Борис Вапенски, доскорашњи ватерполиста Црвене звезде, шампион Европе са црвено-белима и повремени репрезентативац Србије, рођен је 9. октобра 1990. године у Новом Саду.
У редове Црвене звезде стигао је 2012. године из Војводине, где је у три сезоне пружио запажене партије, био врло значајан играч у највећим успесима у клупској историји и освојио шест трофеја – Лигу шампиона, Суперкуп Европе, две шампионске титуле и два национална купа.
Иако је био на ивици да напусти ватерполо, позив Звезде је пресудно утицао да се предомисли и каријера му је кренула новом узлазном линијом. У потпуности је оправдао очекивања, решетао противничке мреже као од шале и постигао велики број важних голова. У Лиги шампиона је пет пута био стрелац против Кројцлингена (26:7), док је у првом мечу четвртфинала био херој Звездиног тријумфа на гостовању у Мађарској, против Сегеда (7:5), постигавши три поготка. По један гол забележио је и на финалном турниру у Београду против Барселонете (9:5) у полуфиналу и Југа (8:7) у финалном сусрету. Црвено-бели су на тај начин у свом првом учешћу освојили Лигу шампиона (годину раније су играли квалификације) и постали владари Старог континента. Вапенски је пре тога постигао два гола и у финалу Купа против Партизана (9:8), а један у мајсторици финала плеј-офа против Радничког у победи од 9:7. Звезда је први пут освојила Куп, а титулу после 20 година паузе, тако да је сезона из снова окончана освајањем трипле круне, свих такмичења у којима је клуб наступио. Борис Вапенски је са укупно 66 голова у свим такмичењима био трећи стрелац тима у историјској сезони 2012/13. У Лиги шампиона је забележио 26 погодака (други стрелац тима), 27 у лигашком делу шампионата Србије (други најефикаснији у екипи), девет у плеј-офу (трећи голгетер црвено-белих), док је у Купу са четири поготка био најбољи стрелац Звезде заједно са Страхињом Рашовићем, Марком Аврамовићем и капитеном Андријом Прлаиновићем.
Трофејни низ наставио је и у сезони 2013/14, када је најпре освојио Суперкуп Европе против Радничког (9:8) у Бечеју. Постигао је гол којим су се црвено-бели одлепили на 7:5 и касније подигли престижни европски трофеј. Леворуки голгетер је наставио да тресе мреже, па је у одбрани трофеја у Купу против Радничког (12:11) постигао три гола. Забележио је укупно пет погодака у одбрани трофеја у Купу Србије и уз Страхињу Рашовића био најбољи стрелац клуба. Касније је одбрањена и шампионска титула, а Звездина десетка је у другој утакмици финала плеј-офа против истог ривала погодила мрежу Радића за изједначење, а касније је био прецизан и у пенал серији за вођство од 2:0 у победама. Затим је у трећој утакмици у Београду на базену Ташмајдан пред 1.500 гледалаца три пута савладао противничког голмана за тријумф од 12:7, одбрану титуле и нову триплу круну. Са 48 голова у свим такмичењима био је други стрелац екипе. Од ове сезоне члан је мађарског Егера.
За репрезентацију Србије одиграо је 40 утакмица и постигао 20 голова. Учествовао је у освајању бронзане медаље на Европском првенству у Загребу 2010. године, два злата у Светској лиги (Ниш 2010. и Фиренца 2011.) и једне бронзе (Подгорица 2009.), као и злата на Светском купу у Орадеи 2010. године. Са Универзитетском селекцијом има освојену златну медаљу 2011. у Шенжену, као и две бронзе 2009. у Београду и 2013. године у Казању.
Милан Павлов, бивши капитен Рукометног клуба Црвена звезда, рођен је 9. октобра 1981. године у Темерину.
Каријеру је почео у темеринском ТСК-у, а након тога је наступао за Младост Челик из Бачког Јарка.
За београдске црвено-беле играо је у два наврата, од 2005. до 2009. године, као и у сезони 2013/14. Учествовао је у освајању три шампионске титуле 2006, 2007. и 2008. године и то као један од најзначајнијих рукометаша у екипи.
У сезони 2005/06 постигао је 78 голова, од чега 38 у Супер лиги Србије и Црне Горе, где је био трећи стрелац клуба, иза Срђана Тривунџе (69) и Петра Ненадића (94). Екипа Вука Рогановића је сјајним играма стигла до титуле на крилима младог Ненадића. Ретки су били они који су тако нешто очекивали од младог састава, који је сезону почео серијом пораза. Освајање титуле рукометаша Звезде у сезони 2005/06 био је један од највећих подвига у историји клуба, а трофеј је одбрањен на крају следеће сезоне, када је Павлов са 148 погодака у свим такмичењима био други стрелац клуба, иза тадашњег капитена Ненада Максића (286). Павлов је у овој сезони носио дрес са бројем 14, за разлику од претходне, када је узео осамнаестицу. Добре партије пружио је и у Лиги шампиона, где је забележио 33 поготка.
Звезда је трећу титулу првака у низу освојила у сезони 2007/08, а лево крило трофејног клуба је још једном остварило запажене игре. У шампионату Србије забележио је 86 голова, а укупно у сезони 111, по чему је био четврти најефикаснији играч клуба. Звезду је овога пута до трофеја предводио нови тренер, Ненад Краљевски. Милан је био у саставу црвено-белих и у првом делу сезоне 2008/09, када је у Лиги шампиона постигао 15 голова, а у домаћем првенству 14 погодака.
Носио је и дресове Југовића, Колубаре, Рудара из Костолца, а са Слогом из Добоја је играо у Лиги шампиона. Претходне сезоне био је капитен и узданица Звезде, када се вратио у клуб да помогне младом тиму у повратку на стазе успеха. Под вођством Ненада Перуничића стигли су до финала Купа Србије, где је нишки Железничар био успешнији и освојио трофеј. Павлов је био најефикаснији рукометаш Црвене звезде у првом делу првенства са 95 голова, као и у плеј-офу са 48 погодака, а на крају је и у читавој сезони био први стрелац Звезде са укупно 168 голова. У летњем прелазном року прешао је у редове Железничара из Ниша, за који са успехом наступа на почетку ове сезоне.
