Moja Crvena Zvezda
ВажноЗвездина кућа славнихНајновијеОстало

На данашњи дан: Рођени Владимир Петрић и Ратомир Вићентић

Владимир Петрић “Бели“, некадашњи рукометаш Црвене звезде и репрезентативац рођен је 5. августа 1975. године у Ваљеву. За београдске црвено-беле играо је од 1994. до 1999. године.

handb1vladpetric      Са Звездом је учествовао у освајању три шампионске титуле 1996, 1997. и 1998. године, као и два национална купа 1995. и 1996. године.

У Петрићевој дебитантској сезони у првом тиму 1994/95, Звезда је освојила Куп Југославије, а “Бели“ је у првој четвртфиналној утакмици против Партизана постигао чак 11 голова у тријумфу резултатом 21:19. У реваншу је било 14:14, па је тим Љубе Обрадовића стигао до полуфинала, где је био бољи од Југовића из Каћа. Петрић је у оба меча постигао по четири поготка, у поразу на гостовању са 13:14 и победи у Београду од 23:20. Противник у финалу био је зрењанински Пролетер. У првом сусрету црвено-бели су славили на домаћем терену са 20:16 пред око 3.000 гледалаца. У реваншу су поражени са 22:24, али то је било довољно да се освоји пехар после скоро четири деценије. Петрић се у првој утакмици финала два пута уписао у стрелце, а у реваншу је забележио три поготка.

994435_368610246609220_1108088550_n

Сјајни трио асова црвено-белих из друге половине деведесетих: Жикица Милосављевић, Владимир Петрић и Ратко Николић (с лева на десно)

Снажни десни бек је својим начином игре, јаким и прецизним шутевима и ефектним головима брзо постао љубимац Звездиних навијача. У сезони 1995/96 Црвена звезда је коначно стигла до шампионске титуле после пуних 40 година паузе, а Владимир Петрић је био најбољи стрелац екипе у плеј-офу са 19 постигнутих голова. Екипа је лигашки део завршила на првој позицији, а у првој утакмици финала плеј-офа против Партизана (23:21), Петрић је имао изванредан учинак од девет голова. Црвено-бели су славили и у реваншу резултатом 21:18 уз четири Петрићева поготка.

Тим Звезде је запажене партије пружио petric-svedskaи у Купу победника купова, где је стигао до полуфинала, али је шпанска Тека из Сантандера била успешнија у двомечу. Први меч су добили у Шпанији са 25:19, а Звезда се у Београду реванширала са недовољних 20:19. На крају сезоне 1995/96 освојен је и Куп Југославије победама над Морнаром. У првој финалној утакмици Звезда је убедљиво славила са 33:24 (Бели се три пута уписао у стрелце), а у реваншу у Бару било је 29:25 за екипу Љубомира Обрадовића уз шест Петрићевих голова, па су црвено-бели на тај начин освојили дуплу круну у најуспешнијој сезони у историји клуба.

Солидне игре београдски тим је пружио у Лиги шампиона 1996/97. Најпре су се кроз квалификације пробили до групне фазе, где су у конкуренцији немачког Кила, белоруског  Минска и швајцарског Винтертура забележене две победе, обе против Белоруса. Петрић је у поразу против Винтертура (24:28) постигао осам, а у победи против Минска (28:22) на гостовању седам погодака. На крају је био најбољи стрелац екипе у елитном такмичењу са укупно 49 голова. Титула првака је одбрањена са осам бодова предности испред другопласираног Ловћена (плеј-оф није игран због припрема репрезентације за Светско првенство). Петрић је у победи против Црвенке у 4. колу (29:26) забележио девет, а у тријумфу над Морнаром (22:20) у 12. колу осам погодака.

До треће узастопне шампионске титуле, која је освојена 1998. године, Звезда је стигла победама у финалу плеј-офа против Железничара из Ниша са 29:25 и 34:30. Петрић је у реваншу у Београду осам пута слао лопту у мрежу и био најефикаснији у тиму новог-старог првака државе. Константно добре игре пружио је и у Лиги шампиона, где је Звезда уписала две победе у групи. У тријумфу против Винтертура (29:27) у Београду постигао је пет голова, као и у победи против Драмена (36:24) у последњем колу групне фазе. Наредне сезоне црвено-бели су кикснули у квалификацијама за Лигу шампиона и нису успели да се домогну групне фазе. После победе против СКА Минска у првом мечу резултатом 30:22 уз чак 11 Петрићевих голова, у реваншу је неочекивано претрпљен прави бродолом (19:32), па се екипа после само две утакмице опростила од европске сцене. Петрић је са 12 погодака био најбољи стрелац екипе у поменутим квалификацијама. Првенство је прекинуто због бомбардовања после 21. кола у тренутку када се Звезда налазила на четвртој позицији на табели. Касније су уследиле године таворења клуба који је био далеко од борбе за титулу.

Петрић је каријеру наставио у Фотекс Веспрему са којим је у сезони 1999/2000 освојио Куп Мађарске. Затим је од 2000. до 2005. године играо за Порто. Освојио је три шампионата Португала 2002, 2003. и 2004. године, два Лига купа 2004. и 2005. и два Суперкупа Португала 2001. и 2003. године. Након тога је носио дресове шпанских тимова, Алмерије од 2005. до 2008. и Куенке од 2008. до 2009. године, да би се вратио у Португал, где је од 2009. до 2011. наступао за Спортинг из Лисабона са којим 2010. године осваја Челенџ куп уз шест голова у реваншу финала против пољског Квиџина (27:26). Од 2011. године члан је македонског Вардара са којим је освојио титулу првака 2013, два македонска купа 2012. и 2014. и две СЕХА лиге 2012. и 2014. године.

Са репрезентацијом Југославије има освојену бронзу на Светском првенству у Египту 1999. године, када је постигао укупно 11 голова на турниру, по три против Кине (43:25) и Аустралије (40:22). Играо је на још два Светска шампионата 2003. и 2005. године и Првенству Европе 1998. године.

Ратомир Вићентић, један од најбољих кошаркаша Црвене звезде шездесетих година 20. века, капитен клуба и репрезентативац Југославије, рођен је 5. августа 1939. године у Ивањици.

Photo4070За црвено-беле је играо од 1958. до 1965. године. Према подацима из књиге “Под црвено-белим обручима“ на 130 утакмица забележио је 2122 поена (просек 16,3 по мечу), а сабирањем утакмица и поена на званичном сајту КК Црвена звезда долази се до бројке од 125 мечева и 2054 поена. Шести је стрелац Звезде по просеку поена у историји клуба.

Због очевог посла се као дете преселио у Београд 1950. године, а већ 1952. године очаран мајсторијама Звездиних кошаркаша који су победом против Партизана освојили нову шампионску титулу (седму у низу) постао је опседнут кошарком. Са Звездом је 1957. освојио јуниорско првенство државе, али није имао среће да се радује трофејима као првотимац, јер је играо између две велике генерације које су клубу донеле велики број пехара. Са висином од 201 центиметар био је горостас у то време, јер су двометраши тада били ретка појава. Дебитовао је као талентовани центар у шампионату Југославије 1958. године, када је на 17 утакмица забележио 132 поена, а црвено-бели заузели треће место. Наредне сезоне бележио је 9,1 поен у просеку, а Звезда је била вицешампион. У првенству 1960. године Вићентић је био најбољи стрелац клуба са 277 поена на 17 утакмица. Сјајне партије пружио је и наредне 1961. године, када је поново био водећи кошгетер клуба у шампионату са просеком од 21,3 поена по мечу (383 поена, 18 утакмица), а екипа је у обе сезоне заузела шесто место. У југословенској лиги 1962. године популарни “Вића“ је бележио 21,9 поена по утакмици, али је овога пута био други стрелац тима, иза Владимира Цветковића, који ће му касније постати кум. На слици из сезоне 1971/72 су управо Вићентић (лево), тада технико клуба и Цветковић (десно), у то време капитен Звезде.

У првој половини шездесетих година Звезда није била на самом врху, иако је у тиму имала три сјајна играча, Вићентића, Цветковића и Сретена Драгојловића. Заузели су тек осмо место у шампионату 1963. године, а Вићентић је против Локомотиве у поразу у Загребу (97:115) убацио 31 поен, а у убедљивом тријумфу над Пролетером (112:70) забележио је 30 поена. Са просеком од 18,9 поена био је трећи стрелац Звезде у тој сезони иза Драгојловића и Цветковића. Најјачи клуб у граду шездесетих година био је ОКК Београд, вишеструки шампион предвођен непоновљивим асом Радивојем Кораћем. Вићентић је у првенству 1964. против ове екипе убацио 27 поена, али је Звезда поражена са 65:82. Црвено-бели су у тој сезони заузели треће место са скором 12-6, а Вићентић је са просеком од 17,4 поена био трећи кошгетер у екипи. Опростио се непланирано због болести у шампионату 1965. године, када је у шест мечева забележио 143 поена.

Сјајни ас је током каријере наступао и за репрезентацију Југославије са којом је освојио бронзану медаљу на Медитеранским играма у Напуљу 1963. године. Касније је био технички директор клуба све до 1972. године, а након тога је као дипломирани инжињер машинства био професор и директор на Вишој Политехничкој школи у Београду. Преминуо је 14. јула 2009. године у Београду.

Повезане вести

Leave a Comment