Moja Crvena Zvezda
Важно Звездина кућа славних Најновије Фудбал

На данашњи дан: Рођени Дејан Савићевић, Марко Пантелић и Дарко Лазовић

Дејан Савићевић, легенда Црвене звезде, југословенског фудбала, аутентични фудбалски геније који је задивио Италијане наступајући за славни Милан, рођен је 15. септембра 1966. године у Титограду.

253327_276973805772865_1503962353_n        За београдске црвено-беле је од 1988. до 1992. и у пролећном делу 1999. године одиграо укупно 118 такмичарских утакмица и постигао 41 гол. Освојио је три шампионске титуле 1990, 1991. и 1992. године, један национални куп 1990, Куп европских шампиона 1991. и Интерконтинентални куп 1991. године, када је био и други играч Европе по избору “Франс фудбала“.

Почео је да тренира у млађим категоријама ОФК Титограда, а за Будућност је наступао од 1982. до 1988. године одигравши 131 лигашку утакмицу уз 35 постигнутих погодака. У сезони 1986/87 Будућност је под вођством Милана Живадиновића са Савићевићем у тиму заузела седмо место, а Дејо је постигао девет голова у шампионату. Заиграо је и за репрезентацију у јесен 1986. године, а наредне сезоне је на 29 првенствених утакмица постигао 10 погодака.

Као велики таленат био је на мети многих клубова лета 1988. године, а највеће интересовање показали су Црвена звезда, Хајдук из Сплита и Партизан. Савићевић је о прелазном року 1988. године својевремено за култни часопис “Темпо“ изјавио: “Тражили су ме тада  Звезда, Партизан и Хајдук, а ја сам одлучио да одем на Маракану. Имао сам због тога проблема у мом тадашњем клубу, јер је Будућност хтела да ме прода Партизану, а објективно, најбоље услове је нудио сплитски Хајдук. Међутим, никад нисам мешетарио, Звезди сам дао реч и нисам желео да је погазим иако сам касније добио боље понуде Хајдука и Партизана. Нисам погрешио, волео сам Звезду, наш највећи клуб, и жеља ми је била да заиграм на Маракани.“

Ипак, одмах по доласку у Звезду сачекао га је позив за војску, њему и Дарку Панчеву: “Била је то својеврсна “честитка“ Партизана, частили су нас позивом у војску мислећи да тако нећемо моћи да потпишемо уговор са Звездом, јер смо у касарну морали да се јавимо 15. јуна, а прелазни рок је почињао 20. Међутим, ми смо сачекали неколико дана, потписали уговоре 19. после поноћи и одмах отишли у војску“ – присећао се Дејо дешавања из 1988. године у разговору за “Темпо“.

00a1adejosВелику улогу у трансферу одиграо је Милош Слијепчевић, а Савићевић је те сезоне ипак одиграо неколико мечева за Звезду у Купу шампиона. Против ирског Дандалка постигао је гол у победи од 3:0, а запажену улогу имао је у великим окршајима против Милана, када је био стрелац у мечу који је прекинут због магле, па је наредног дана одигран нови сусрет који је завршен резултатом 1:1, а Милан је славио после пенала са 4:2. Савићевић и Мркела нису били прецизни у пенал лутрији, а Милан је касније освојио титулу првака Европе, и последњи је клуб који је два пута у низу приграбио европску круну. У сезони 1989/90, Дејан је заблистао у Купу УЕФА, када је са три гола био најбољи стрелац клуба у овом такмичењу. Један гол је постигао против Жалгириса (4:1), а са два поготка је потопио немачки Келн (2:0) у Београду. Међутим, Звезда је у реваншу поражена резултатом 0:3, а многи су мислили да би црвено-бели освојили трофеј, да су прошли Келн. Ипак, Звезда је те сезоне освојила дуплу круну, а Савићевић је са 10 првенствених голова у 25 утакмица био други стрелац екипе (исти број голова постигли су и Драган Стојковић Пикси и Владан Лукић). Два гола је постигао против Будућности (5:1), а победе тиму је донео против нишког Радничког (1:0) и Рада (2:1). У освајању Купа на седам сусрета је четири пута матирао противничке голмане, три против Будућности у четвртфиналном двомечу, два у Београду (5:1) и један у Подгорици (3:0).

genijeУ незаборавном походу Звезде до титуле првака Европе у сезони 1990/91 одиграо је седам мечева уз три поготка у Купу европских шампиона. Био је стрелац против Динама из Дрездена у Београду (3:0) и у реваншу у Немачкој (2:1), а сјајан гол постигао је против Бајерна у Минхену, када је у незаборавном продору са лоптом био бржи од Јиргена Колера и донео Звезди победу од 2:1 у сред Минхена у првом полуфиналном мечу. Имао је фантастичне продоре, потезе и дриблинге и у реваншу у Београду (2:2), а пехар је освојен у Барију након пенал серије против Олимпика из Марсеља. Титула у Југославији је одбрањена са осам бодова више од другопласираног Динама из Загреба уз осам Дејанових голова на 25 утакмица. Памти се и његов феноменалан гол после топовски снажног ударца под пречку у дербију против Партизана (1:1), а касније је и у пенал серији био прецизан за 5:3 за Звезду, јер је тада важило правило да се после нерешеног резултата изводе пенали, а прецизнији тим је добијао бод. Поново је донео тријумф екипи против Рада (1:0), а наредне сезоне је блистао и у Суперкупу Европе против Манчестер Јунајтеда (0:1), када је својом чаробном игром задивио Алекса Фергусона, чији је тим однео трофеј, али је Звезда потпуно надиграла енглески састав. То му је била можда и најбоља партија у црвено-белом дресу.

Ипак, Звезда је касније победом против чилеанског Коло Кола (3:0) постала шампион света. Савићевић је асистирао Југовићу код водећег гола, а затим је насео на провокацију чилеанског играча крајем првог дела игре и зарадио црвени картон. Црвено-бели су све издржали, а Дејан је због одличних партија те 1991. године проглашен за најбољег спортисту Југославије по избору листа “Спорт“ и за најбољег Звездиног спортисту у традиционалном избору Звездине ревије. Магазин “Франс фудбал“ је Златну лопту намењену најбољем фудбалеру Европе доделио свом Жан-Пјеру Папену, а Савићевић, Панчев и Лотар Матеус су поделили друго место. Да није било забране играња европских мечева у Београду, можда би Звезда и у сезони 1991/92 стигла до финала Купа шампиона, који је први пут игран по новом групном систему. Савићевић је у елитном такмичењу због повреда одиграо само четири меча и постигао два гола, по један у победама против кипарског Аполона (3:1 и 2:0). У освајању треће узастопне шампионске титуле постигао је пет голова на 22 утакмице.

Лета 1992. године прешао је у славни Милан, у то време доминантан клуб у Италији и један од најбољих у Европи. Са Миланом је освојио три титуле првака Италије 1993, 1994. и 1996. године, два италијанска Суперкупа 1993. и 1994, Лигу шампиона 1994. и Суперкуп Европе 1994. године. Од 1992. до 1998. године одиграо је 97 мечева у серији А и постигао 20 голова. Није био у првом плану код Фабија Капела у првој сезони, па је на 10 утакмица у шампионату постигао четири гола. Касније је имао одличних партија, па су га италијански новинари због потеза које је правио на терену прозвали генијем. У финалу Лиге шампиона 1994. године против Барселоне асистирао је Масару код гола, а затим лобовао голмана Зубизарету са око 30 метара постигавши трећи погодак за Милан и један од најлепших у финалима елитног такмичења. У Калчу је најбољи учинак имао у сезони 1994/95, када је на 19 мечева постигао девет голова. И те сезоне је Милан стигао до финала Лиге шампиона, али је Ајакс славио са 1:0 голом тинејџера Патрика Клајверта. Капело је изоставио Савићевића са те утакмице због наводне повреде, а Геније је био спреман да заигра.

1236731_323505664453012_571553792_nУ Звезду се вратио у зимском прелазном року 1999. године. Одиграо је три утакмице, био најбољи играч 112. вечитог дербија (2:2), али је НАТО агресија све нагло прекинула, па је Савићевић уместо да заврши каријеру у Звезди, што је и планирао, на крају то урадио у Рапиду из Беча, где је од 1999. до 2001. године на 44 лигашке утакмице постигао 18 голова.

За репрезентацију Југославије одиграо је 56 утакмица и постигао 19 голова. Дебитовао је 29. октобра 1986. против Турске (4:0) у Сплиту. Забележио је три меча на Светском првенству у Италији 1990. године, када је СФР Југославија заузела пето место, а 1998. у Француској одиграо је две утакмице, када је СР Југославија била 10. на крају планетарног шампионата. Последњи меч за национални тим је одиграо у квалификацијама за Еуро 2000 у Загребу против Хрватске (2:2), а пре тога је имао шта да поручи пролазнику који га је вређао приликом изјаве за телевизију. Током каријере је имао проблема са повредама, а због тога је пропустио Европско првенство у Холандији и Белгији 2000. године. Касније је изјавио да је за Звезду играо из задовољства, а каријера у Милану била је посао. Група “Кугуарс“ посветила му је песму “Дејо“, која је била прави хит у другој половини деведесетих година. Касније је био члан селекторске комисије и селектор Југославије, имао озбиљне повреде приликом несреће на мотору, од којих се на срећу опоравио, а већ дужи низ година је председник ФС Црне Горе.

545971_550181671728195_513188627_nМарко Пантелић, некадашњи одлични голгетер Црвене звезде и репрезентације Србије, рођен је 15. септембра 1978. године у Београду.

За први тим црвено-белих је од почетка 2004. до августа 2005. године одиграо 60 такмичарских утакмица и постигао 33 гола. Освојио је дуплу круну 2004. године.

Почео је да тренира у Звезди са само осам година. Био је велики таленат, али се са 13 година преселио у Грчку, јер су му родитељи тамо добили посао. Био је члан Килкисијакоса од 1991. до 1993. године и Ираклиса из Солуна од 1993. до 1996. године. За Ираклис је као тинејџер одиграо осам лигашких мечева и постигао четири гола, а затим се преселио у француски ПСЖ, као један од најталентованијих играча у Европи. Међутим, фудбал му у Паризу није био у првом плану, већ провод, изласци и дружење са познатим личностима, па је за први тим клуба из града светлости одиграо само три меча у сезони 1997/98, а у дресу Б тима је на 20 утакмица постигао 12 голова.

10301954_425682040902040_1901314208853274772_n

Затим је носио дрес швајцарске Лозане, где је у сезони 1998/99 оставио одличан утисак. На 21 првенственој утакмици 14 пута је био стрелац и клуб је из доњег дела табеле дошао у позицију да се бори за титулу. Са Лозаном је освојио Куп Швајцарске, а затим је прешао у Селту из Вига, где је стагнирао. Имао је и епизоде за заборав у Штурму из Граца (2000/01), када је био на позајмици, и у швајцарском Ивердону (2001/02), тада друголигашком тиму. Вратио се у Србију и заиграо за Обилић, али се убрзо разболео на припремама, па је уследило вишемесечно лечење. Био је то најтежи период у Пантелићевој каријери, али је великом упорношћу и жељом успео да се врати и потпуно заблиста. Преласком у смедеревски Сартид, почиње његов прави успон, где ће касније стећи значајно име у свету фудбала. У пролећном делу 2003. године на 16 лигашких утакмица за Сартид постигао је пет голова, а у финалу Купа његовим поготком Смедеревци стижу до првог трофеја у историји клуба победом над Звездом од 1:0. У јесењем делу сезоне 2003/04 на 15 утакмица постиже осам погодака и то је био довољан сигнал да Звезда врати свог некадашњег ђака у клуб.

10338315_420400891430155_542212282331526280_nПантелић је на велико задовољство поново стигао у клуб свог детињства. Представљен је заједно са тада веома младим голманом Бобаном Бајковићем у зимском прелазном року 2004. године. На 12 првенствених утакмица постигао је пет голова у пролећној полусезони и допринео освајању титуле шампиона Србије и Црне Горе. Одлучио је сусрете против Будућности из Банатског Двора (2:0), када је постигао оба гола, и против Сутјеске у Никшићу (1:0), када је погодио у 70. минуту за тријумф на тешком гостовању. У полуфиналу Купа донео је Звезди победу против Партизана од 1:0 голом у 14. минуту на сјајно додавање Жигића из аута, када су играчи вечитог ривала показали да не познају правила фудбалске игре. Рекламирали су офсајд, а после додавања из аута по прописима нема офсајда. Пошто Звезда у то време годинама није изгубила дерби, имали су фудбалери Партизана још “бисера“, као на пример ону изјаву Саше Илића, да им је била висока трава на Маракани, па као због тога нису остварили жељени резултат. Куп је освојен победом у финалу против Будућности из Банатског Двора од 1:0, тако да је Звезда у сезони 2003/04 узела оба трофеја на домаћој сцени.

У квалификацијама за Лигу шампиона Пантелић је постигао сјајан гол главом против ПСВ-а (3:2) у Београду, а навијачи се сећају и његовог радовања после тог поготка махањем корнер заставицом. Ипак, у реваншу је претрпљен фијаско у Ајндховену (0:5), па је групна фаза елитног такмичења још једном остала пусти сан. Марко Пантелић и Никола Жигић су те сезоне били фантастичан нападачки тандем. Марко је постигао 21 гол у 29 утакмица и био први стрелац лиге, а Жигић је погађао противичке мреже 15 пута. О једном од најбољих Звездиних нападачких тандема од распада СФРЈ, култна београдска реп група “Прти Бее Гее“ је у једној песми имала стих: “Јатаганац цирк’о је дупли коњак с Гигом, Пантелић Марко комбинује с Жигом“. Пантела је проглашен и за најбољег спортисту СД Црвена звезда 2004. године у традиционалном избору Звездине ревије.

992851_285969938206585_1316101021_n

Против београдског Радничког је постигао хет-трик у победи од 4:0, док се по два пута у стрелце уписао против Хајдука из Куле (2:1), београдског Хајдука (4:0) и Зете (2:1), по једном против Партизана (1:1) у 124. вечитом дербију, у победама против Земуна (1:0), Чукаричког (1:0)… Међутим, Звезда није стигла до титуле иако је освојила исти број бодова као сезону раније. Вечити ривал је уз много сумњивих мечева са малим клубовима први прошао кроз циљ. Пантелић је са укупно 24 гола у 40 утакмица био голгетер Звезде у целој сезони 2004/05 рачунајући све такмичарске утакмице.

Почео је и сезону 2005/06 у клубу, када је постигао један гол у квалификацијама за Куп УЕФА против Интера из Запрешића (3:1), а у реваншу у Београду (4:0) два пута је био стрелац. Посебно је био леп гол против хрватског клуба на Маракани, када је дриблинзима довео до лудила дефанзивце гостију, а затим закуцао лопту у мрежу. Велики број атрактивних голова је забележио у Звездином дресу, једно време био капитен и љубимац навијача, а затим је наставио да терорише противничке одбране у дресу берлинске Херте.

1622108_424157361054508_7921682724744213489_n

За Херту је од 2005. до 2009. године на 114 мечева у Бундеслиги постигао 45 погодака. Пружио је одличне игре, био заштитно лице клуба. У премијерној сезони на 28 лигашких утакмица 11 пута се уписао у стрелце, а у сезони 2006/07 на 42 утакмице у свим такмичењима забележио је 16 голова. Борио се и за титулу са Хертом у сезони 2007/08, када је на 28 првенствених мечева постигао 13 голова, али су посустали у последњој трећини шампионата. У последњој сезони (2008/09) на 37 утакмица у свим такмичењима забележио је 13 погодака.

Затим је и у дресу Ајакса из Амстердама имао врло запажен учинак. На 25 првенствених утакмица постигао је 16 голова и освојио Куп Холандије у сезони 2009/10. Касније је прешао у грчки Олимпијакос, где је од 2010. до 2013. године на 38 лигашких сусрета постигао 20 голова. Мучиле су га повреде, па због тога није проводио више времена на терену, али када је био у тиму тресао је мреже као од шале у дресу Звездиног братског клуба. У сезони 2010/11 на 20 мечева у првенству Грчке девет пута се уписао у стрелце, а у сезони 2011/12 на 18 мечева у свим такмичењима постигао је чак 16 голова, од чега шест у Купу на свега три сусрета. На мечу против Керкире 11. децембра 2011. четири пута се уписао у стрелце. У сезони 2012/13 због повреде је одиграо само шест мечева у шампионату уз један гол. Са црвено-белима из Пиреја освојио је три шампионске титуле 2011, 2012. и 2013. године и два Купа 2012. и 2013.

За репрезентацију је дебитовао 16. новембра 2003. против Пољске (3:4) у Плоку. Често је био критикован због недовољне ефикасности у дресу националног тима, али је у финишу квалификација за Светско првенство постигао гол и асистирао у сјајној победи над Румунијом. На Светском шампионату у Јужној Африци селектор Антић га је неочекивано држао на клупи, али је у два меча Пантелић постигао гол у поразу од Аустралије (1:2) и уз Милана Јовановића био једини стрелац за Србију која је испала у групној фази. Заблистао је у квалификацијама за Еуро 2012, када је отписану селекцију Србије вратио у борбу за бараж головима против Северне Ирске (2:1 и 1:0) и Естоније (1:1), али је кобан био пораз у Словенији (0:1) 11. октобра 2011. на крају квалификација. То је био и последњи Пантелин меч у дресу националне селекције. Каријеру је завршио у Олимпијакосу, када му је приређен и опроштајни меч.

Дарко Лазовић, везни фудбалер Црвене звезде и повремени репрезентативац Србије, рођен је 15. септембра 1990. године у Чачку.

laza

За црвено-беле је до сада одиграо 116 такмичарских утакмица, постигао 25 голова и учествовао у освајању шампионске титуле 2014. године и два Купа Србије 2010. и 2012. године.

Почео је да тренира са шест година у чачанском Борцу, где је прошао све млађе категорије, а за први тим је дебитовао са 17 година 2. марта 2008. против Хајдука из Куле, када је тренер Борца био Милован Рајевац. Недуго након тога је постигао и први гол за екипу, против Војводине, а једно време је тренирао и у Тотенхему, који је уз берлинску Херту био заинтересован да га доведе, али је Лазовић 2009. године појачао београдске црвено-беле.

Због повреде је пропустио почетак сезоне 2009/10. Дебитовао је у победи против Металца (3:0), када је ушао у игру у 65. минуту уместо Николе Васиљевића. Те сезоне је у шампионату одиграо девет мечева и постигао један гол у победи против Смедерева од 2:1, а у освајању Купа је у два сусрета постигао два поготка, оба у шеснаестини финала против Младости из Лучана (6:1). Стандардан у тиму је постао у сезони 2010/11, када му је Роберт Просинечки пружио прилику по преузимању тима у пролећном делу. На 16 лигашких утакмица постигао је два поготка, по један против Слободе (5:1) и Војводине (2:0). Одличне игре пружио је у сезони 2011/12, када је помогао клубу да стигне до трофеја у Купу. Против Партизана је у полуфиналу постигао гол у 63. минуту за вођство од 1:0, када је матирао омраженог голмана у победи од 2:0. Црвено-бели су у финалу славили против Борца из Чачка са 2:0, а Дарко је у најмасовнијем такмичењу на укупно шест мечева једном био стрелац, док је у првенству седам пута погодио мрежу на 27 утакмица укључујући победоносни погодак против Смедерева (1:0) и два против БСК-а из Борче (4:1). Уписао се и у квалификацијама за Лигу Европе против Вентспилса (7:0). Уврштен је и у идеални тим сезоне, а раније је изабран и за најбољег младог играча првенства.

Lazovic-2

У шампионату Србије 2012/13 на 23 меча четири пута је био стрелац, али ни из четвртог пута са Звездом није стигао до шампионског пехара. Затим је доживео тешку повреду због које је дуго паузирао, па се у тим вретио у пролећном делу минуле сезоне. Представљао је велико појачање за екипу Славише Стојановића. Одиграо је пролећни део у одличној форми, својим брзим продорима и головима помогао је Звезди да стигне до титуле 2014. године. На 14 утакмица постигао је пет погодака, један против Вождовца (5:1), три против Чукаричког (4:1), када је доминирао тереном и одиграо можда и најбољи меч у каријери, а уписао се и против ОФК Београда (4:2), када је обезбеђена и прослављена 26. титула првака. Започео је и своју шесту сезону у клубу и за сада се у четири сусрета једном уписао у стрелце и то у победи против Јагодине (3:0).
У дресу младе репрезентације Србије одиграо је 11 мечева и постигао четири гола у периоду од 2011. до 2012. године, а за најбољу селекцију Србије забележио је пет одиграних утакмица. Дебитовао је још 14. децембра 2008. године против Пољске. Тренутно је играч са најдужим стажом у првом тиму Црвене звезде и има далеко највећи број одиграних мечева од свих саиграча. Лазовић ће барем до краја јесени представљати једну од највећих узданица Лалатовићевог тима и крчиће са Звездом пут ка новим победама.

 

0 0 vote
Article Rating

Повезане вести

Subscribe
Обавести ме о
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x