На данашњи дан: Рођен Дејан Петковић

Дејан “Рамбо“ Петковић, некадашњи везни фудбалер Црвене звезде, велики мајстор ове игре и легенда бразилског фудбала, рођен је 10. септембра 1972. године у Мајданпеку.

За први тим нишког Радничког дебитовао је са свега 16 година и 15 дана и за само један дан оборио рекорд Митра Мркеле. Постао је тада најмлађи фудбалер који је заиграо на једном мечу југословенске лиге. Касније су тај рекорд обарали Славко Перовић и Данијел Алексић, али у српском фудбалу. Петковић је за Раднички од 1988. до 1992. године одиграо 53 лигашке утакмице и постигао 34 гола.

У Звезду је стигао 1992. године, када се разишла славна генерација, која је господарила светским фудбалом, а клуб због санкција није играо у еврокуповима. Рамбо је за три и по сезоне у Звезди одиграо 140 такмичарских утакмица, постигао 39 голова, освојио шампионску титулу  у сезони 1994/95 и три национална купа 1992/93, 1994/95 и 1995/96.

Истицао се брзином, дриблинзима, одличном техником, головима из слободних удараца… У првој сезони у дресу најтрофејнијег српског клуба на 31 првенственој утакмици постигао је пет голова. Одличну серију имао је у прва три кола, када је по једном погађао мреже београдског Радничког (4:0), Пролетера из Зрењанина (3:1) и Радничког из Ниша (2:0). Ипак, тим Милана Живадиновића није стигао до титуле, али су освојили Куп победом на пенале у реваншу против Партизана од 5:4. Петковић је у походу на трофеј у најмасовнијем такмичењу одиграо свих девет утакмица и постигао три гола, један против Телеоптика (5:0) у шеснаестини финала и два у реваншу осмине финала против Радничког из Београда (5:1). У сезони 1993/94 на 29 лигашких сусрета постигао је 10 голова, од чега је два пута погодио мрежу у дербијима против Партизана, по једном у тријумфу од 2:0 и ремију (1:1). Ипак, тим у овој сезони није стигао до трофеја и поред позитивног биланса у дуелима против вечитог ривала.

Сезона 1994/95 била је у потпуности Звездина, иако је Војводина водила на табели после јесењег дела. Освојена је дупла круна, а Рамбо је једини у тиму одиграо свих 36 првенствених утакмица и постигао осам погодака, по један у мечевима са највећим конкурентима за титулу. На 98. вечитом дербију постигао је гол у 77. минуту. Био је то трећи Звездин погодак у победи од 3:2, а и против Војводине се уписао у стрелце у тријумфу резултатом 2:1. Новосадски црвено-бели су те сезоне били јесењи прваци, али је Звезда на крају стигла до титуле испред Партизана. Петковић је у освајању Купа на осам мечева два пута погодио мрежу, на гостовању против Бадњевца (2:0) и у реваншу полуфинала у Бечеју (2:0). Коначно, по укидању санкција, Рамбо Петковић је забележио прве утакмице за Звезду у еврокуповима, али не у Лиги шампиона, где је Звезда као шампион Југославије требало да игра, већ у Купу УЕФА, где је швајцарски Ксамакс шокирао црвено-беле на старту (0:1 и 0:0). У последњој полусезони у јесен 1995. године на 14 лигашких утакмица постиже пет погодака (два у Подгорици против Будућности у тријумфу од 4:1), док је у Купу забележио хет-трик против Новог Пазара (6:1).

Црвено-бели су касније освојили трофеј у најмасовнијем такмичењу, а Петковић је пре тога прешао у славни Реал из Мадрида. Иако је био најбољи стрелац на припремама са седам голова, никада није добио праву шансу у краљевском клубу. Одиграо је само пет лигашких сусрета и учествовао у освајању титуле и Суперкупа Шпаније 1997. године. Био је и на позајмицама у Севиљи 1996. године (осам првенствених мечева, један гол) и Расингу из Сантандера 1997. године, где је одиграо девет утакмица у првенству.

Затим почиње најблиставији период у његовој каријери. Бразилска бајка је трајала до краја његове каријере, са изузетком периода проведених у Италији, Кини и Саудијској Арабији. Очарао је Бразилце својим потезима, техником, дриблинзима, головима из слободних удараца и корнера и постао легенда фудбала у земљи у којој је ова игра начин живота. За Виторију је од 1997. до 1999. године на 27 утакмица у првенству постигао 16 голова, освојио два шампионата Баије 1997. и 1999. године и један Куп Североистока. Проглашен је и за најбољег играча Виторије у 20. веку по избору навијача. Имао је епизоду у италијанској Венецији 1999/2000, када је на 13 мечева постигао један гол. Ипак, брзо се вратио у Бразил и у дресу Фламенга од 2000. до 2001. године на 44 лигашких сусрета постигао 18 голова. Освојио је два шампионата Рио де Жанеира 2000. и 2001. године. Његов невероватан гол из слободног ударца у 89. минуту финала из 2001. године обезбедио је трофеј Фламенгу. Месец дана касније донео им је и Куп голом из слободног ударца против Сао Паула.

Наступао је и за Васко да Гаму од 2002. до 2003. године и освојио првенство Рио де Жанеира 2003. Исте године у дресу кинеског Шангаја на 22 меча постиже седам погодака. Враћа се у Бразил и поново блиста у екипи Васко да Гаме, када је 2004. године на 36 утакмица постигао 18 голова. Помогао је клубу да опстане у лиги, био лидер тима по броју голова и асистенција, а добио је и сребрну лопту као награду за једног од два најбоља везна играча бразилске Серије А. Имао је и излет у Ал Итихад из Саудијске Арабије са којим је 2005. године освојио азијску Лигу шампиона.

За бразилски Флуминенсе је од 2005. до 2006. године на 39 утакмица постигао 11 погодака. Као стрелац 1000. флуминенсеовог гола у првенству добио је спомен плочу у своју част у седишту клуба, а још једном је 2005. године добио сребрну лопту због одличних игара у шампионату. Током 2007. године носио је дресове Гојаса и Сантоса, а у првенству 2008. године за Атлетико Минеиро је на 27 сусрета забележио четири гола.

Приликом повратка у Фламенго, многи су били скептични да ли ће пружити партије на некадашњем нивоу због година, а популарни “Пећ“ их је 2009. са осам постигнутих голова довео до шесте титуле првака Бразила у клупској историји. И даље је увелико играо на врхунском нивоу, када му је 20. новембра 2009. године указана велика част да буде примљен у бразилску кућу славних на Маракани, где се налазе отисци његових стопала. Тако је постао пети странац коме је указано ово велико признање и тек трећи Европљанин, после Франца Бекенбауера и Еузебија. Сврстао се међу легенде бразилског фудбала, раме уз раме са једним Пелеом, Гаринчом, Зиком, Фалкаом, Ромаријом, Дунгом, Бебетом, Каком и осталима. Два пута је биран у идеални тим бразилске лиге по избору бразилске фудбалске конфедерације 2005. и 2009. године, а три пута по избору магазина Плакар 2004, 2005. и 2009. године. Са девет постигнутих голова из корнера светски је рекордер у професионалном фудбалу, а 5. јуна 2011. године одиграо је опроштајни меч као капитен Фламенга против Коринтијанса. Навијачи су га поздравили овацијама уз кореографију са српском заставом у његову част, што је једино њему од свих странаца приређено на бразилским стадионима.

Као члан кадетске селекције Југославије са 15 година постигао је најбржи гол на Кипру за само три секунде од старта утакмице. За репрезентацију Југославије одиграо је свега шест утакмица уз један погодак. Дебитовао је 31. марта 1995. године у победи против Уругваја (1:0) у Београду. За време селектора Слободана Сантрача на мечу против Аргентине одбио је да уђе у игру само неколико минута пре краја, због чега је означен као неподобан у националној селекцији. Није позиван у наредном периоду, па је пропустио и Светско првенство у Француској 1998. године. У репрезентацију га је вратио његов некадашњи тренер из Звезде, Милан Живадиновић, за време свог кратког селекторског мандата, па је Рамбо одиграо још само меч против Бразила (1:1), 23. септембра 1998. године. Касније више никада није играо за национални тим. Бразилци нису могли да се начуде, како то да један играч који бриљира у њиховом шампионату не игра за своју земљу, пред светски шампионат у Немачкој 2006. године. Селектори су се мењали, али овај фудбалски виртуоз више није играо ни за Југославију, Србију и Црну Гору, а ни за Србију.

О његовој невероватној каријери, редитељ Дарко Бајић снимио је и документарни филм “О Гринго“, који описује Петковићев фудбалски развој од најранијих дана у Нишу, па до статуса фудбалске иконе у Бразилу. Рамбо од недавно ради као тренер младог тима Атлетико Параненсеа.