Почетна Важно На данашњи дан: Рођени Драган Капичић, Златко Крмпотић и Владислав Лучић

На данашњи дан: Рођени Драган Капичић, Златко Крмпотић и Владислав Лучић

1869
0

Драган Капичић, најбољи стрелац у историји Кошаркашког клуба Црвена звезда, освајач бројних трофеја и медаља са клубом и репрезентацијом Југославије, рођен је 7. августа 1948. године у Београду.

562590_407090082653033_1705531855_n    За црвено-беле је наступао у 12 сезона, од 1965. до 1977. године. Са 6147 поена је најбољи стрелац у историји клуба и пети по броју одиграних утакмица – 336. Учествовао је у освајању две шампионске титуле 1969. и 1972. године, три национална купа 1971, 1973. и 1975. и Купа победника купова 1974. године.

За први тим је дебитовао 1965. године. Постепено је добијао све озбиљнију улогу у екипи и у шампионату 1967. године је имао просек од 7,4 поена по мечу. У сезони 1967/68 био је други стрелац екипе са 291 поеном на 22 утакмице у првенству, а Звезда је заузела треће место. Тим Милана Бјегојевића све више је добијао шампионске контуре и већ у шампионату 1968/69 Звезда осваја титулу са одличним скором од 19 победа и само три пораза. Капичић је поново био други кошгетер екипе, иза Владимира Цветковића, са просеком од 16,3 поена по утакмици. Против Борца из Чачка је убацио 32 поена у победи од 105:64, против Партизана 31 у тријумфу од 88:82, у мечу са ОКК Београдом (94:84) зауставио се на 29 поена, а у тријумфу у Сплиту против Југопластике (98:97) нанизао је 22 поена.

imagesНаредне сезоне клуб са Малог Калемегдана је по први пут заиграо у европским куповима. У Купу европских шампиона стигли су међу осам најбољих екипа. Капичић је у победи против Спарте Бертранж (112:92) постигао 34 поена, а укупно је у 10 сусрета у елитном такмичењу забележио 132 поена. У домаћем шампионату црвено-бели су заузели друго место, а Капичић је са просеком од 18,5 поена још једном био други стрелац екипе. У победи против Локомотиве из Загреба (89:80) убацио је 34 поена. У сезони 1970/71 био је најефикаснији кошаркаш Звезде са 503 поена на 26 мечева у свим такмичењима. У 5. колу шампионата против Олимпије (103:81) зауставио се на бројци од 36 поена, а у финалу Купа против истог ривала убацио је 16 поена за победу Звезде резултатом 82:70 и освајање првог националног купа у историји клуба.

slika-Dragan-Kapicic   Звезда је 1972. године победом у мајсторици за првака државе против Југопластике (75:70) у Љубљани освојила шампионат Југославије, а Капичић је са 484 поена у 23 лигашка сусрета био најефикаснији у тиму. Одличан је био и у Купу купова, где је Звезда стигла до финала. У овом такмичењу бележио је 20,6 поена. Исте године у избору листа Политика био је пети играч у Југославији. У сезони 1972/73 Звезда осваја Куп тријумфом у финалу против Партизана са 71:65, а Капоња је вечитом ривалу испоручио 28 поена и био најефикаснији на мечу. Те сезоне је блистао као никада раније и био најбољи стрелац екипе у свим такмичењима. У шампионату је имао просек од 28,8 поена. Против Олимпије (81:78) убацио је 38 поена, а 31. марта 1973. у 24. колу против Комбината из Зрењанина забележио је чак 45 поена. У освајању Купа на четири сусрета остварио је просек од 22,5 поена, а у Купу шампиона, где је Звезда догурала до полуфинала бележио је 17,5 поена по мечу. У тријумфу над Макабијем (103:88) постигао је 40 поена, а 24 је убацио у победи над мадридским Реалом (80:70). У незаборавној сезони је на 42 утакмице у свим такмичењима забележио 1050 поена (просек 25 по мечу).

1795949_10202179816674449_358079429_o

Наставио је са одличним играма и у сезони 1973/74, када је уз Дуција Симоновића био главни егзекутор црвено-белих. У походу на трофеј у Купу победника купова убацио је 27 поена у реваншу полуфинала против Естудијантеса (104:85) у Београду, а у финалу против Збројовке из Брна (86:75) био је најефикаснији у тиму са 23 поена, за освајање првог и за сада јединог трофеја у европским такмичењима у клупској историји. Са просеком од 20,5 поена био је други стрелац Звезде у Купу купова, иза Дуција Симоновића, а у читавој сезони је на 41 сусрету уписао 838 поена и још једном био најефикаснији играч екипе са Малог Калемегдана.

Последњи трофеј са Звездом освојио је у Купу Југославије 1975. године победом над Југопластиком из Сплита од 81:79. У финалу је убацио 15 поена, а екипа Немање Ђурића је у сезони 1974/75 стигла до још једног финала Купа купова, али је Спартак из Лењинграда после преокрета био успешнији за само пола коша (63:62). Капичић је био најефикаснији играч екипе у овом такмичењу са просеком од 21,7 поена. У шампионату Југославије бележио је 26,8 поена, а укупно у сезони је на 41 мечу забележио 1021 поен. Сезону 1975/76 је пропустио због војске, као и Мока Славнић, а у тим су се вратили 1976/77 и одиграли последњу годину у Звездином дресу. Капичић је те сезоне био други стрелац екипе иза Славнића, са просеком од 18,8 поена по мечу, а силазак трофејне генерације са сцене наговестило је шесто место у првенству. Капичић је касније две године играо за немачки Сатурн из Келна.

У дресу репрезентације Југославије одиграо је 169 утакмица и постигао 1484 поена у периоду од 1967. до 1975. године. Освојио је златну медаљу на Светском првенству 1970. у Љубљани. Било је то прво најсјајније одличје у историји југословенске кошарке. На шест мечева нанизао је 33 поена. Злато је узео и на Европском шампионату у Београду 1975. године, када је на пет сусрета убацио 44 поена. Поред тога у колекцији има и пет златних одличја са Балканијада 1968, 1969, 1970, 1972. и 1973. године, сребра са Првенства Европе 1969, када је бележио 8,4 поена, затим 1971. у Немачкој, када је на седам мечева имао учинак од 85 поена – просек 10,8 по мечу и сребро са шампионата света у Порторику 1974. године, где је у четири утакмице уписао 23 поена. Први пут је на великим такмичењима у националном тиму заиграо још 1967. на шампионату Старог континента (11 поена, четири меча), а наступао је и на Олимпијским играма у Минхену 1972. године уз учинак од 9,1 поена и 3,3 скока у десет утакмица.

Деведесетих година је уз некадашњег саиграча Драгишу Вучинића био на челу Црвене звезде у време када су освојене две узастопне титуле првака. Касније је био и кошаркашки функционер, а од 2007. до 2011. године обављао је дужност председника Кошаркашког савеза Србије.

Златко Крмпотић, некадашњи капитен Фудбалског клуба Црвена звезда и репрезентативац Југославије, рођен је 7. августа 1958. године у Београду.

1497360_377332299070348_888216797_n

За први тим клуба из Љутице Богдана наступао је од 1977. до 1985. године. Одиграо је 229 такмичарских утакмица, постигао осам голова и учествовао у освајању три шампионске титуле 1980, 1981. и 1984. године и два национална купа 1982. и 1985. године.

Почео је у АИК-у из Бачке Паланке, где је играо нападача, а касније је у Звезди најчешће наступао на позицији десног бека. Као врло млад играч био је гост јуниорима Партизана на турниру у Дизелдорфу, а после тога га је и Звезда повела на турнир у Билефелд, па је убрзо постао члан црвено-белих 1975. године, чији је иначе био и навијач.

У првом тиму је дебитовао у сезони 1977/78. Није му дуго требало да се устали у стартних 11. У првој сезони је забележио 23 првенствене утакмице и постигао победоносни гол у 17. колу против Вележа (1:0). Крмпотић је био члан чувене генерације Црвене звезде која је играла у финалу Купа УЕФА 1979. године, када је одиграо осам мечева, док је у шампионату Југославије на 25 утакмица постигао један гол и то у дербију против Партизана за тријумф од 3:1. Прву титулу првака са Звездом освојио је у сезони 1979/80, одигравши 25 лигашких утакмица. Наредне сезоне у Купу шампиона наступио је на свих шест сусрета, а Звезду је у четвртфиналу зауставио Интер победом у Београду од 1:0. Титула шампиона је одбрањена са два бода предности у односу на другопласирани Хајдук из Сплита. Крмпотић је одиграо 32 утакмице и постигао гол у победи против Олимпије од 6:0. Више утакмица у тиму новог-старог шампиона одиграли су само Сребренко Репчић (33) и Рајко Јањанин (34).

У освајању Купа у сезони 1981/82 Крмпотић је забележио свих шест одиграних утакмица, а Звезда је у финалу савладала загребачки Динамо у двомечу (2:2 и 4:2). Бек црвено-белих је у првенству још једном био међу најстандарднијим фудбалерима у тиму са 30 одиграних мечева, док се у Купу шампиона уписао у стрелце у поразу од Бањика (1:3). У реваншу је Звезда славила са 3:0 и прошла у четвртфинале, где је заустављена од Андерлехта (два пута по 1:2). Сезона 1982/83 прошла је без трофеја, а Златко је поново био један од стубова екипе са 27 одиграних лигашких утакмица. Одласком Владимира Петровића Пижона у Арсенал, Крмпотић је понео и капитенску траку. У освајању своје треће титуле првака 1984. године играо је само у последња два кола када је ушао са клупе. Свој други Куп Југославије освојио је у сезони 1984/85 одигравши четири меча укључујући и финалне утакмице против загребачког Динама (2:1 и 1:1). У првенству је уписао 12 сусрета. Започео је и своју девету сезону у Звезди (1985/86), у којој је одиграо четири лигашка меча, а касније је заиграо за турски Генчлербирлиги, чији је дрес носио од 1986. до 1988. године на 57 првенствених утакмица у којима је постигао два гола. Играо је још и за АИК из Бачке Тополе у последњим годинама играчке каријере од 1988. до 1991. године.

За репрезентацију Југославије уписао је осам наступа. Дебитовао је 15. новембра 1980. године против Италије (0:2) у Торину. Био је учесник Светског првенства у Шпанији 1982. године, када је играо на два меча, а последњи пут је за национални тим наступио 13. октобра 1982. против Норвешке (1:3) у Ослу. У дресу омладинске селекције Југославије сакупио је 25 утакмица уз освојену златну медаљу на Првенсву Европе.

Касније се определио за тренерски позив. Водио је шведски Дегерфорс од 1994. до 1996. године, македонски тим Слогу Југомагнат, са којом је у сезони 1997/98 изборио пласман у Куп УЕФА, затим је турски Анкарагучу одвео до пласмана у Куп УЕФА после паузе од 18 година. Био је тренер ОФК Београда (1999/2000), грчког Панилијакоса (2000/01), а екипу Обилића је у сезони 2000/01 са последње позиције довео до четвртог места. Од 2001. до 2003. радио је у казахстанском Каирату и са овим клубом освојио Куп. Био је селектор селекције Србије и Црне Горе за узраст до 17 година од 2004. до 2005. Од 2005. до 2006. је водио Казму из Кувајта. Са селекцијом Србије до 19 година је 2008. изборио је пласман на Европско првенство у Чешкој. Од 2008. до 2009. године био је директор свих младих селекција Црвене звезде, где је направио реформу омладинског сектора. Касније је био и директор школе фудбала ФС Србије.

Владислав “Лале“ Лучић, некадашњи тренер кошаркашица и кошаркаша Црвене звезде, са којима је збирно освојио осам трофеја, рођен је 7. августа 1941. године у Београду.

lale

Као тренер је освојио три шампионске титуле са кошаркашима Звезде 1993, 1994. и 1998. године и један Суперкуп у сезони 1993/94, а са кошаркашицама црвено-белих као стратег има две титуле првака 1989. и 2004. и два Купа 2003. и 2004. године.

Популарни Лале је практично цео живот посветио магичној игри под обручима. Најпре је био играч Црвене звезде од 1955. до 1965. године рачунајући и време проведено у омладинском саставу. Није био један од носилаца игре, али је у првом тиму црвено-белих од 1960. до 1965. године одиграо 69 такмичарских мечева у којима је постигао 114 поена.

Ипак, прославио се као тренер црвено-белих. Почео је као стратег у јуниорској екипи од 1967. до 1970. године. Његовом заслугом Вукица Митић је почела да тренира кошарку, јер ју је приметио на једном школском такмичењу и позвао да дође у Звезду, а она је касније постала велики ас и као капитен са Звездом освојила титулу првака Европе. Лучић је од 1970. до 1975. водио Партизанове кошаркашице, а наредних пет година од 1975. до 1980. био је селектор Нигерије. Обалу Слоноваче је водио од 1981. до 1983. године и са овом селекцијом постао шампион афричког континента. Тренирао је након тога кошаркашице Партизана са којима је освајао титуле првака, а краће време водио је и мушки тим црно-белих.

Трофејни период са Звездом је кренуо када је 1988. године промовисан у првог стручњака кошаркашица. Са генерацијом коју су предводиле Анђелија Арбутина, Бојана Милошевић, Мирјана Јовановић, Елеонора Вилд и остале вратио је титулу црвено-белим кошаркашицама 1989. после паузе од осам година, а наредне сезоне је у Купу европских шампиона водио Звезду до трећег места, што је последњи европски успех нашег женског састава. Након тога је од 1990. до 1992. године предводио француски Шалезо, где је узео две титуле првака. Трофејни низ је наставио као стратег кошаркаша Црвене звезде. Генерацију Небојше Илића, Саше Обрадовића, Александра Трифуновића, Зорана Јовановића и осталих довео је до шампионске титуле и то прве Звездине после 21 године поста. У финалној серији савладан је Партизан са 3:2. У сезони 1993/94 прво осваја Суперкуп Југославије са црвено-белима победом над ОКК Београдом, а касније је одбранио и титулу са 4:1 у финалној серији против Партизана, када је сјајно одиграо Милета Лисица, који је био најкориснији играч завршне представе плеј-офа.

Започео је и наредну сезону у Звезди, али је недуго након тога постао селектор Немачке репрезентације, коју је предводио на два Европска првенства 1995. и 1997. године. У Звезду се вратио током сезоне 1997/98. Одвео је тим до финала европског Купа Радивоја Кораћа, али Звезда на крају није успела да сачува предност од шест поена из првог меча против Меша из Вероне у Београду. Тај трофеј му је измакао, што је Лалету остало као највећи жал у каријери. У финалу плеј-офа против ФМП-а смењен је при резултату 1:1 у победама, па је посао завршио Михајло Павићевић и Звезда је са 3:1 освојила за сада последњу титулу првака државе. Та титула је на крају освојена под вођством тренера Павићевића, али велике заслуге у њој има Лале Лучић, тако да је нормално да се рачуна и једном и другом стручњаку, јер су обојица и учествовала у њеном освајању. Касније је са кошаркашима Партизана узео Куп 1999. године.

Без Звезде ипак није могао, па се 2000. вратио у старо јато, као тренер кошаркашица црвено-белих. Освојио је Куп 2003. и дуплу круну у сезони 2003/04 са генерацијом коју су предводиле Ана Јоковић, Иванка Матић и Стојанка Остојић, што су за сада последњи трофеји које је Звезда донела у своје витрине у женској кошарци.

Тако је Лале Лучић до данас освајач последњих шампионских титула са кошаркашима и кошаркашицама Црвене звезде. Кратко је био и председник КК Црвена звезда 2010. године у време када је покушао да помогне клубу који је већ увелико тонуо у највећу финансијску кризу у клупској историји. Добитник је октобарске награде за животно дело, ордена Француске владе за заслуге у кошарци и животне награде за остварење у спорту.

Коментари

avatar
  Subscribe  
Обавести ме о