Шта смо видели у суботу: Емоције, опроштај легенде и децу као решење свих Звездиних проблема!

Утакмица између Црвене звезде и Удинезеа била је све само не обичан пријатељски меч у паузи због наступа репрезентације. Оно због чега је највећи број навијача отишао на стадион јесте опроштај Дејана Станковића, некадашњег играча,  капитена, шампиона, легенде Звезде, репрезентације Србије, Лација и Интера… Вече препуно емоција није испратио онолики број навијача колики је Дејан заслужио, мада треба истаћи и да остаје утисак и да је овај опроштај дошао некако „успут“, без правог плана и организације… Ипак, оних (званично) 15 238 гледалаца који су дошли на Маракану, имали су ту част да по последњи пут, а након 16 година, у црвено-белом дресу, са капитенском траком око руке испрате у тунел подно северне трибине великог играча и још већег човека…

На крају, Звезда је победила Удинезе, резултатом 1:0. А шта смо ми могли да видимо?

Када је резултат у питању – оно што могли гледати током претходна два месеца, минимална победа, мало голова. Када је игра у питању – залагање, борбa, изостанак респекта према јаком ривалу, жељa за наметањем и доказивањем и – ФУДБАЛ, у већем делу меча.

Када је саопштен састав тима, са играчима који су по годинама „сложени“ овако: Јовић (16), Јовановић (18), Грујић (18), Ристић (19), Антић (20), Лазић (20), Савићевић (20), Планић (22), Гаврић (22), уз нешто старијег Лазовића (24) и искусног Кахримана (29), било је јасно да ћемо гледати углавном Звездину децу, потпомогнуту младим играчима који су доведени на Маракану као залог за будућност. И на старту утакмице видели смо нешто што нисмо могли гледати у претходним првенственим утакмицама, у којима су Ристић, Јовић, Антић, Савићевић, Јовановић углавном били на клупи или трибинама, а Грујић на теренима широм Србије, у дресу Колубаре, такође неретко ван стартне поставе. Уз сво поштовање према играма и квалитетима Босанчића, Катаија, Ракића, па и Ковачевића, оно што су приказали Звездини омладинци од старта синоћњег меча нисмо често виђали на претходним утакмицама. Кретање везних играча и Луке Јовића без лопте, константан притисак на доста искусније играче гостију, чест изненадни пресинг на последњу линију и пас-игра одушевила је публику, посебно у првих пола часа утакмице.

Могао је тада, након што је себи сјајно изградио позицију, да погоди Лука Јовић, пре њега Вукан Савићевић, након што му је млади нападач практично поклонио прилику да да гол, иако је можда могао и сам да заврши акцију. Шутирао је одлично Ристић са више од 20 метара, а након једног прекида Вукашин Јовановић у жељи да спроведе лопту у мрежу практично засметао Декију Станковићу, који се у том тренутку нашао у игри да то сам уради… У том периоду Звезда је и постигла једини гол и водила резултаом 1:0. Сигурност Грујића, таленат и фудбалска дрскост Ристића, сјајно кретање и осећај да се нађе у прилици Луке Јовића, „понављање“ у нападу Антића и Планића, који и није бек, те сигурност Лазића и Јовановића, који, примера ради, заједно имају 38 година, пет више него легенда Удинезеа Пинци, који је играо против њих синоћ, показали су само једно.

Звездина деца морају да играју!

Да ли треба истицати колико су безболнији киксеви уколико их остваре дечаци од 16, 17, 18, 19 година у односу на очајне партије, без игре и резултата, знатно старијих и плаћенијих фудбалера? Да ли треба истицати колико Звезда можда да добије форсирањем момака које извела на прави фудбалски пут, а у које је опет мање уложила него у оне које доводи са стране, а који су много више плаћени, уз много мањи потенцијал, како финансијски, тако играчки? Да ли треба истицати колико би људе више привлачила чињеница да ће присуством на стадиону помоћи деци клуба да стекну искуство и сазре, те да једног дана доносе трофеје Црвеној звезди, него да морају да гледају мучење да се постигне један гол за победу против нижеразредних екипа, без стварања прилика, уз очајну игру?

Колико год да је Удинезе дошао са младим и комбинованим тимом, јасно је да у овој екипи која је тренутно у врху Серије А, наступа легија странаца, са интернационалним искуством, која жели наступ у Лиги Шампиона наредне сезоне. Све и да је ово њихов резервни тим (а није, при томе још више ако се погледа Звездин састав), оно што смо гледали синоћ када је Звезда у питању јесте тим дечурлије која је желела да покаже шта зна и колико може. И, што се аутора овог текста тиче – показала је.

Ако у Управи и даље постоји она дилема која се у јавности провлачила ових дана – довођење искусних играча и јуриш на титулу, уз склањање деце у страну и слање на позајмице или шанса Звездиним клинцима, уз непостојање императива и притиска, онда ми дижемо обе руке за другу солуцију. Дижемо обе руке да на терену до маја гледамо Рајковића, Јовановића, Лазића, Грујића, Ристића, Савићевића, Јовића, Стојановића, Мијаиловића, Планића, Антића, Јокића, па и по цену да титула изостане. Разлога је много. Ови момци ће након једне сезоне у који бисмо их истрпели били уиграни и сигурно направили велики резултат у будућности. Ови момци, а набројано их је преко 10, могу донети Звезди приход који ће моћи да стабилизује клуб (не врати дуг од 50 милиона) и колико-толико га стави на ноге. Ови момци неће морати да се чекају три или шест месеци да се физички припреме како би заиграли и неће бити плаћени 40-50-60 или 80 000 евра годишње. Само тако створићемо неког новог Декија Станковића и играча који ће бити поштован у фудбалском свету, а који је тамо отишао са Маракане, када су одласци већ неминовност и неопходност.

Ови момци играће фудбал! Потребна им је само подршка. И зато, пустите да играју. То је мишљење аутора овог текста, верујемо и одређеног броја навијача.

А Ваше?

Галерија са меча против Удинезеа.