Душан Баста: Звезда је једини клуб чији играчи љубе грб на дресу пре утакмице

Душан Баста, некадашњи фудбалер Црвене звезде, појачао је Лацио на старту ове сезоне, а и након промене селектора добио је своје место у репрезентацији Србије. За Soccer magazin Дуле је говорио о почетку каријере, повредама, репрезентацији, Италији…

„Занимљиво је да сам почео као нападач, давао сам голове и добро ми је ишло. Онда су ми тренери, све чешће, поверавали улогу на средини терена, да бих, на крају, стигао до позиције десног бека. Остало ми је још само да будем голман. Углавном фудбалери тешко прихватају да се из напада преселе у одбрану, али код мене је то ишло постепено, па нисам имао проблема.“

О доласку у Звезду…

„Још са 11 година је требало да пређем у Звезду, али су родитељи сматрали да сам превише мали да бих свако јутро путовао сам и мењао три превоза до Маракане. Када сам мало порастао и они су схватили колико то желим па су ме одвели на пробу у Звезду. Имао сам ту срећу да ми тренер буде Тома Милићевић, који је од свих нас направио професионалце. Тренинзи су почињали у пола 8 сваког јутра, а ја сам устајао први у кући да бих стизао на аутобус у пола 6. Он је био строг и није дозвољавао кашњење. Сад видим колико је то важно, јер никада у каријери нисам имао проблема са дисциплином. У периоду када сам почињао био сам ситан, нисам могао да се носим са вршњацима. Тома је ценио моју упорност и таленат, иако некада физички нисам могао да одговорим на задатке. Веровао је да ће све доћи на своје место. Управо то се догодило 1999. године. Три месеца за време бомбардовања нисмо тренирали и када смо се коначно вратили на терен нико није могао да верује колико сам порастао за тако кратко време. Исти је био случај и са мојим кумом Бошком Јанковићем, па су се често шалили на наш рачун да су нас нечим озрачили током бомбардовања.

Дебитовао је на рођендан…

„Дебитовао сам за први тим Звезде тачно на рођендан, 18. августа 2002. године, против Сутјеске. Наравно, ништа није надмашило тај поклон.  Само две недеље после тога сам играо на Камп Ноу против Барселоне, пошто се повредио стандардни десни бек. Надао сам се шанси, али нисам ни сањао да ћу бити стартер. Сећам се да првих пет минута нисам знао шта ме снашло, али сам касније ухватио добар ритам. Имам прелепе успомене са тог меча, јер сам на крају и заменио дрес са Савиолом.“

Један је од одабраних који су доживели да му стадион скандира.

„Данас има више навијача него када смо ми били у Звезди. Они осете када је клубу потребна подршка и кад му лошије иде подршка је све већа. Скандирање навијача је нешто посебно, о чему свако сања и то ми је једна од најдражих успомена у каријери. Толико ми значи пошто и медије и тренере можете да заварате, али навијаче не! Они чак ни не траже најбољег на терену, већ залагање, жртву играча, па тако налазе љубимце. Тада нисам био најбољи, али мислим да су код мене препознали ту жељу и залагање. Нешто слично сам доживео у Удинезеу 2012. године, када сам проглашен за најбољег играча године.“

Нажалост, повреде су га пратиле врло често, а једна од најтежих је она у 124. вечитом дербију…

„Одлично се сећам те утакмице, тада ми се срушио цео свет. Пауза од четири месеца је деловала као вечност и мислио сам да више никада нећу моћи да заиграм, као и касније, након повреде Ахилове тетиве, због које сам паузирао 20 месеци. Ипак, нисам хтео да одустанем.“

О „јаким уговорима“, одласку у иностранство…

„Нисам алав па да јурим за милионима и захтевам немогуће. У иностранство нисам отишао премлад, што је данас често случај. Играчи оду занесени добром понудом, али често се дешава да више седе на клупи него што играју. Лично нисам јурио новац, док сам био у Звезди чак и понуде, пре Удинезеове нисам одбијао ја, већ клуб није хтео да ме пусти јер им је одговарала висина обештећења. Мада, тада је и ситуација у домаћем фудбалу била другачија. Свих 11 првотимаца Звезде је играло у репрезентацијама, а данас готово ниједан и то је велика разлика.“

О тренутној ситуацији у Звезди.

„Ја сам Звездино дете које је ту одрасло и формирало се као човек, и пратим све, емоције се нису промениле, али је много теже када не можеш на терену да утичеш на оно што се дешава. Валтер Зенга је рекао велику истину о Звезди, које до тада нисам био свестан. Након одласка из клуба изјавио је да једино у Звезди играчи љубе грб на дресу пре изласка на терен. И заиста, нигде где сам играо нисам видео то. То је љубав према клубу која не може престати.“

Ипак, не зна да ли ће се вратити у Звезду…

„Никад не реци никад, али са оваквим тренутним дешавањима у нашем фудбалу нажалост не верујем да видим себе на Маракани на крају каријере… „