Јовица Цветковић, легендарни рукометаш Црвене звезде и репрезентације Југославије, својевремено најбољи десни бек у Европи, а касније и трофејни тренер црвено-белих, рођен је 18. септембра 1959. године у Београду.
За Звезду је играо у два наврата, од 1977. до 1984. и од 1985. до 1987. године. Пет пута је током прве половине осамдесетих година био најбољи стрелац југословенске лиге, али због веома јаке конкуренције није стигао до шампионске титуле са црвено-белима. Највећи домет Црвене звезде било је друго место у сезони 1982/83, када је испуштена прилика да се стигне до шампионске титуле поразом у последњем колу.
Цветковић је постизао велики број голова, био узданица клуба, страх и трепет за све голмане у лиги. У то време је шабачка Металопластика имала веома јак тим, па је Јовица сезону 1984/85 провео у њиховим редовима и освојио титуле првака Европе и Југославије. Након тога се вратио у Звезду и одиграо још две сезоне за београдски тим.
Касније је наступао за ГВД Минден, где је у сезони 1987/88 био најбољи стрелац северне групе Друге Немачке лиге. Носио је и дресове шпанских клубова Бидасое из Ируна (1988/89) и Кантабрије из Сантандера од 1989. до 1991. године.
Ипак, највеће успехе је постигао у дресу репрезентације Југославије, са којом је освојио златну медаљу на Светском првенству у Швајцарској 1986. године, када је био први голгетер националног тима са 37 постигнутих голова и осми на турниру. Играо је и на Олимпијским играма у Москви 1980. године када је на пет одиграних мечева постигао 15 голова, а Југославија заузела шесто место. Дуги низ година је словио за најбољег десног бека у Европи, а један је и од највећих голгетера свих времена.
Касније је постао тренер и успео је са Звездом да стигне до титуле, која му је измакла у играчкој каријери. Са црвено-белима је два пута био првак државе 1997. и 2004. године и освојио један Куп 2004. године. Водио је касније Металург из Скопља од 2004. до 2006. године, а од 2006. до 2009. био је селектор репрезентације Србије. Предводио је и румунску Констанцу 2010, нишки Железничар (2012/13) и Борац из Бањалуке, а раније је био члан управног одбора Рукометног савеза Србије и спортски директор Црвене звезде.
Никола Јовановић, некадашњи фудбалер Црвене звезде из генерације која је стигла до финала Купа УЕФА, први странац у Манчестер Јунајтеду и репрезентативац Југославије, рођен је 18. септембра 1952. године на Цетињу.
Дрес првог тима Црвене звезде носио је од 1972. до 1979. године. Одиграо је 179 такмичарских утакмица, постигао 11 голова и учествовао у освајању три шампионске титуле 1972/73, 1976/77 и 1979/80.
Почео је каријеру у омладинском погону Младости из Подгорице, а у Звезду је дошао 1969. године као талентовани млади играч. У самом почетку је био нападач, издвајао се висином, али је због јаке конкуренције у нападу померен у одбрану.
За први тим је дебитовао 12. марта 1972. у Скопљу против Вардара (1:1). У првој сезони забележио је осам првенствених мечева уз два постигнута гола, по један против Марибора (3:0) и сплитског Хајдука (5:2). У сезони 1972/73 најчешће је играо леву полутку у шампионату. Звезда је освојила титулу, а Никола је забележио 12 наступа, док је у Купу 1973. године играо на позицији десног бека. У пет сусрета постигао је један гол и то у полуфиналу против Загреба (7:2).
У сезони 1973/74 усталио се у тиму искористивши повреду Петра Кривокуће. Наступио је на свих шест мечева у Купу шампиона укључујући и две победе од по 2:1 против славног Ливерпула у осмини финала, али је у четвртфиналу мадридски Атлетико зауставио Звезду. Јовановић је у шампионату 1973/74 био врло ефикасан. Тренер Миљанић га је ротирао из одбране у везни ред, па је Никола на 29 сусрета постигао шест голова, по један против Слободе из Тузле (2:2) и Динама у Загребу у тријумфу од 3:1, чак три против Олимпије у победи од 5:2 и победоносни гол против Сарајева (1:0). Добио је и црвени картон у дербију против Партизана, јер је ухватио за гушу Момчила Вукотића, који је претходно брутално покосио Владимира Петровића Пижона.
Због тешке повреде је пропустио целу сезону 1974/75. Играо је само у шеснаестини финала Купа, када је Звезда доживела фијаско против бањалучког Борца (1:4) у Београду. Пропустио је поход ка полуфиналу Купа победника купова. Наредне сезоне одиграо је само један лигашки меч, а затим отишао у војску, па је и сезона 1975/76 прошла без њега у тиму.
Вратио се у прави час и помогао Звезди да освоји титулу у шампионату 1976/77, када је најчешће играо на позицији центархалфа. Универзалац београдског клуба поново је био узданица тима и одиграо 23 првенствене утакмице. У сезони 1977/78 играо је левог бека. У почетку је био стандардан, а касније га је Петар Баралић добрим играма потиснуо из стартне поставе, да би у финишу поново био стартер. Забележио је 19 одиграних лигашких сусрета.
Сезона 1978/79 можда је и најбоља у Јовановићевој каријери. На позицији десног бека је потиснуо Јеликића из екипе. Одиграо је 10 мечева у походу до финала Купа УЕФА. Добио је и црвени картон у Хихону против Спортинга у 30. минуту, али је Звезда издржала и са играчем мање стигла до победе од 1:0, а касније се после реванша и пласирала у наредну рунду такмичења. Био је заменик капитена, дебитовао је и за репрезентацију, на мечу против Херте у Београду (1:0) у првој утакмици полуфинала Купа УЕФА понео је и капитенску траку, а у шампионату је на 28 утакмица постигао гол у победи против Радничког из Ниша (2:1).
Одиграо је и јесењи део сезоне 1979/80, свих шест мечева у Купу УЕФА, када се и опростио 12. децембра 1979. у победи против Бајерна од 3:2 у Београду. У шампионату је забележио 14 утакмица, а црвено-бели су касније стигли до титуле.
Каријеру је наставио у Манчестер Јунајтеду, где је до 1982. године одиграо укупно 21 лигашку утакмицу и постигао четири гола, од тога 19 мечева и четири поготка у шампионату Енглеске 1980/81. Био је први играч ван острва који је заиграо у славном клубу, али је имао проблема са повредама, па је други део сезоне 1981/82 одиграо у дресу подгоричке Будућности на позајмици. Због проблема са леђима завршио је каријеру у 31. години.
За репрезентацију Југославије одиграо је седам мечева. Дебитовао је 1. априла 1979. против Кипра (3:0). Играо је и на Светском првенству у Шпанији 1982. године, када је наступио на сва три меча, укључујући и свој последњи за национални тим 24. јуна 1982. против Хондураса (1:0).
Данас живи на релацији између Црне Горе и Словеније. Једно време је био спортски директор Домжала и подгоричке Будућности, а највише жали што у каријери није успео да освоји Куп УЕФА 1979. године са Звездом.
