На данашњи дан: Рођен Дарко Панчев

Дарко Панчев, легендарна Звездина “кобра“, Златна копачка Европе, човек који је у пенал серији донео црвено-белима титулу првака Старог континента у Барију и један од најбољих нападача на овим просторима свих времена, рођен је 7. септембра 1965. године у Скопљу.

    Тако истанчан осећај за гол је имао ретко који играч у историји југословенског фудбала. Рођени стрелац, коме је постизање голова било у крви, а то је и суштина фудбала, оставио је неизбрисив траг у историји Вардара и Црвене звезде, клубовима у којима је блистао пуним сјајем током осамдесетих и почетком деведесетих година минулог столећа.

Својевремено је био међу најбољим нападачима на свету, а каријеру је почео у редовима скопског Вардара, где је за први тим дебитовао у пролеће 1983. године. Већ у сезони 1983/84 са 19 голова постаје по први пут најбољи стрелац лиге и то као најмлађи голгетер шампионата Југославије са само 18 година и осам месеци. Дуги низ година био је у врху листе стрелаца, па је тако 1984/85 постигао 20 голова, сезону касније 12, а 1986/87 када је Вардар постао шампион Југославије (титула им је касније одузета и додељена Партизану, али је они данас рачунају као једину освојену у великој држави), био је стрелац 17 пута. За Вардар је од 1983. до 1988. године на 151 првенственој утакмици постигао 85 голова.

  У летњем прелазном року 1988. године долази у Звезду, чија је управа на челу са Мишом Слијепчевићем, одрадила фантастичан посао, јер је у последњем тренутку преотела Панчева вечитом ривалу. Дарко је био на корак од преласка у комшилук, међутим, и он и Савићевић су одмах по доласку у Звезду морали у војску, што је била мала освета Партизана, јер нису хтели да пређу у њихове редове (сви знамо који је клуб у то време био близак са војском и чији је стадион ЈНА).

За Звезду је дебитовао 30. јула 1989. године у првом колу шампионата 1989/90, када је два пута био стрелац против Слободе из Тузле у Београду у победи од 6:1. Од 1989. до 1992. године за најтрофејнији српски клуб је одиграо 141 такмичарску утакмицу и постигао чак 116 голова, по чему је седми стрелац у клупској историји, а од свих који су испред њега на тој листи има убедљиво бољи просек постигнутих погодака по мечу. Освојио је три шампионске титуле 1990, 1991. и 1992. године, Куп 1990, Куп европских шампиона 1991. и Интерконтинентални куп 1991. године.

У сезони 1989/90 постигао је 25 погодака у првенству Југославије и други пут био голгетер лиге, а први пут у дресу Црвене звезде. Против Војводине (3:1) је забележио хет-трик, против Хајдука из Сплита постигао победоносни гол за 2:1. Није пропустио шансу да се упише против Партизана (2:0). Титула је враћена на Маракану, а Дарко је тресао мреже као од шале и то на различите начине, левом и десном ногом, главом… У Купу УЕФА је погодио мрежу против Галатасараја (2:0) и Жалгириса (4:1), али је велике амбиције клуба и навијача у овом такмичењу срушио немачки Келн победом од 3:0. Панчев је имао фантастичан учинак и у Купу те сезоне, јер је на осам мечева постигао исти број голова. Серију је започео хет-триком на старту такмичења против Лирије (8:2). У првом мечу полуфинала против Партизана био је стрелац победоносног гола (1:0), а у финалу је пресудио сплитском Хајдуку за тријумф од 1:0 и освајање и другог трофеја те сезоне.

Сјајан учинак од 35 голова у 45 утакмица у свим такмичењима, дупла круна и трофеј првог стрелца лиге, за неке недостижни резултати, али за Панчева границе у постизању голова није било, што ће доказати и историјска сезона 1990/91, када је на укупно 48 утакмица постигао невероватних 45 голова и поставио рекорд клуба у једној сезони, који ће тешко бити оборен.

У одбрани шампионске титуле на 32 сусрета постиже невероватна 34 гола, чиме је заслужио Златну копачку Европе, као најбољи стрелац свих лига на Старом континенту. Ипак, то му је оспорио ФС Кипра, који је тврдио да је њихов играч постигао 40 голова, па Дарку тада није додељен престижни трофеј, већ тек 3. августа 2006. године, када је на иницијативу тадашњег Звездиног председника и некадашњег Дарковог саиграча, Драгана Стојковића Пиксија, председник УЕФА Мишел Платини уручио Златну копачку Панчеву у присуству Пиксија и Драгана Џајића. Звездина “кобра“ је те 1990/91 био у невиђеној голгетерској форми. Постигао је хет-трик против Сарајева (4:1), Спартака (4:0) и Осијека (5:1), а није пропустио прилику да затресе мреже у оба првенствена сусрета против сплитског Хајдука (1:1, 1:0), као и два пута против Динама (2:3). Били су то до данас последњи сусрети против великих ривала из Загреба и Сплита. Звезда супериорно осваја титулу, иако је Динамо дуго водио на табели.  Црвено-бели су још једном далеко најефикаснији тим, а Панчев је поново голгетер првенства са рекордна 34 поготка. Ово је до данас ненадмашен учинак у домаћим шампионатима. Куп је однео Хајдук победом у Београду од 1:0, али мало ко је тада марио за то, јер се Звезда винула у сам европски врх.

Звездина машина за постизање голова је серију започела у Швајцарској голом против Грасхоперса (4:1), затим је погодио против Глазгов Ренџерса за 3:0, па још једном у реваншу у Шкотској (1:1) и реваншу четвртфинала против Динама (2:1) у Дрездену. На правом месту је био и у Минхену против Бајерна (2:1), а у финалу је био прецизан у петој серији пенала за тријумф од 5:3, после 0:0 након 120 минута рововске борбе. Звезда је остварила сан многих генерација, попела се на европски трон, а Панчев је са пет погодака у најелитнијем европском клупском такмичењу  био голгетер екипе. У легенду је ушла и радост чувеног Милојка Пантића, коментатора Телевизије Београд, који је након гола Панчева у делиријуму узвикнуо: “Црвена звезда је шампион Европе !!! Црвена звезда је победник Купа европских шампиона !!! Највећи успех југословенског клупског фудбала ! Дарко, Дарко, Дарко, Златна копачка Црвене звезде, позлатила је наш црвено-бели тим !“ У избору за најбољег фудбалера 1991. године, магазин Франс фудбал је ово признање доделио Французу Жан-Пјер Папену, а не некоме из Црвене звезде као шампиону Европе, јер те године није било значајнијег такмичења у фудбалском свету од Купа шампиона. Једноставно Французи су по завршетку гласања престижни трофеј уручили свом сународнику, а Дарко Панчев, Дејан Савићевић и Лотар Матеус су поделили друго место.

Дошло је до заоштравања политичке ситуације на овим просторима, па Звезди није било дозвољено да у новој сезони своје европске утакмице игра у Београду, већ у Бугарској и Румунији, а из шампионске екипе су отишли Просинечки, Бинић, Стојановић, Маровић и Шабанаџовић. Ипак, клуб је успео да задржи Панчева, који је још једном потврдио своју класу ненадмашног стрелца. У мечу Интерконтиненталног купа за титулу шампиона света у Токију погодио је против чилеанског Коло Кола за 3:0 и титулу владара планете. У освајању треће узастопне титуле шампиона државе постигао је 25 голова и поново убедљиво био голгетер лиге. Забележио је три хет-трика, против Спартака (6:1), Пролетера (5:0) и Сарајева (3:1). У својој последњој сезони у Звезди постигао је 36 голова у свим такмичењима, од чега шест у Купу шампиона, где се посебно издвојио на гостовању против Панатинаикоса (2:0) у Атини. Најпре је испровоцирао грчку јавност када је на формулару за улазак у земљу написао да је Македонац, а онда је са два гола запечатио судбину “зелених“ у групној фази, која се тада први пут играла. Мало је фалило да се Звезда поново докопа финала, а забрана играња утакмица у Београду имала је чини се одлучујућу улогу. Панчев је тако иза себе оставио три импресивне сезоне у Звезди у којима је у свакој био шампион и голгетер лиге, а стигао је и до врха Европе и света. Више од тога није постојало.

Каријеру је наставио у миланском Интеру, што је по његовом признању била највећа грешка коју је направио у фудбалу. Од 1992. до 1995. године одиграо је само 19 мечева у Серији А и постигао три гола. Тадашњи тренер Интера, Бањоли, форсирао је неке друге играче, Рубена Сосу, Салватореа Скилаћија, и Игора Шалимова, па је Панчев морао и на позајмицу у немачки Лајпциг, где је током 1994. године одиграо 10 утакмица у Бундес лиги уз два поготка. Није успео да избори опстанак са Лајпцигом, а ни по повратку у Интер се ништа није променило. Једноставно није успео да се прилагоди стилу игре у Италији, а није ни добио праву шансу. Наступао је још и за Фортуну из Дизелдорфа, где је у сезони 1996/97 на 14 мечева постигао два гола, а играо је и за швајцарски Сион на пет сусрета.

Његове златне године ипак су биле у Вардару и Звезди, јер је са 169 голова други стрелац југословенске лиге свих времена (85 за Вардар и 84  у дресу Црвене звезде).

За репрезентацију Југославије одиграо је 27 мечева и постигао 17 голова. Дебитовао је 31. марта 1984. године против Мађарске (2:1), а опростио се 13. новембра 1991. против Аустрије (2:0). Био  је најбољи стрелац националног тима у квалификацијама за Европско првенство 1992. године са 10 погодака, а Југославија није заиграла на поменутом такмичењу, јер је неколико дана пре старта враћена због санкција. Панчев је на Светском првенству 1990. у Италији одиграо три меча и постигао два гола, оба против Уједињених Арапских Емирата (4:1), а селекција Ивице Осима је заузела пето место. У периоду од 1993. до 1995. за Македонију је одиграо шест сусрета и постигао један гол.

Поводом прославе 50 година УЕФА, новембра 2003. изабран је за најбољег играча у историји Македоније. Био је и заступник италијанске фирме за производњу спортске опреме “Лото спорт Италија“. Једно време је провео у ФС Македоније, а био је и спортски директор Вардара. У Скопљу има свој кафић под именом “9“, где се често дружи са некадашњим саиграчем из Звезде, Илијом Најдоским.

Један, једини и непоновљиви Дарко Панчев, Звездина фудбалска “кобра“.