исто је. Играчи су навикли да падају, јер се то све свира. И онда ти дође судија из Европе и неће ништа да свира, и одмах проблем ! И ту није проблем са играчима, већ са нашим судијама. Доста ствари мора да се промени да бисмо ми кренули напред, а ово је једна од важнијих.

Потом је сам наставио.

Али, морам да кажем још нешто. Невероватно, али овде у Србији је увек неко други крив и не постоји нико ко ће рећи: “Чекај да видим да ли сам ја можда нешто лоше урадио“, пре него што упери прстом на другога, а најчешће на судије. Нигде на свету нисам видео да се прича само о судијама, а тако је и у кошарци. Донекле има и до њих, да ли намерно или случајно, у то нећу да улазим… Али, увек је неко други крив. И сва та прича о томе да је овде све намештено, све ! И Звездине и Партизанове, све намештене утакмице. – рекао је сам себи у браду.

Да ли си за ових годину дана одиграо неку чудну утакмицу ?

– Чудну ?

Да, чудну, у смислу да се противник или судија чудно понашао ?

– Да ми је противник био чудан ? Нисам… Нисам стварно. Лично нисам одиграо “чудну“ утакмицу, можда неко други јесте. Било је свакаквих прича, као рецимо пред Раднички Ниш, да ћемо тамо добити сигурно, па смо једва извукли живе главе и одиграли 1:1 – присетио се.

На крају сам је констатовао.

– Све то кад се сабере, када сабереш и одузмеш, можда ми је боље да будем код куће са женом и кћеркама него да слушам те ствари. Колико год се трудио да не будеш у томе увуку те и умарају ме те приче… Истрошиш се и кажеш: “Чему ово ?“

Кад смо већ код лоших ствари није ли атмосфера између Звезде и Партизана нездрава ?

– Нездрава ? Ја бих чак рекао и болесна.

Образложио је.

– Знам раније кад сам долазио на утакмице, било је да ли навијаш за Звезду или Партизан, али ово данас су невероватне ствари… Родитељи су ми причали кад су долазили на дерби на ЈНА, да су гледали како навијачи Партизана скидају дресове дечацима од 14, 15 година и шамарају их само зато што су у црвено-белим бојама. Притом, не кажем да то не раде и Звездини навијачи, кажем само да то није нездраво, већ болесно. И да је горе из године у годину.

Постоји ли нешто лепо што ћеш памтити из сезоне у Звезди ?

– Не знам, као да је било више ружних ствари, од скидања дресова и пљувања, до лупања аутомобила, па и смене спортског директора, генералног секретара… Остаће ми у лепом сећању та утакмица са ОФК Београдом, гол, ком нисам имао снаге да се радујем и та прослава, мада ни она није била лака, јер су поплаве утицале на све нас и бациле су сенку на ту завршницу, рекао је за крај, после чега је сам желео да каже две ствари:

– Годину дана сам овде и изгледа да људи још не знају да нисам Човин зет (Небојше Човића, прим. аут) и да никакву земљу на Ади нисмо добили Џони (Никола Мијаиловић) и ја, иако смо имали намеру да направимо академију на Ади, али смо одустали баш због тога што никоме не бисмо могли да објаснимо да није тачно то што се прича. Бацала би се љага на наша имена. А, распитивали смо се, требало би да плаћамо ренту од 3.000 евра месечно, можда је и могло да успе, али ето… Неће бити тога.

Иако то, вероватно, нико осим њега у овом тренутку не жели, није немогуће да је ово био последњи интервју Милоша Нинковића у својству професионалног фудбалера. Надамо се да није и да ово, заправо, јесте његова пролазна криза.

Аутор: Никола Јанковић (Мондо)