Зар је важно ко је крив?

Шокантне вести су вечерас саопштене на сајту Евролиге. Шокантне, али не и сасвим неочекиване. Црвена звезда је кажњена играњем једног меча на домаћем паркету без присуства публике и новчаном казном од 50 000 еура за смрт свог навијача у другој држави којег је убио навијач домаће екипе?!

Када се то овако каже заиста делује и апсурдно и шокантно и готово немогуће, скоро да помислите да је нека неслана шала у питању. Али нажалост није. Тако гласи казна коју је изнела „НЕЗАВИСНА“ дисциплинска комисија Евролиге. Питамо се само од чега су независни. Да ли од правде? Здравог разума? Истине?

Оно што заиста упада у очи јесте основ по којем се кажњавају оба клуба. Тај основ је кршење члана 29.1, параграфа (е) и (г) Дисциплинског кодекса Евролиге. Дакле, оба клуба су кажњена по истом основу за инциденте у Истанбулу у којима нашим навијачима није дозвољен улаз у Арену, није пружена адекватна заштита као страним држављанима и у којима је Марко Ивковић на смрт избоден. Према мишљењу „независне“ комисије, оба клуба су починила исти прекршај! Притом, КК Црвена звезда Телеком је јасно ставио до знања да није имао никакве везе за одласком навијача у Истанбул, као и да је тек по њиховом доласку ступио у контакт са домаћим органима да би се све организовало што боље, али и да је ту било проблема у комуникацији.

Скандирања турских навијача за време, као и њихове иступе након утакмице, заједно са изјавама тренера Атамана нећу ни помињати у овом тексту, то је већ нажалост одавно заборављено. Клуб који грца у дуговима, који напуштају играчи један по један, који по организацији тренутно не може ни да приђе Црвеној звезди на овакав начин се извлачи након једног убиства. Зар је Марков живот вредан само 100 000 евра и три утакмице без публике? Зар су то вредности које се пропагирају кроз ово такмичење које, сасвим случајно, носи име турског авиопревозника?

На крају, могу само да закључим да вероватно и није важно ко је крив… Зна се ко су увек лоши момци и дежурни кривци, чак и у спорту у којем смо увек витешки наступали и увек били у самом врху, чије смо темеље поставили. Очигледно, некада ни то није довољно, не само да те поштују и заштите, већ ни да праведно суде када недужни људи гину.