Звезда и прелазни рок: Искуство неспремних играча или младост, појачања или само новајлије?

Из године у годину, по завршетку последње утакмице у (полу)сезони, креће у јавности лицитација именима играча који би могли да појачају Црвену звезду. Колико год финансијска ситуација била тешка и колико год се дуговало бившим и садашњим играчима, број потенцијалних појачања био је двоцифрен у сваком прелазном року. На крају, неко од њих би и потписао, а највећи број не би урадио ништа у црвено-белом.

Јасно је да у Звезду одавно не долазе најбољи, већ они који су доступни. Исто тако је јасно да (полу)играчи, који су спремни за двадесет минута такмичарског фудбала (чак и у такмичењу као што је ЈСЛ) уцењују клуб, остављају Звезду као последњу опцију, уколико им пропадну трансфери у фудбалске велесиле, попут Узбекистана, Азербејџана или Кореје, па, ако на крају ипак заврше на Маракани, не покажу ништа и оду брже него што су отишли. Такође је јасно да се странци не доводе плански, већ на основу сумњивих препорука, па се Звезда и њено „појачање“ у јануару често заједно боре са маларијом, као родитељи и дете са богињама, или повредама којих, гле чуда, на лекарском прегледу није било пре потписа. У мају и јуну следи заједничка борба играча и менаџера са Звездом око раскида уговора, а онда играч и УЕФА траже да се новац који је само договорен (не и зарађен на терену) исплати, под претњама суспензијом, казном и сл.

Најтужније је то што, када је у питању Црвена звезда, већ дуго између појмова „новајлија“ и „појачање“ не стоји знак једнакости.

Углавном се играчи током једне полусезоне физички припремају за наредну, за то време ривали на табели направе недостижну разлику, а навијачи слушају како ће након припрема кренути Звездина машина. И тако је годинама. Система и плана нема. Играчи се гомилају, Звездина деца на трибинама, у омладинским лигама или на клупи чекају Годоа, да би на крају углавном сачекала неког Рамаданија, Дамјанца или неког трећег менаџера, који ће их одвести тамо где ће их ценити више него у свом клубу.

Шта ћемо гледати у овом прелазном року?

За сада се спекулише следећим именима – Луковић, Анђелковић, Луис Енрике, Цветковић, Крунић, Паркер, Мрдаковић… Александар Луковић завршиће каријеру у Звезди и то је сад већ јасно и дефинитивно. А шта ће бити са осталима?

Да ли су Звезди потребни остали набројани играчи? Да ли је Звезди потребан Миљан Мрдаковић? Да ли је Звезди потребан Бразилац Енрике на средини терена? Зашто је онда ове јесени испашта Горан Гогић, под изговором да се тим подмлађује и да за њега нема места? Ако ова два поменута момка потпишу, шта ће бити са Грујићем, Ристићем и Луком Јовићем? Шта ће бити ако Звезда опет заврши иза Партизана, Мрдаковић, хипотетички гледано, постигне три или четири гола, а Звездино дете за тај његов учинак преседи пролеће на клупи?

Људи који воде Звезду треба озбиљно да размисле како ће спровести овај прелазни рок. Треба да се сете шта су добили доласцима Деспотовића, Катаија и Босанчића (не улазимо у њихове фудбалске квалитете у пуној форми), који су „препешачили“ јесењи део сезоне, јер нису били спремни, јер дуго нису играли и јер су били повређени. На један тас треба ставити њих и њихове игре, а на други игре и квалитет (или потенцијал) Михајла Ристића, Дарка Лазића, Вукашина Јовановића Марка Грујића и Луке Јовића када су добијали шансу.

Треба се запитати: Да ли ће ови играчи донети знатно више од онога што ће пружити поменути млади фудбалери.

Јер, Звезди не требају играчи који имају преко тридесет година, а који ће одиграти оно што могу момци из њеног подмлатка, за много већи новац и са много мањом перспективом, и спортском и финансијском. Звезда након много „година које су појели скакавци“ мора да схвати да појачања (или новајлије) које се доводе на позицијама на којима постоје млади играчи, ништа мање квалитетни, морају бити 50% продуктивнији од оних који су већ ту. Јер ће се само тада звати појачања. У супротном, биће само играчи који ће попунити број и уписати у биографију неколико месеци или сезону у посрнулом гиганту.

Док се то не деси, деца, која су могла донети резултат, а касније и новац, ће одлазити незадовољна, просечни, неспремни играчи ће играти на њиховом местима, а онда раскидати уговоре и тражити заостале плате. Звезда ће изгубити и њих и своју децу, и резултат и новац. И тако у круг. Трофеје ћемо бројати на прсте једне руке, а дугове рачунати у десетинама милиона.

Док неко не пресече и док не буде успостављен систем. Систем за којим Звезда вапи од времена када се попела на кров света. Сада је са тог крова сишла много ниско, са тенденцијом да иде све ниже и ниже.