Капитен

Форма је пролазна, класа је вечна.

Капитен је лидер на терену, продужена рука тренера, неко ко мења ток утакмице, вуче саиграче напред и има јак утицај на свој тим. Капитен је ауторитет. Неко ко представља клуб. Широм света навијачи са безграничним поштовањем гледају у капитена свог клуба као у Бога, а раније је бити капитен Црвене звезде значило бити култна личност, била је већа част и достигнуће него освојити трофеј. У последње време у Црвеној звезди ништа не фукционише, ништа се не зна, нико не одговара, па 5 милиона тренера пљује по сваком, и по капитену. Док трибина има већи утицај него раније капитен, па може да тера и пљује по сваком, а да већина, као по „дифолту“, не размишљајући усвоји и слепо крене по истом. Oсвојена титула је „поништена и обезвређена избацивањем из Европе“, али Црвена звезда је доживела елементарни пораз на старту прошле сезоне.

И суштинску и теоријску дефиницију капитена, као и веру да у нашем, милом клубу има наде и позитивности, показао нам је Ненад Милијаш. Неправедно и сурово испљуван због промашеног пенала против Черномореца, а затим и пољуљано самопоуздање које је проузроковало игре, које су испод његовог нивоа су довеле до коментара да „није требало да се враћа“, „да је најгори“ и остали коментари нервозних, исцрпљених и фрустрираних навијача, којима у очима видите само пехар намењен шампиону Србије. До тог пехара постоји пут. Нико није веровао да је Ненад Милијаш тај који ће асфалтирати деонице и превозити екипу деоницу по деоницу до тог циља. А познато је када вас у Србији узму на зуб или када вас навијачи Црвене звезде „узму на зуб“, оно што никада не бисте помислили или рекли постаје нормално, па су псовке и вређања саставни део целокупне мржње. Био је жртва искаљеног беса нереалних очекивања, наде и жеље, свега онога што се скупило за седам кошмарних година које као да немају крај. Донео је пехар, повукао се на одмор, а онда вратио у клуб без говора да ли иде или не, да покаже ко је капитен. Њега нико није молио ништа, нити је прављена фама око њема да ли ће остати или не, он је показао да је истинита фраза која каже да не знате шта имате и губите, док то не изгубите.

Можда зато што није плакао после победа или пораза, нису излазиле на видело слике из детињства са Звездиним шалом, Милијаш није био довољно цењен, јер је Звездина публика посебно осетљива на такве емоције. Зна како је бити Звездаш. Од 17. јануара 2006.године када је крунисао сан или и раније када је још у родном Земуну показивао о каквом се велемајстору ради. Зато је дечијим радовањем после голова у дербију и на терену показивао и прихватио улогу дискретног хероја. О томе говори и да су стидљиво, на крају сезоне тек излазиле на видело ствари без којих Црвена звезда не би била у могућности да подигне трофеј. Ненад Милијаш је плаћао судије на припремама, куповао храну, позајмљивао новац саиграчима две године и ћутао о томе, као што је и ћутао на критике и причао на терену, постизао голове и утабао пут до трона. Као што су ћутали сви од утакмице против Радничког из Ниша, а после нове мајсторије против Јагодине и они старији навијачи који су са децом гледали Богове који су ходали земљом а ми их зовемо Пикси, Дејо, Роби, Дарко, Дика.. или оне раније Шеки, Пижон, Дуле, Џаја… су устали и у глас говорили када су излазили са стадиона – „ Зна Милијаш, пусти то, је л’ си видео како је проиграо малог Лазовића, а гол ни Нојер не брани“.  И нови селектор репрезентације Србије, Дик Адвокат, је видео гол против Јагодине. Имао је шта да види и упише у свој нотес.

Са дужним поштовањем, али са „мање помпе“, исто оно што је урадио Милош Нинковић, урадио је и Ненад Милијаш годину дана раније. Селективно памћење и трауматично испадање од Бордоа су учиниле да то заборавимо. За то време, капитен је био капитен. Оног тренутка када је МЦЗ први објавио вест о повратку Ненада Милијаша, сервер није издржао навалу навијача Црвене звезде широм света, по јачини налета равној оној навали из 1989. Три године раније, у зиму 2009. године, када је Црвена звезда већ била у поодмаклом апокалиптичном стању, а играче избацивали на улицу из станова, Милијашу је истицао уговор а имао је веома лепу понуду немачког Волфсбурга, који је управо те сезоне трио фантастико предвођен „Дијамантом“ – Мисимовић, Џеко&Графите – водио до шампионске титуле у Бундеслиги под палицом Феликса Магата. Није прихватио понуду немачких „Вукова“, већ је продужио уговор да би Црвена звезда шест месеци касније зарадила 3 милиона евра од енглеских „Вукова“, после 23 гола и сезоне у којој је сам улазак у просторије клуба у Љутице Богдана говорио о свему. Заборављене су и две дупле круне, голови у дербију, гол Бајерну који је његова етикета и све оно што је од 17.јануара 2006. године када је дошао из Земуна даривао црвено-белима. У каријери је тресао мреже и Арсенала, Манчестер Јунајтеда и Манчестер Ситија, Француске… којима данашњи играчи могу само ако контролишу џојстике на сони плејстејшну играјући популарни PES.

Девет голова и десет асистенција у сезони 2012/13, у којој је уз Дарка Лазовића био једини покретач тима који је безглаво јурио ка титули шампиона као болид формуле1, чији нам се трк дебело и двоструко обио о главу и 8 голова и 10 асистенција у прошлој сезони су само део статистике за поједине и заиста не показују колико заправо значи. Ни 3 гола и једна асистенција из два кола нове сезоне и две победе на старту које Црвена звезда није забележила од ере Душана Бајевића. Не показују његов заштитни знак, голове из слободних удараца на Врачару против Рада, после победе у дербију, у Новом Пазару и Ужицу. Онда када смо калкулисали колико нас дели од циља као при тикету у кладионици или када бројимо ситниш на ужини, Ненад Милијаш је био тај који је био генерал наших битака. Онај који је излазио са траком на руци испред свих и водио војску у победе, као Максимус.

Због једног промашеног пенала, тада другог у каријери, је извиждан и олако су „судије“ дале себи за право да пљују по капитену. А управо му то и замерају, да је препустио другима да шутирају пенале уместо њега. Уследиле су кафанске приче, тако уобичајене за наш менталитет, које су поједини медији оберучке прихватили, у којима Звезда лети када он није на терену, а чињенице су тотално супротне и доказане у претходним сусретима – када на терену нема Милијаша, Звездина игра се своди на неке од показних вежби ђацима првацима, прићи првом до себе и додати му лопту и то понављати док се не увежба. Превелика очекивања од њега су довела до тога да је и погрешан пас кобан и да је „стар“ играч ако не асистира, не постигне гол, не уради нешто запажено, што иде у прилог томе на шта нас је навикао у свом првом боравку у клубу. Само у Србији је играч са 30 година стар, а са 17 млад. Свуда постоје добри и лоши играчи, а не стари и млади. Ненад Милијаш има своје неоспорне квалитете, али и оно најбитније – елементарно васпитање и праву љубав према клубу, која је толико пута понављана и ижвакана у свакодневном говору, да је изгубила смисао. Ненад Милијаш није тркач. Ни у репрезентацији Србије није трчао, али је савршено испуњавао свој задатак. Најтежи период у каријери је капитен пребродио и на крају победио. Подигао трофеј у тренутку када клуб нема средстава да обезбеди ни конфете, материјал за прославу. Замислите да Ћавија и Иниесту или Џерарда пљују после периода лоше игре и промашеног пенала. Стивен Џерард је одузео свој сан, сан навијача Ливерпула, који су живели само за тај један дан, када ће коначно постати шампиони Енглеске. За дан када ће њихов Steve Gподићи трофеј у фацу најљућим и богатијим ривалима, који као лешинари опседају око плена, свађајући се и ратовајући новцем око боље пол позиције. У сезони када су сви стали иза њих и сви заједно гурали ка истом циљу. Веровањем. Једно су рекли само – „теже би нам било да то није био Џерард“.За неке можда компарација није на месту, иако су поменута тројица сваки минут каријере провели у Барселони и Ливерпулу, али поента и суштина се не мењају, као ни форма и класа. Ненад Милијаш би у јануару 2015. године забележио шесту годину у клубу, од којих је три и по године капитен. Шест утакмица га дели од 200 утакмица за клуб, у временима када се после једне добре сезоне мења клуб а заклиње на верност онима који су најбогатији. Постигао је преко 66 голова и 13 голова га дели од места међу 10 најбољих стрелаца у историји једне Црвене звезде. Доносио је победе и трофеје. Заслужио је безрезервно и безусловно поштовање и подршку. Оно што не кошта, а он је зарадио код свих нас. То је најскупље.

И када се после освојене титуле причало о свему, само не о њој, када је истина у виду избацивања из Европе покуцала на врата, а ми се крили иза истих и причали – „Ми смо Звезда, то је немогуће!“, када су они најодговорнији и најзадуженији у клубу играли стони тенис, пребацивањем одговорности као лоптице, када се већина играча, оправдано, плашила за себе и одлучила за корак према излазу, једини који је ћутао и није доводио у питање останак је погодите ко? Капитен. Отишао је на одмор, вратио се и појавио се на прозивци новом тренеру и самом бившем капитену и повео неки нови тим ка непознатом. Исти онај генерал који је први испред свих водио тим ка титули. Који је подигао пехар, јер је он исти тај пехар учинио могућим и стварним. А и њему се много дугује. Не само уговором предвиђене зараде које премашују 500.000 евра, већ много тога. Капитен Црвене звезде не може да буде свако, иако је ситуација таква каква је па се неке одлуке и ствари олако схватају и раде зарад нечијих интереса. Бити капитен Црвене звезде је институција, бреме, притисак за највеће и највеће признање у каријери било ког играча, независно од времена које једе све пред собом. А оно пљување и терање против Черномореца нека нам је на част и образ. А на оне претње и пљување по уредницима овог портала када су бранили капитена јер се нису сложили са општом хистеријом и манијом која је привукла неке клинце који су се родили када је Милијаш почео да игра фудбал, одговори су голови капитена.

Ненад Милијаш нас је научио много чему и ономе да је тишина најбоља и да ако немаш шта да кажеш и немаш шта да покажеш, не прекидај тишину. Али је учинио стварним и ону стару, коју навијачи Ливерпула уместо трофеја у фацу поносно показују осталима, а која се преко уредника портала данас одомаћила и код навијача Црвене звезде због њега – Форма је пролазна, класа је вечна! Зато је и капитен и десетка.

Хвала, Мики. Ти си наш капитен. #10

У тексту су изражене истините чињенице и не служи за стварање фаме која се створила око појединих играча. Текст је написан да будуће генерације знају ко је и како треба да изгледа капитен Црвене звезде, јер имамо прилику да после дужег времена издвојимо играча са којим можемо да се поносимои због којег се долази на стадион.